Dotkom

Nepolitikin Zabavnik

Otvoreni Prelom Duše

S metlom se leti…

„Vi ste se, gospodjo, sad rešili da gradite karijeru? Niste imali vremena pre za to?“, gundja bezobrazno radnik na šalteru službe za zapošljavanje.
„Vi ste, gospodine, promašili karijeru, pa nikom ništa! A što se mene tiče i moje karijere, fućka se meni za to, samo da se razumemo! Moram od nečeg da živim, znate! U tome leži problem, zato moram i vas da slušam iako mi se to baš ne svidja.“
„Ja vam lepo nudim mesto knjigovodje, mesto u vašoj struci, a vi nećete! Radije ćete metlu da vučete. Ne razumem!“


„Objasniću vam. Da bih bila samostalni knjigovodja, što nisam, treba da polažem nekoliko državnih ispita. To nije problem. Problem je koliko sve to košta. A onda, čak i da to učinim, zadužujući se nekako, šta mi sleduje? U najboljem slučaju, mogu da otvorim samostalnu knjigovodstvenu agenciju i da radim dan i noć, narednih 15 godina, do penzije, ako je dočekam. Želim li ja da svojih 15 godina života provedem medju papirima i jureći klijente? Ne pada mi na pamet! Ako ovako krenem da radim u nekoj agenciji, kao radnik, onda mi sleduje grbav i veoma naporan rad, za minimalac, gospodine! Želim li svoje zdravlje da poklonim za bednu zaradu? Ne pada mi na pamet!“
„Ali metla…“
„S metlom se šeta. S metlom se leti. S metlom se druži s običnim ljudima. S metlom se vežba a niko ne traži da mu platite tu rekreaciju, čak je plate vama…“
„Bedno, kao što rekoste!“, ubaci se on.
„Tako je, bedno. Danas je svaki izbor koji ja imam bedan. Ako je tako, biraću ono što me najmanje oštećuje kao čoveka, što mi daje kakvu takvu nadu da ću penziju dočekati živa.“
„Mislim da vas čak i razumem.“, reče on tiho.
„Vidite ova moja grbava ledja?“, upitah ga. „To sam zaradila radjajući i brinući o svojoj deci i porodici. To su moje medalje za hrabrost i istrajnost. E, to mi nije žao! Ova spondiloza vratnih pršljenova nastala je dok sam radila u svojoj struci, nekoliko godina. E, to mi je žao! Znate, imam ja još ožiljaka od života. Nekima se ponosim. Od nekih me je stid jer sam ih stekla svojom glupošću i neshvatanjem da će svakako sve proći i da će mi samo duša ostati. Sad želim da ne prodam dušu djavolu. Zaboga, meni smrt nije tako daleko kako se možda čini. Koketiramo svako jutro, svako veče…“
„Nemojte tako! Vi odlično izgledate za…“
„Za moje godine? Da. Samo što niko ne vidi kako mi izgleda duša. A moja duša, to sam ja. Od tela imam nameru da se odreknem.“
„Možda imam nešto za vas, ako već hoćete tako…“, tiho reče.
„Hoću.“


Čudno je to. Izašla sam s papirima na kojima je pisalo par adresa. Odjednom nisam želela da odem ni na jednu od njih. Prosto sam želela da me nema, da ne postojim, da se izgubim u šumi, s nekim starim indijancima što traže gladnog medveda da ih pojede, kako bi dostojanstveno završili svoj život na planeti. Ovo nije bilo dostojanstveno. Sve ovo me je činilo isfrustriranom i nervoznom. Umesto kući, krenula sam u dugu šetnju, da se sa samom sobom izborim nekako. Jer Ja… Moje Ja nije želelo da živi. Ne ovako, na silu, morajući nešto tek zbog guzice koja je tražila da ždere, da se ogreje, da spava, probudi se i startuje iz početka svoje bitisanje krpelja. Civilizacija je jedno veliko smrdljivo govno u kojem se svi mi davimo.

Odlomak iz romana “Keruša”

Rea Sartori

Leave a Reply

Theme by Anders Norén

%d bloggers like this: