Nepolitikin Zabavnik

Otvoreni Prelom Duše

Promašena

piše : Rea Sartori

Bila je tako smerna, fina, uvek dobra svojim roditeljima, familiji. Svima je ugadjala, svima želela da bude dobra. Živela je mirno. Utehu je nalazila u ljubavi prema nemoćnim stvorenjima, prema životinjama napuštenim ili povredjenim. Uvek je verovala da ljudi ne mogu da vole tako iskreno kao životinje. Verovatno je i bila u pravu. Ali ona je živela medju ljudima. A takav život zahteva mnogo više od onog što je ona bila spremna da nauči. Mnogo  je čitala, verovala je u lepe stvari, u bolji život. Sanjala je da će biti veterinar ili odgajivač pasa. Ta prefinjena duša je umela da ceni kvalitet u svemu. Ali, odrastalo se. Život je surov. Ne ume svako da ga vari tako surovog.

Prva velika ljubav je bila razočarenje. Prevario je njenu netaknutu dušu s mladom gospodjicom koja je itekako vladala lukavštinama i podlostima života. Drugoj, ne baš tolikoj ljubavi, dala se da bi dokazala sebi ili ne znam kome da može i ona što i svaka žena, da raširi noge. Nažalost, u tome nije bilo nekog naročitog zadovoljstva, samo razočarenje. Život surov a dotični gospodin sirov. Radila je, bila je vredna, nije se štedela. Nadoknadu za svoje nesnalaženje u svetu nalazila je u činjenici da može da zaradi poštenim radom neki dinar. Od toga je davala svima koliko je mogla a sama štedela da kupi poneku kvalitetniju krpicu ili cipelu. Čuvala je. Bila je štedljivi čuvar. Imala je šta da pokaže ali joj nešto u njoj nije dalo da se time i koristi. Jedan za drugim, mladići su je razočaravali. Nije bilo zaštitnika medju njima, onog za kojim je tragala. Sve sam sitniš od ljudi. Uporno je ostajala sama. Zapravo, nikad nije bila sasvim sama. Svu svoju ljubav poklanjala je i dalje životinjama, raznim, skupljenim i kupljenim. Godine su prolazile. Matora devojka je trebala da nadje sebi dom jer ni roditeljski više nije bio, kao nekad, raspoložen za nju. Pritisci sa svih strana.

Naišao je on, stariji, dobrodržeći dasa, pun ko brod, zaštitnički nastrojen. Da je ta zaštitnička nastrojenost bila preterana videla je tek mnogo kasnije. Da je sve bilo izrazito sumnjivo pokazalo se tek nakon što je veo prvih radosti imanja svega počeo da spada. Dobila je dete. Kupila je, naravno uz njegovu finansijsku pomoć, malu kuću na selu. Tu je našla svoje utočište, mesto koje će postati i njen dom, i dom njenog deteta, i dom za sve napuštene kuce i mace koji se zadese na njenom putu. Ali nešto se dešavalo, nešto teško naslutivo, kao valjanje prašine koja je kad tad morala da se podigne i dojuri, da joj se baci u oči.

Imati mnogo znači gubiti još više…

Što je više imala, cena tog imanja je sve više pekla, iritirala neko unutarnje fino tkanje od kojeg beše sazdana. Imati nije značilo da se sve može vrteti oko nje, da se sve krive Drine ovog sveta mogu ispraviti. Neke Drine moraju ostati krive jer to tako treba. Jedna žena koja je prodala dušu da bi imala i svojim imanjem mogla ispravljati nepravdu, nije dovoljna da se popravi ceo svet. Nemogućnost da se dosegne to “veliko hvala” za žrtvu koju je podnela, za sve dane i noći u kojima je bivala sve više robinja sopstvenog pogrešnog izbora, polako je uzimalo svoj danak. Gubila je one koje je volela, retke ljude prema kojima je osećala istinsku ljubav. Jer, ljudi se ipak ne kupuju novcem i darovima, posebno oni koji nemaju ništa. Jer ti koji drugo nemaju, imaju ponos. Zajebano je to. Zakukuljena je to igra sa životom. U toj igri se ne može biti pobednik. Može se samo nešto naučiti iz nje ili predati. Zadnji udarac je bio strašan. Nestalo je sve. Odjednom nije bilo više para, nije se mogla kupovati ni ljubav, ni hrana za pse. Ostala je samo istina da je grdno pogrešila, da joj se Bog tek toliko smilovao da joj da dete. Mada, sve je to mač sa dve oštrice. Dete je dar i okov istovremeno. Da ne bi bilo tako valja smoći snage i duboko se nakloniti istini o sopstvenim promašajima. Ljudi to ne rade, oni ne priznaju svoje promašaje, svoje greške, svoje zloće, pritom ne pitaju koliko košta to uporno odbijanje da se grešnost prizna i prihvati kao takva. Ljudi pošto poto hoće da budu Bogovi, bezgrešni.

A onda se sakriju u svoje male kuće, u svoja mala dvorišta, iza svojih malih žaluzina, iza svojih promašenih života i plačući tvrde sebi da su oni uvek ispravno postupali, da su uvek i svima želeli samo dobro. I jesu. To nije sporno…

 

iz zbirke priča : “Prepelica

 

Leave a Reply

%d bloggers like this: