Dotkom

Nepolitikin Zabavnik

Otvoreni Prelom Duše

Popravni iz ćutanja

piše : Rea Sartori

 

 

 

 

  Ja odavno znam koliko je ćutanje bolan i težak zavet. Na svojoj sam koži rano osetila da su samoća i tišina strašno prokletstvo. Pamtim kako je to kršiti ruke u mraku, zaustavljati jecaje da se ne čuju, ne govoriti jer su reči oštrije od mača. Nadala sam se da nikada više neću morati ćutati. Jedva sam i posle onog ćutanja progovorila. Zaboravi se, izgubi se moć govora, učauri se vremenom u muk i ne ume se iz toga izaći. Al, eto! Valjda Bog dragi misli da se ćutanju još nisam naučila. I evo me, na popravnom iz ćutanja. Možda ovaj put nešto i naučim. Polako uviđam da tišina govori, da odsustvo reči ne znači i odsustvo spoznaja. Naprotiv! Nekad mi se čini da bolje čujem sada, i sebe, i druge.

Nažalost, ponekad iz tog muka do mene dopru tužne misli, ogrnute strahom, slabostima, nesigurnostima. Takve misli kao masku koriste bes, ružne reči, klevete; samo da se odbrane od straha, od istine. Na istinu nemamo tapiju. Ima je Bog. Jedino pred sobom svako od nas može, ako hoće, da prizna koliko malo zna, koliko se mnogo plaši, koliko je grešan. Strahova sam se oslobodila jer sam morala. Znam danas koliko je sloboda važno i neprocenjivo blago. Znam i koliko ništa drugo nije presudno u ovoj neprekidnoj borbi sa samim sobom. Sudbina ima svoje planove za svakog od nas. Oni su uvek tu da nas nečemu nauče. Bol, tuga, samoća, očaj, poniženost, samo su lekcije. Nemam više potrebu za živim rečima. Izgovorene reči su mi presele mnogo puta. Mesto im je na papiru, tamo gde će ih svako moći tumačiti na svoj način, iz njih izvlačiti što mu drago i ako treba obrisati guzicu istim ako mu zafali toalet papira.

Žive reči su precenjene. Na onom groblju, onom gde smo sahranili ljubav, veru i nadu, tu nema mesta za reči. Tamo je tišina jedini poželjan posetilac. U toj tišini može se čuti kako mrtve duše ljubavi, vere i nade raspredaju zajedno klupko istine. Jedno je sigurno; i mrtve one ne prestaju da otvaraju vrata samo njima znana. Što se mene tiče, srce mi se skamenilo od bola. Tuga je, sestro, zauzela ono mesto gde sam ja nekad sedela i pila kafu s tobom. Sad i da probam da zaboravim, bojim se da ne bih mogla tu tugu nikad s tog mesta da oteram. Jedno ipak mogu. Zlo neću da hranim. Ako ga ne hranim valjda će prokletinja jednom sama sebe izjesti, valjda ćemo jednom sesti i isplakati sav taj prozukli teret iz grudi i zagrliti se opet, svesne da je život sve to namerno radio, kao učitelj koji nema milosti dok se lekcija dobro ne nauči. 


Život žene je ono o čemu će se tek pisati. Nismo zagrebale ni površinu svog bola koji živimo, najtiše na svetu. Ali jednom… Jednom će svetlo bljesnuti i naše će suze oprati ovaj kaljavi svet iz nas.

Odlomak iz romana TUGA SESTRO

 

Leave a Reply

Theme by Anders Norén

%d bloggers like this: