Uvreda na račun, upravo preminulog Fredija Merkjurija, koju je izrekao razredni siledžija kojeg smo svi prezirali, ali to nismo smeli pokazati, mi je probudila radoznalost. Moja trinaestogodišnja duša je rezonovala ovo na sledeći način: ako se ovom moronu ne sviđaju Fredi Merkjuri i Kvin (Queen), onda to mora da je sjajna stvar. Ta logika pokazaće se apsolutno tačna, i to ne samo u ovoj priči, nego i dalje u životu. Da sam se u životu uvek pridržavao te jednostavne duševne logike stare tek trinaest godina, u životu ne bih napravio mnoge greške koje su me skupo koštale. Treba slušati svoje srce.


To su bile devedesete, zajebano vreme. Kasete sa muzikom su se nabavljale na pijačnim tezgama i pokojoj specijalizovanoj prodavnici. U mom mestu to je bilo kod nekog ključara koji je u radionici držao kasete švercovane iz Poljske. Kod njega ima samo “Live Magic“. Kod nekog Novaka uspeo sam se ogrebati da mi snimi njihovu ploču na kasetu, nisam ni znao koju. Taj lik me je zajebao tako što je snimio samo jednu stranu ploče, za drugu je tražio da mu platim. Platio sam, i sada sam imao ne tako dobar snimak, saznaću kasnije, albuma “Live Killers“. Nisam se nešto oduševio, ne zbog loše svirke, već zato što sam se nadao da ću čuti onaj njihov studijski aranžman kao u Bohemian Rhapsody, koji sam uhvatio na 3K i snimio na video kasetu pod imenom „Spotovi 2“.
Ta želja mi se ubrzo ostvarila kada sam na seoskoj slavi sa drugom iz razreda, organizovano sa tezge maznuo “The Miracle“ i “A day at the races“. Sledeća dva albuma u mojoj kolekciji “Queen 2“ i “Jazz“ sredio je moj stariji brat, čiji je kolega sa faksa držao “Moby Dick“ na Limanu – prvi CD klub u gradu, gde si mogao snimiti CD na kasetu. Sada sam se već nazvao fanom benda jer imao sam nekoliko albuma, zavidan broj postera i tekstova iz časopisa. Hvatao sam njihove pesme po radio emisijama i snimao na kasetu, naručivao njihove pesme po jutarnjim programima, za snimanje njihove muzike koristio sam najkvalitetnije kasete. Tada je to značilo biti fan, jednom osmaku u zemlji izgaženoj ratom i krizama, u društvu omamljenom nacionalizmom, društvu gladnom.


Srednja škola, značila je i boravak u gradu. To je značilo i veću dostupnost muzike i ljudi. Kod braće Polzović u “Explosive Records“ sam sa ploča na kasete skinuo preostale albume. Naravno, to je trajalo godinama, a moje uho se tokom godina naviklo na gitaru Brajana Meja, na Fredijev glas. I potpuno nije fer kada svu muziku poredim sa Queen, ali kod mene će tako biti zauvek. “The Miracle“, koji sam ukrao na vašaru, puštao sam u zaključanim kolima u garaži, krijući se od bratovog maltretiranja. Njihov prvi album sam satima slušao u potpunom mraku, čekajući povratak u internat nedeljom posle večere, a na ratište ’99. sam poneo diskmen i album “Sheer Heart Attack“. Dok sam čekao da prestane uzbuna u nekom rovu, udisao sam zemljani miris i u mislima vrteo “Bring back that Leroy Brown“.


Valjda zbog svega toga ne slušam Queen u društvu. Njihovu muziku doživljavam potpuno intimno i samo je moja. To se možda ne da shvatiti, ali tokom više decenija slušanja njihove muzike postalo je tako. Sada, kada znam svaku reč i svaku melodiju, sada kada svaka njihova pesma za sobom vuče neku priču iz moje prošlosti, sliku tako živopisnu i snažnu, izvini, ali nisam spreman to da delim.
Ipak su sada vremena plavookih imitatora.