Nepolitikin Zabavnik

Otvoreni Prelom Duše

Salaš broj 40

piše : Igor Ember

Tada sam kratko vreme radio kao novinar malog, opskurnog nedeljnika pod nazivom “Nedelja intrige”. Redakcija je imala svega nekoliko novinara, od kojih većina nisu ni bili iz te struke već problematični intelektualci koji nisu mogli naći bilo kakvo ozbiljnije, ili bolje plaćeno zaposlenje. Moje zaduženje je bila rubrika “Zanimljivosti”, i bio sam zadovoljan time. Tada se nisu mogle izmišljati vesti kao što se to čini danas.

Išao smo na teren, najčešće bez prebijene pare, i tražio naše priče na najneverovatnije načine. Tog dana je za moj sto prišla urednica, jedna krupnija žena neuredne kose i večito znojavog masnog čela i tetralno ispred mene spustila cedulju sa ispisanim imenom “inspektor Jovan Radić”.

  • “Ideš na teren, mali. Ovo je inspektor, zapravo suspendovani inspektor sa jednom zanimljivom pričom. Ne znam šta je tačno u pitanju a i ne zanima me, moramo da zaključimo broj. Moja kuma mi je pričala o njemu. Ima neku misterioznu lokalnu priču koju bi hitno da podeli sa nama.”
  • “Aha”, odgovorio sam, “a gde je ovo?”
  • “Okreni papir.” rekla je

Na poleđini papira je bila ispisana njegova adresa.

  • “Dobro,” rekao sam poslušno.

Inspektora sam našao lako, jer selo gde sam poslat beše malo i svi su se međusobno poznavali, bilo mi je potrebno svega par asistencija lokalaca da bih konačno parkirao ispred njegove kapije.

Sa njim sam dogovorio da se vidimo odmah ujutru i “uz kafu” uradimo intervju. Želeo je da se nađemo u njegovoj kući.

  • “Ne izlazim više napolje kao nekad” čuo sam umoran, drhtavi glas iz telefonske slušalice.

Delovao mi je nekako…uplašen.

Prostorija u kojoj smo sutradan sedeli je bila veoma zagušljiva, čulo se samo nekoliko sitnih ptičica koje su se bez prestanka svadjale i skakutale po prelepoj, velikoj drvenoj volijeri u dnu prostorije. Ptice su čak mogle da malo i polete, što ih je činilo beskonačno srećnim.

Prišao sam im, glumeći radoznalost.

  • “Volite ptice?”, pitao sam ga to u želji da probijem led, iako nisam primetio nijedan znak suzdržanosti kod inspektora koji je sedeo za stolom.
  • “Volim samo kanarince, a i nisam više inspektor”, rekao je, “Suspendovali su me bez plate, a uskoro imam ročište na kom ću sigurno dobiti otkaz, zato me ne oslovljavaj tako molio bih te.”.
  • “Aha”, klimao sam glavom dok je govorio, “a kako želite da vas oslovljavam?” upitao sam ga.
  • “Zovi me kako hoćeš dečko, ja sam mrtav čovek” rekao je ravnodušno, a potom nastavio o pticama “jako volim njihovo pevanje, nekima smeta, ali meni je divno. Neko mi je pričao da neće da pevaju ako su u onim običnim malim kavezima, znaš, što su od žice. Išao sam u Gunaroš kod nekog dede koji pravi ove volijere. Skupo plaćeno, ali prelepo, one su mi sada prijatelji.” vratio je pogled na čašicu ispred sebe.
  • “Zaista je prelepo, i zaista lepo pevaju.”, odgovorio sam mu, zapravo nezainteresovan za te male beštije čije mi je nasilno cvrkutanje jako smetalo.

Možda mi je čak i to pravilo glavobolju koju sam počeo osećati.

“Ali, led je bio probijen” pomislio sam zadovoljno.

U maloj kuhinji sa jednostavnim četvrtastim stolom koji je bio prepun prljavih sudova i stare štampe, jutarnji sunčevi zraci su kroz prozor pravili tople crvenkaste svetlosne snopove jasnih granica kroz koje su se mogli videti zrnca prašine kako lebde kroz mirnu, gotovo svečanu atmosferu koja je vladala. Za stolom je sedeo Jovan miran i čudno neodredljivih godina, crne i sjajne neuredne kose, pijanih pokreta i  paničnog iraza na licu.

  • “Hoćeš rakijicu?” pitao me je.
  • “Ne hvala, vozim” odgovorio sam vadeći iz torbe beležnicu i prastari diktafon, “najbolje je da što pre počnemo.”
  • “Ipak ću ti doneti čašicu.” rekao je sedajući pred mene, “Možemo se kladiti da ćeš je želeti?”

Podigao sam upitan pogled ka njemu, ali on ga nije registrovao. Nastavio je krmeljivog pogleda vraćajući se sa mojom čašicom.

  • “Meni je sve to život upropastilo, znaš? Ostao sam bez svega što imam i što sam voleo!” gledao je kroz mene dok je to govorio, kao da po sećanju pravi nekakav popis štete prisećajući se svoje prošlosti. Kuckao je svojom ispražnjenom čašicom po stolu ispred sebe.

Oko njega se širio miris alkohola, i to onog odstajalog koji odaje pijance. Drugačije smrdi tek opijena osoba, i u meni se rodila sumnja da će ovaj intervju biti čist promašaj. Samo trabunjanje običnog alkoholičara. Hteo sam da skratim ovo poniženje koje sam osetio, i dovoljno arogantnim stavom sam mu stavio do znanja da nemam vremena za melodramu.

  • “Molim Vas, Jovane, počnimo od samog početka. Ispričajte mi sve o tom misterioznim događajima koji su toliko uticali na Vaš život. Šta je to što Vas je upropastilo, kao što kažete?”
  • “Salaš broj 40.” rekao je to mumlajući tiho. Izgledao je u trenu još izbezumljenije, okretajući se da traži nekog nepoznatog progonitelja, a ja samo bacih pogled ka njegovoj čašici.
  • “Šta ste rekli?” upitao sam ga.
  • “Slučaj na Salašu broj 40” ponovio je glasno i razgovetno, kao da se probudio iz nekog transa.

Uključio sam diktafon, okrenuo novu stranicu u beležnici i radoznalo podigao pogled ka njemu. Velikim slovima sam zapisao “Slučaj Salaša br.40”.

  • “Dakle? Sve mi ispričajte.” rekao sam.

Odlučio sam da mu prvo dopustim da ispriča svoju priču, pa tek onda da se uključim sa dodatnim pitanjima, ako uopšte bude bilo potrebe za tim. Još uvek sam bio pun sumnje da će sve ovo imati bilo kakvog smisla.

Jovan je zapalio cigaretu i sa zanimanjem gledao kako se dim diže sa njenog pucketavog žara, potom je zabrinuto bacio pogled na sto ispred sebe.

Traka u diktafonu se zavrtela, a on je započeo svoju priču.

***

“Bio sam na početku svoje policijske karijere, i imao sam mnogo sreće.

Moj završni rad državnog ispita na temu “Kriminalistička obrada ubistva”, je privukao pažnju tadašnjeg glavnog inspektora za borbu protiv kriminaliteta generala Jankovića, koji mi je prišao da čestita i tada mi i obećao da će se lično zauzeti da dobijem posao kakav zaslužujem.

Tako je i bilo.  Preko noći je stigla naredba u jedinicu da se premestim na poslove inspektora za opšti kriminalitet u jednu prigradsku opštinu. Ja sam bio taj koji će voditi računa o bezbednosti cele jedne opštine. Sada, kada se setim svega toga čini mi se da je bilo jako davno, sećam se kako sam tada bio ushićen, i poletan. Tako siguran u sebe, mlad i drčan.”

Tu se zaustavio na tren i nasuo sebi još jedno piće. Gledao me je ispod oka pretpostavljajući šta mislim o njegovoj priči. Nastavio je da govori istim umornim tonom. Mene je iznenadio način na koji tečno i jasno priča, bilo mi je jasno da je u pitanju obrazovan i elokventan sagovornik.

“Bio sam srećan zbog šansi koje su mi se ukazivale, a jedna šansa je smenjivala drugu. Svi su mi tada predviđali sjajnu karijeru.”

Kako je to govorio, postajao je sve nemirniji osvrćući se oko sebe i meni se učinilo kao da se smanjivao u stolici u kojoj je sedeo.

Nervozno je prekrstio noge nastavljajući: “Sada nemam snage ni da izađem iz ove rupe u kojoj živim.” pokazivao je rukom na prostor u kome smo sedeli.

“U beznađu sam, i uplašen, a tom osećanju, prethodilo je tek nekoliko meseci zaista uspešnog policijskog posla. Rasvetlio sam nekoliko pljački, i razotkrio jednu organizovanu grupu provalnika koja je dugo harala po okrugu. Sve je delovalo savršeno dobro”, osmehnuo se kratko.

“Onda je došao taj dan, dan kada je sve počelo.

Dan posle kojeg će mi svaki san biti košmar, a svaki dan prepun očaja i straha.

I dan danas razmišljam o tome kako se dogodilo da mi se život pretvori u mučenje tako brzo, sećam se i kako sam tog hladnog, maglovitog jutra bio dobro raspoložen sedeći zavaljen za stolom u kancelariji.  Srkao sam lagano kafu, samozadovoljan i pun entuzijazma. Svega se dobro sećam, nedavno je bilo.

Bio sam tako besprekoran.”

Nasmejao sam se iz čiste ljubaznosti, ali on to nije primetio. Gledao je ukočeno u prozirnu tečnost u svojoj čašici.

“Zazvonio mi je telefon dok sam uživao u kafi, i ja sam sačekao da zazvoni bar tri puta pre nego što sam podigao slušalicu, to sam uvek radio. Javila mi se dežurna policajka, jedna nervozna muškobanjasta ženica, čiji je muž stalno dolazio da je obilazi lud od ljubomore jer ova radi sa toliko muškaraca u kolektivu.” 

  • “Jovo, javila mi se patrola sa terena. Znaš li da je pijani Ečika ponovo prijavio da nije video onog salašara danima, onog Vitu, i opet je tražio da proverimo?”

“Rekao sam joj da mi je poznato. Znaš u pitanju su salašari, ali ovo su bili i alkoholičari koji su boravili gde stignu, nisam hteo odmah da reagujem, bar još koji dan. Svi smo mislili da će se taj Vita pojaviti.”

  • “E, pa sad su mi se javili, tamo su na licu mesta. Skroz je čudno!” nastavila je, “Salaš je zatvoren iznutra, a kroz prozore se vidi da neko sedi za stolom nepomičan. Ne mrda, ne odgovara na pozive. Jebiga, navučena je neka zavesa na prozor pa ne vide ko je, ali verovatno je on jer je sve zaključano. Verovatno je i mrtav. Liči im na to.” Izdeklamovala mi je sve informacije kojima je raspolagala.
  • “Pa ništa, zovi tužioca i obavesti ga o tome, a ja ću se spremiti za uviđaj. E da, zovi i hitnu pomoć radi utvđivanja smrti. Ali prvo zovi tužioca, ne smemo ulaziti unutra dok ne odobri. Reci mi koji je to salaš?” – to je neka standardna naša procedura u ovakvim situacijama objasnio mi je, onako usput.
  • “Salaš broj 40.” odgovorila mi je.

“Prokleti Salaš broj 40”, dodao je to kao za sebe, i nastavio da priča, i dalje držeći svoj pogled prikovan za čašicu.

“Zapisao sam podatke i prekinuo vezu, i mogao sam se zakleti da se nekakva nelagoda raširila mojim umom, kao da nešto opasno nije bilo u redu. Za nekoliko minuta sam već bio spreman i na putu za salaš.

Ta nelagoda koju sam ti već spomenuo je postajala sve jača kako sam se kroz gusto hladno blato probijao do salaša. Salaš se nalazio na obali smrdljivog kanala i bio je duboko u crnim njivama koje su se u ovom kraju pružale do horizonta. Samo bi se poneka, gola i sablasna bagremova šumica pojavila na vidiku, sve ostalo bile su njive mrke boje, drevne, ćutljive i zloslutne.

Osetio sam se jako usamljeno tada”, srknuo je iz čašice i na par trenutaka spustio glavu. Činilo mi se da razmišlja, o nečemu veoma bitnom. Naglo je podigao glavu i nastavio:

“Ubrzo sam izašao na manju travnatu čistinu, koja se nalazila na kraju poljskog puta. Dalje je put presecao široki kanal sa svojom ledenom i tamnom vodom. Voda mi je delovala nekako strašno i odbojno, puna talasa. Ništa mi nije delovalo uobičajeno. Već tada sam osetio nekakav strah.

Levo od kuće nalazio se mali ponton za prilaz vodi i dalje pojas trnovitog šiblja, koji bi se nakon nekoliko metara pretvorio u pustu bagremovu šumicu punu trnovitog rastinja.”

Divio sam se njegovom detaljnom objašnjavanju, i tim opisima na osnovu kojih sam mogao zamisliti položaj i atmosferu koja je vladala kada se on nalazio tamo.

“Ovaj salaš je izgledao veoma staro, ali autentično. Nije to bio jedan od onih našminkanih salaša koji služe za gošćenje bogate klijentele, sa mirisnom dunjom na svakom ormanu. Ovo je bio pravi paorski salaš, ovde se više oskudevalo nego što se imalo”, ako me razumeš.

Klimnuo sam mu glavom.

“Morao sam prići bliže kući da bih video patrolni auto u čijoj kabini su se grejala dva policajca. Izašli su kada su me videli, i pošao sam im u susret noseći ogromnu torbu sa opremom za uviđaje.

Ponovili su mi ono što sam već znao i baš tada mi veza u džepu zakrča, ona dežurna policajka je zadihano kreštala obaveštavajući me da je tužilac dao odrešene ruke i da mogu da radim uviđaj.

  • “Dobro, znači mi ćemo da radimo uviđaj. Gde je ulaz u kuću?” obratio sam se policajcima.

Oni su me uveli u prostrano golo dvorište, u čijem dnu su se nalazile štale i drugi objekti za gajenje i čuvanje životinja. Gledao sam po pustom dvorištu bez ijedne travke, ali nisam video ili čuo nijednu životinju iz tog dela imanja.

  • “Jel držao stoku?” upitao sam tada policajce.

Slegli su ramenima. Njima je dosadno sve ovo. Otišli smo do ulaza u kuću.

Bio sam veoma zadovoljan kada sam  video do pola istrulila drvena vrata, i dao zadatak malom Babiću  da iskoristi svoju mladalačku snagu i neiživljenost i da nam omogući ulazak u kuću, što je ovaj naravno prihvatio sa oduševljenjem”, zasmejao se inspektor.

“Dakle, bio sam zauzet podešavanjem fotoaparata za uviđaje kada su vrata popustila pod snažnim udarcem mladog ramena, i ja sam podigao pogled ka unutrašnjosti prostorije.

Prvo sam osetio nalet poznatog neprijatnog mirisa smrti koji se oslobodio kako su se vrata otvorila, ali i nešto posebno što nisam mogao da definišem tada.

Osetio sam to kao neki balon ledene hladnoće u kom sam se odjednom našao. Iz usta mi nije izlazila para, ali kada bih udahnuo na nos, nozdrve bi mu se zalepile. Hladnoća je bila gotovo neizdrživa. Panično sam pogledao u policajce iza njega, ali oni su samo radoznalo gledali po prostoriji, izvirujući iza mojih drhtavih ramena. Vratio sam pogled na prostoriju, i hladnoće nestade, istom silinom i brzinom kojom se i pojavila, i već u sledećem trenu sam zaboravio šta mi se dogodilo. Mislio sam da je obična jeza, znaš?”

“Pred nama se nalazila mala prostorija, neprirodno uredna i čista, poput neke laboratorije.”

Rukama je mlatarao ispred sebe pokušavajući da mi dočara prostoriju koju je video.

“Na sredini prostorije, kako sedi za malim istrošenim stolom, mogli smo videti leđa nesrećnika u sivom kaputu od tvida, uspravno nepomičnog ukočenog stava. Njegova velika glava sa razbarušenom belom kosom, koju smo gledali u potiljak, je takođe bila postavljena uspravno i ukočeno, kao kod vojnika u stavu “mirno”. Ja sam odmah počeo da škljocam fotoaparatom. Znaš, običaj je da se fotografiše svaki detalj na koji se naiđe, ali njih ovde nije bilo. Nije bilo ni jednog prokletog traga. To nije normalno, znaš? To jednostavno ne biva, uvek se nešto pronađe. Ova prostorija je bila kao jebena laboratorija.”

Pogledao me je kao da traži potvrdu svojih izjava, a ja sam opet ćutke klimnuo bolnom glavom iako nisam imao pojma o policijskim pravilima i procedurama. Pogledao sam u ptice koje nisu prekidale svoje kreštanje, a koje sam krivio za sve jači bol u glavi.

Prihvatio sam ponuđenu rakiju koju sam popio ujednom odsečnom trzaju, a Jovan se nasmešio kada je to video, i odmah mi nasuo novo piće. 

Nastavio je svoju priču.

“I tako smo se približavali stolu, sve vreme fotografišući sve oko sebe. Možda na fotkama uočimo nešto što nam je promaklo, razmišljao sam. Policajci koji su bili sa mnom su bili premladi i nisam mogao računati na njihovu detaljnost u radu i pregledu lica mesta. Širi izgled lica mesta, bliži izgled lica mesta, i detalji – to su neka naša pravila kada fotografišemo lice mesta.”

Rekao je to nekako ponosno, na učiteljski način, a mene je ophrvala ravnodušnost i poželeo sam da se sve ovo što pre završi.

“Kako sam prilazo stolu, ona nelagoda koju sam osetio na ulazu u kuću sada beše još gora. Bukvalno sam se plašio. Od čega? Nisam znao, ali sam osećao da je prisutna nekakva smrtna opasnost.

Nešto neprirodno.

Ne znam ni sam šta.

Konačno smo prišli stolu za kojim je sedeo pokojnik. Sve je delovalo kao neka srčka koja ga je udarila iznenada, ali njegovo lice?! Njegovo lice nikada neću moći da zaboravim. Bilo je i modro i bledo, ali nije ni boja to što nas je sve uznemirilo, već njegov izraz.”

Tada je postao još nervozniji i obuzet užasom, jasno sam to mogao jasno da primetim. Bilo je tako očigledno.

“On se smejao, ali opet nije se samo smejao, izraz na licu mu je istovremeno bio i kao kod nekog ko je na smrt uplašen. Bilo je tako nadrealno, kao da se smejao nekom velikom užasu. A i taj osmeh je bio nenormalan, da ti kažem, bio je razvučen do granica pucanja usta, pokazujući suve zube i jezik, mrtve oči su mu bile širom otvorene, onako zamućene, neodređene boje, a čiji je izraz reflektovao histeričan i uplašen smeh. Ne znam ni kako bih ti objasnio na šta je to ličilo. Svi smo se uznemirili, i kroz prozor smo tada videli lekare sa sanitetom koji su došli da konstatuju smrt. Na brzinu sam završio fotografisanje, jer tragova nije ni bilo, pa sam ih pustio da i oni obave svoje. “

“Rigor mortis”, objasnili su mi lekari, “mrtvačka ukočenost”, kada sam ih pitao za taj neverovatan izraz na licu pokojnog. Mrtvačnica je poslala svoje ljude da ga pokupe, rekli su nezaintersovano, pečatirajući potvrdu o smrti. Njima to nije bilo ništa posebno.”

Učinilo mi se da vidim zavist na njegovom sivom licu koje se kezilo, strahotno, na sve nas.

“Tad mi je prišao mali Babić, onaj što je lomio vrata, i pokazao mi rukom kroz besprekorno čist prozor, na trnovitu šumicu pored kanala. I video sam…!”

Zaćutao je otvorenih usta, kao da se reč zaglavila u guši, naglo, propuštajući samo nekakve nejasne zvuke nalik krkljanju.

  • “Šta ste videli?”, upitao sam ga glasno, misleći da će ga to trgnuti iz tog čudnog transa u koji je zapao. Nije se trgnuo, ali i dalje je bio zblanut kada mi je odgovorio.
  • “Senke”, prošaputao je.
  • “Senke?”, prevrnuo sam očima, nadajući se da neće primetiti.

“Prokleti broj mora da se zaključi”, pomislio sam, “izdržaću”.

  • “Da.” potvrdio je klimajući glavom, usporenim pokretom bacajući pogled na svoju čašicu. Dosuo je još jednu Delovao mi je poput izduvanog balona. Pokreti mu postadoše mlaki, bez ikakve energije i sa nekakvim čudnim, baletskim kvalitetom. Čašicu je jedva podigao prema svojim, i dalje otvorenim ustima.
  • Pa to može biti bilo šta.” rekoh mu sa trunkom podsmeha.
  • “Može”, rekao je uperivši svoj razrogačeni pogled na mene, izazivajući mi neprijatnost, “ali nije. Drugi policajac nije ništa video, iako smo mu pokazivali. Ja sam nekoliko puta škljocnuo prema jednoj senci koja se polako kretala kroz šiblje, ali se na razvijenim fotografijama ništa nije videlo. Razumeš sada, nešto neprirodno se događalo, i mi smo postali učesnici u tome. Ja to naravno nisam tada znao, i sa čuđenjem smo završili taj uviđaj jer ovaj nije imao nijednu životinju u dvorištu a to nije karakteristično za salašare. Čak mi je i mali Babić koji stalno ide na kanal da peca pričao o nekom besnom kuvasu kojeg je ovaj imao. Čudili smo se mnogim stvarima tada, ali smo ih brzo pozaboravljali. Predao sam sve izveštaje i zapisnik sa uviđaja u kom sam naveo svaki detalj. Stvar je otišla u tužilaštvo, i što se mene tiče posao je bio gotov.”

I dalje mi je delovao splasnuto sipajuću po ko zna koju rakiju.

  • “I šta je bilo dalje”, bio sam nestrpljiv da završim ovaj posao i stignem kući na ručak.
  • Pa ništa. Telo je moralo na obdukciju a to traje neko vreme. Svi smo nastavili sa svojim redovnim poslovima, sve dok me nije pozvala doktorka Jelena Janjić, moja drugarica koja radi na sudskoj medicini i rekla mi da hitno dodjem do nje, a u vezi sa pokojnikom sa salaša. Javio sam se načelniku i otišao do nje, sve redovno razumeš? Ona me je dočekala nekako zabrinuto i to me je odmah Opet sam osetio da nešto nije kako treba. Ćutke me je uvela u svoj radni prostor koji je mirisao na hemikalije a ispod čega se jasno mogao osetiti slatki mris smrti od kog mi je ponekad bilo muka. Znaš na šta mislim?” upitao me je.
  • “Ne znam” odgovorio sam mu, iako sam tačno znao o kom mirisu priča. Udisao sam ga u ledenoj kapeli u kojoj je ležala majka. Nikada nije stigla na red za konzilijum koji bi odlučio o terapiji za kancer koji ju je proždirao. Snuždio sam se zbog tužnih uspomena koje su mi navirale u glavu koja je pulsirala od bola.

Jovan umorno slegnu ramenima i nastavi svoju priču, ne obraćajući pažnju na moju vidljivu tugu.

  • “Jelena me je odvela do jednog od onih limenih stolova na kom su oni radili. Telo je bilo prekriveno nekom gumiranom plahtom. Rekla mi je ozbiljnim glasom “Od mene ćeš dobiti potpuni izveštaj o svemu, ali želim da sve vidiš i čuješ od mene prvi.” bila je tako ozbiljna. nikada je nisam video takvu, a znamo se još od studentskih dana. Uvek se smejala budalasto, i na svaku rečenicu. I ovo mi je bilo neprirodno. Neprijatnost u meni je rasla. I tada je brzim pokretom skinula plahtu sa tela.
  • “On je i dalje imao onaj isti užasan izraz na licu. Onaj što je smeh i užas pomešan na najodvratniji, neobjašnjiv način.” Nisam želeo da odam svoju uznemirenost već sam se obratio Jeleni.
  • “Kakav užasan izraz ima ovaj, lekari iz hitne su mi rekli da je to mrtvačka ukočenost, rigor mortis.”
  • “Nije to nikakav rigor mortis”, rekla je glasno i iznervirano “heftala sam mu i oči i usta samo da ih zatvori, ali već posle nekoliko trenutaka lice se vraća u ovaj izraz. Vidiš kako su iskidane usne i kapci. Ali to je samo početak. Vidi ovo.” U ruku mi je pružila neki njihov izveštaj koji je prikazivao ljudsko telo po svakom organu posebno.
  • “Njemu su svi organi otkazali u isto vreme. Bukvalno su se ugasili. To ne ide tako, to se ne dešava. I još nešto”, rekla je, “on nije bio sed čovek. Njemu je osedela kosa neposredno pred smrt.”
  • “Šta to znači?” upitao sam je. “Sad sam već bio zabrinut, razumeš? Niko ne voli komplikacije kod takvih čistih slučajeva. I ja sam smatrao da je to obična srčka.”
  • “Da je doživeo nekakav jak šok” odgovorila je. “Hoće to i od straha čula sam, ne razumem se u taj deo. Htela sam da ti kažem pre nego pošaljem izveštaj.” na njeno lice se vratio prijateljski osmeh, ali i dalje zabrinut.
  • “Kada da ga očekujem?” pitao sam je deleći zabrinutost sa njom. Nisam imao pojma šta bih dalje mogao da radim sa ovim slučajem.
  • “Sutra”, rekla je, “čim Miki završi ovog počinjemo da ga pišemo” i ja tek tada primetih tog Mikija u dnu prostorije, jednog niskog mladića u šarenoj hirurškoj kapi koji nije obraćao pažnju na nas. Merio je nešto krvavo na velikoj vagi. Delovao mi je više kao neki kasapin u povelikoj musavoj gumenoj kecelji koju je nosio..
  • “Izveštaj je zaista sutra bio na mom stolu, sa svim jezivim detaljima o kojima sam juče pričao sa Jelenom, ali to nije ništa značilo tužiocu. Slučaj je i dalje ostao zatvoren. Mislim, nikoga nije ni bilo briga za jednog mrtvog alkosa sa salaša, razumeš?”

Klimnuo sam glavom na njegovu suludu priču, zaintrigiran tek u tolikoj meri da mi pogled ne odluta sa beležnice u koju sam opisvao njegove reakcije tokom priče. Tek nekoliko zapisanih reči narušavalo je belinu papira na kom sam ponovo zapisao. “Uplašen”, “Pijan”, Zabrinut”, “Pripovedač”, “Preteruje”, “Alkohol”, i na kraju velikim slovima upisano “Užasnut”.

Kada je završio priču o izveštaju zaista je postao užasnut. Otvorenih usta je grabio vazduh zagušljiv od rakije, a oči su mu letele levo-desno u panici dok je svoju čašicu velikom silinom stezao u ruci, tako snažno da sam svaki čas očekivao da će je smrviti.

Upitao sam ga je li dobro, i želi li vodu ili tako nešto.

  • “Babić” rekao mi je tada.
  • Šta Babić? To je onaj mladi policajac?” upitao sam ga radoznalo. On vrati pogled na mene, oči su mu bile crvene i pune suza.
  • “Poznavao sam mu oca vrlo dobro.” rekao je kao da se seća nečega.
  • “Šta se dogodilo?” upitao sam.
  • “Hitno su me tada zvali na uviđaj”, reče i pogleda bitno u mene, “na salaš broj četrdeset”.

Glava mu je tada klonula, i on je u nekom čudnom transu, poput jecanja izdeklamovao nekoliko “očenaša”, dok sam ja prevrtao očima, strpljiv. Nisam se osećao nimalo udobno. Da li zbog toga što sam boravio u istoj prostoriji sa jednim šizofrenikom, ili zbog njegove čudne priče koja je spominjala senke i mnogo čudnu i jezivu smrt, sa tim izopačenim izrazom na licu, a koji sam sada već mogao i da zamislim, nisam znao. Znao sam da hoću što pre da stignem svojoj kući.

  • “Babić!” podigao je glavu, a ja sam ćutao jedva primetno klimajući glavom. Svako naredno pitanje moglo je da produži ovo mučenje.
  • “Iza one bagremove šumice pored salaša ima jedan lep travnati proplanak. Često tu dolaze parovi kolima, kapiraš? Došao je tu sa svojom devojkom, i aktivirao granatu dok su vodili ljubav. Dok su bili u zagrljaju.” zavrteo je glavom i napunio nam je čašice svojom rakijom. Ja se nisam sećao kada sam ispio svoju.
  • “Scena na licu mesta je bila strašna. Babić je postavio granatu između njihovih stomaka, stežući je snažno uz sebe. Tako smo ih i pronašli. Ali sva ta krv i tragedija i nekako. Obučen sam da istrpim takve stvari. Ali ja sam se zaprepastio, a u dnu svoje kičme sam osetio nekontrolisanu slabost i paralizu, potpuno sam se ukočio kada sam video njegov izraz na licu. Lice mu je bilo očuvano, potpuno čitavo, tek ponegde isprskano krvlju.” Učinilo mi se da je tada zaplakao. Bio je vidno uplašen.

Zapitao sam se koliko je lako zaplakati od straha? Strah nam je postao tako svakodnevna stvar trebalo je da se naviknemo. Na  dnevnom nivou se suočavamo sa tako mnogo strahova, u tolikoj meri da nam oni oblikuju život. I smrt.

Koji je to strah koji će čoveka slomiti?

  • “Bilo je razvučeno u onaj osmeh.” nastavio je, čak pomalo i ljutito. “Onaj ludački, neprirodni, histeričan osmeh koji sa užasom očekuje nešto. A kosa mu je bila bela kao sneg. Potpuno sam se izgubio. Setio sam se da smo samo on i ja videli senke u šumici, one koje sam fotografisao, ali se nisu mogle videti.”

Ja sam ga ozbiljnog lica slušao, sedeći u neudobnoj stolici u kojoj se odjednom nisam mogao smiriti, a i one ptice su neprestano kreštale, pojačavale su moju nervozu. Ispio sam čašicu ljutog pića koja je mirisalo ispred mene.

  • “Doktorka Jelena je podnela izveštaj još čudniji od prethodnog. Ispalo je da je mali Babić već bio mrtav u trenutku kada se granata aktivirala. Svi njegovi organi su otkazali i prestali da rade nekoliko trenutaka ranije. Kao kod Vite salašara, sve se ugasilo odjednom. Naravno, nisu joj verovali i naređeno je nekoliko super-veštačenja koji su svi potvrdili Jelenine nalaze. Ona je izuzetan i čovek i stručnjak, znaš? To je tužiocu bilo dovoljno da opet ne dozvoli dalju istragu, ja sam pobesneo. Možda sam preterao.
  • “I onda ste nešto uradili da budete suspendovani bez plate?” upitao sam ga.
  • “Uneredio sam se načelniku na sto.” rekao je smeškajući se nekim ponosnim osmehom koji je bio vidljiv samo pažljivom posmatraču.
  • “E neka ti ja nazdravlje” nasmejao sam se, i sam sipao treće piće iz flaše koja se nalazila pred nama. Bio sam pijan i glava mi je lejujala na talasima dobrog raspoloženja. Moj sagovornik se smejao sa mnom, srdačno, otkrivajući svoje zube.
  • “Ja sam sledeći.” rekao je naglo uozbiljen i potpuno smiren. Slegnuo je ramenima.
  • Ali mene ne plaši smrt”, nastavio je kao da obrazlaže svoje iznenadno pomirenje sa tim, “mene plaši taj strah od kog će mi kosa pobeleti. I taj izraz na licu. Šta može da bude toliko neprirodno, toliko smešno a opet užasno strašno. Šta?” Pogledao je plačan i upitan pogled ka meni, osetio sam se prestravljeno.
  • “Šta?” ponovio je, “ugasiće me užasom kao i sve njih” reče tada utišanim i slabim glasom.

Ćutao sam. Nisam znao ni da li ovaj čovek uopšte govori istinu, ili je u pitanju samo fantazija jednog bolesnog uma. Iskreni strah koji sam video u njegovom ponašanju prelio se i na mene. U mislima sam povezivao scene iz njegove priče, tražio logične zaključke koji bi mogli sve to objasniti. Ali u mom umu se mogao pronaći samo strah i nelagoda. Krivio sam alkohol za svoje raspoloženje , i one proklete ptice.

  • “Proklete ptice” pomislio sam.

Ali tek tada sam postao svestan, u prostoriji je vladala tišina, i odmah sam pogledao ka prelepoj volijeri sa kreštavim kanarincima koje nisam podnosio. Prizor koji sam ugledao beše jako čudan. Sva tri kanarinca, koliko ih je tu živelo, nalazilo se šćućureno na dnu kaveza. Njihove male glavice su spustili kao da se kriju, i samo bi na momente jedna od njih provirila kao da osmatra šta se dešava, bili su mi čak i simpatični tako mali i ranjivi.

Odjednom, uz čudnu buku, sve tri ptice su počele da nekontrolisano lete u tom svom malom prostoru. Udarale su o ivice kaveza, takvom silinom da bi se on na momente i zaljuljao. Dok su to radile puštale su nekakve čudne piskave zvukove, a njihovo fino žuto perje letelo je unaokolo. Jedna od njih je od siline udara polomila svoje dragoceno krilo, ali je i dalje u svojoj ludosti skakala i udarala o ivicu dok se njeno krilo beživotno klatilo, odnekud se čak pojavilo malo njihove krvi. Čini mi se da je sve to trajalo samo par trenutaka, i sve ptice završiše na dnu kaveza. Raščerupane i mrtve. Njihove nevine oči  zatvorene finim belim kapcima na malim okruglim glavicama su mi sada delovale tragično.

  • “Zaista su mrtve” pomislio sam u čudu, otvorenih usta gledajući u kavez.

Tek tada, posle te grozne i uznemirujuće scene sa pticama, ja sam vratio pogled na Jovana. On je sedeo na svom mestu, sipao je još po jednu u obe čašice. Lice mu je izgledalo mračno, kao kod nekog negativca iz stripova, a čelo mokro od znoja. Smejuljio se na neki čudan, meni nikada viđen način, to je u mojoj pijanoj svesti stvorilo jak napad uznemirenosti.

  • “Stiže”, rekao je sasvim tiho.
  • “Šta ste rekli?” pitao sam ga.
  • “Dolazi! Dolazi po mene!” uzviknuo je ne obraćajući pažnju na mene. Njegov smeh se pojačavao, na trenutke prelazeći u viku.

Sva njegova priča o misterioznom slučaju, scena sa pticama u kavezu i njegovo sadašnje ludačko ponašanje su bili dovoljni da u meni izazovu veliki strah. Strah se pojavio odjednom, i obuzimao je moje telo izazivajući drhtavicu u kolenima.

Osećao sam da moram da pobegnem.

Strpao sam diktafon i beležnicu u džep jakne dok se on i dalje smejao na taj bolesni, protivprirodan način. 

Izgledao je jezivo. Usta su mu se izvila u smehu na neki nemoguć način, što je činilo da smeh dobije manijakalni karakter. Istrčao sam gledajući samo ispred sebe, u trku pipajući džepove da nađem ključ od automobila.

Na ulazu kuće, bacih još jedan pogled ka Jovanu, pre nego što ga napustim.

Srce mi je sišlo u pete kada  sam ga video mirnog u stolici u kojoj je sedeo, kako i dalje urla smejući se neprirodno i strašno. Oči su mu bile uperene na jednu tačku ispred njega i nisu se pokretale. A kosa? Kosa mu beše bela kao svež i netaknut sneg.

U par paničnih skokova sam se našao u automobilu, bio sam bez daha a srce je lupalo strašnom jačinom. Strah me je izjedao, mislio sam samo o tome kako da se što pre udaljim od ovog mesta opasnosti i ludila.

“Načisto je pobeleo”, pomislio sam u svoj toj panici.

Startovao sam auto.

Iz kuće sam mogao čuti njegovo, gotovo hipnotičko urlikanje, bilo je nepodnošljivo. I baš u momentu kada sam bio spreman da nogom pritisnem gas, ono prestade.

Zavladala je tišina.

Ubacio sam u brzinu i vozio. Daleko.

Što dalje od tog prokletog mesta, i salaša broj četrdeset.

 

(Visited 1,138 times, 1 visits today)

Leave a Reply

%d bloggers like this: