Dotkom

Nepolitikin Zabavnik

Otvoreni Prelom Duše

Prokleti slabići

piše : Rea Sartori

Milica je imala svega devet godina kad se to dogodilo. Uvek je volela životinje. Kržljava, mala, uplašena devojčica koja se plašila foto aparata i blica, iz škole se vraćala večito s nekim smotuljcima ispod bluzice. Jednog dana su to bili napušteni mačići, drugog dana ranjeni vrabac, trećeg dana mali ježić smotan nežno u novine, onda kučence ili povredjeni pas s ulice. Nije mogla protiv sebe. Otac joj je strogo zabranjivao da to radi. Govorio je da će se jednog dana zaraziti nekom boleštinom, da će je ugristi neki besan pas. Ona nije marila, uvek se nekako snalazila da makar i krišom pomogne jadnoj životinji. Nema broja udomljenim mačkama ipsima koje je ona, svojom posvećenošću, spasila. Maštala je da jednog dana bude veterinar i da leči životinje, da napravi sopstveni azil u kome će moći da nadju utočište sve te od ljudi zaboravljene duše. Ljudima nije verovala, od ljudi je zazirala.

Tog dana, lepog letnjeg dana, dogodilo se da se njena najstrašnija mora obistini. Sedela je u svojoj sobi i čitala najnoviji broj „Zov“-a.Neka strašna buka ju je uznemirila, neko jaukanje i krici. Dopirali su s obližnjeg igrališta. Nešto u njoj se uznemiri, ona načulji uši i skameni se od straha. Prepoznala je strašni jauk mačke, neke mačke. Deca su vriskala i drala se. U njenoj maloj glavici odigra se grozan scenario, znala je da deca iz kraja nisu ni malo naklonjena životinjama. Mnogo puta je bila u prilici da se bori s njima zbog toga. Voleli su da uhvate mačku i vežu joj limenku za rep pa je puste da tako jurca naokolo ko luda. Razne grozote su smišljali. Nadju kera, maltretiraju ga, unervoze, pa onda puste tik do njega još nervozniju i preplašeniju mačku. Kako ih puste jedno na drugo, tako nastane pakao. Uplašene životinje ne znaju šta rade, nekad se sudare, mjauču, reže, grebu se, ujedaju, nekad samo panično jurcaju okolo. Zabava im je bila i da goluba ili vrapca vežu kanapom za nogu pa ga puste da leti. Sirota ptica krene pa zapne u vazduhu. Od straha se stropošta na zemlju pa opet pokušava, do iznemoglosti. Milica se uvek tukla s tom decom, onako nejaka grebala je i gurala, otimala im životinje i oslobadjala ih. Mnogo puta je dolazila kući skoro pretučena, prljava i nemoćna. Plakala bi neutešno i dugo. Otac nije mario za to. On je spadao u onaj soj ljudi koji bi se smejali na sve to i pričali kako se lako ubija nepoželjna mačka. Uhvati se za rep i zavrti snažno kroz vazduh a onda baci tako da udari u neki zid. Milica je doživljavala nervne slomove kad bi se on, navodno u šali, sitio pričama o takvim zločinačkim poduhvatima. Terao je Milicu da gleda kako on kolje jariće kad su jednom bili na selu, kod nekog rodjaka. Jarići ne mekeću kad ih kolju, oni plaču i jauču kao mala deca, suze im idu niz bele obraščiće. Milica je vrištala i čupala kosu od bola, jedva je majka uspela da je otrgne od oca i odvede u selo, da ne čuje. Danima nije mogla da se smiri, noćima da spava. Samo je drhtala i tiho jaukala, skoro kao oni jarići pod nožem. Bilo je takvih užasnih scena još. Otac je govorio da to radi da bi ona ojačala, da bi prihvatila da je život takav, surov, da jači uvek vlada, da je to pitanje opstanka. Milici je to bio pakao njenog odrastanja.

Tog dana, kad se začuše krici s igrališta, ona se uplaši da je opet neko naumio da muči kakvu mačku iz komšiluka. Sjuri se ona na igralište, noseći sa sobom uvek spreman štap. To je služilo da se odbrani od surovog besa ostale dece. Kad bi im otela životinju oni bi kao besni kojoti zarežali na nju i sav svoj bes ustremili na Milicu. Nije joj bilo prvi put, nije se više ni plašila. Ali ovaj put je scena koju je zatekla bila slika iz samog pakla. Vrisnula jene verujući svojim očima. Grupa starijih dečaka je držala silom vezanu mačku na dugačkom štapu. Vatra je palacala s improvizovanog ognjišta na sred igrališta, u po bela dana. A oni su vrištali u nekom jezivom transu i prinosili mačku vatri. Kako bi je vatra potkačila tako bi planulo ono krzno na njoj, mačka bi ispuštala jezive zvuke koje samo može ispuštati napola mrtvo i polupečeno stvorenje. Milica se sjuri medju njih ne mareći što ih ima desetak ili više i što su svi bar za glavu viši od nje. Siroto dete ja mahalo, vrištalo i udaralo onim štapom po njima koliko je snage imalo. Ali je brzo nadjačaše, obališe na travu i sedoše joj za vrat. Milica je zapomagala koliko je snage imala ali beše uzalud. Uprkos tome što je bilo u sred dana, u sred leta, izmedju mnoštva stambenih zgrada, na samom dečijem igralištu, niko nije ni pomaljao nos da vidi šta se zbiva. Jaukala je i borila se dok sasvim glas nije izgubila, dok sasvim nije klonula. Oni dečaci su je naterali da okrene glavu i gleda kako mačka umire u mukama. Pretili su da će i ona tako završiti ako ne prestane da se meša u njihova posla. Proklinjala ih je Milica zadnjim dahom, glasne žice joj popustiše, zaneme ona, samo je užasno krkljanje i dalje izlazilo iz nje, kao da nije htela da se preda dok i sama ne skonča od bola. Potraja to mučenje, što mačke koju su živu pekli na otvorenom plamenu, što Milice, čije je telašce bilo prikovano za zemlju a glava pritisnuta tako da mora gledati muke koje oni priredjuju životinji. Na kraju, baciše oni mačku, kad je prestala da daje znake života, u onu vatru i zagrnuše je žarom. Milicu pustiše ali je išutiraše pre toga i zapretiše još jednom. Niko ni da čuje ni da vidi, ko da sav svet beše poumirao, ko da žive duše u onom stambenom bloku ne beše. Muk. Mrtva tišina zavlada. Svi prozori otvoreni a nigde ni oko da izviri. Ona divlja rulja ode nekud, prema obliženjem groblju, smejući se i prepričavajući paklene slike. Milica se nekako odvuče do svog stana, skoro četvoronoške, polumrtva, isprebijana, nema od nepodnošljivog bola. Kad udje u stan vide oca kako sedi i gleda neku utakmicu. Televizor mu je bio pojačan toliko da je odjekivalo stanom. Kad je ugleda on hladno upita:

Opet si spašavala neku životinju? Ovaj put su te naučili pameti koliko vidim. Lepo sam ti rekao da se ne mešaš u njihove igre. Na ovom svetu se jačem mora pokoniti i skloniti se. A ako možeš, budi medju najjačima, tad ti neće biti ništa. Bićeš zaštićena. Ali, ti si prokleto žensko, slabo i plačljivo, uvek ćeš biti žrtva. Tako ti je sudjeno, rodjenjem. Ne mogu ja tu ništa. Bog je hteo da se rodiš kao slabija vrsta. Idi, operi se! Dobro da ti majka nije tu, sad bi i ona cmizdrila. Prokleti slabići!

iz zbirke priča : “Samo za tebe lady peva blues

Leave a Reply

Theme by Anders Norén

%d bloggers like this: