Nepolitikin Zabavnik

Otvoreni Prelom Duše

SEDAM I DESET

piše : Rea Sartori

Ne znam šta me je probudilo, ali nešto jeste, neki lepet krila u grudima. Bilo je sedam i deset izjutra. Sela sam na ivicu kreveta  a ptica je uzletala u meni, iz stomaka, prema grudima. A onda je zašla toliko duboko u grudni koš da sam je jedva osećala, samo sam znala da je tu i da će se vratiti.

Setih se da su me sinoć, na leganju, zatekle čudne misli.  Videla sam devojku plave kose u tim mislima i njenog zabrinutog oca. Videla sam i ledja njene majke, njenu raspuštenu kosu. Čula sam glasove. Ti glasovi su se svadjali i pripadali su ocu i majci. Devojka je ćutala i plakala. Nekako je tiho plakala, kao da plače u sebi. A onda sam videla oca kako pakuje kofere. I videla sam da spakovan čeka još jedan, mali, ružičasti kofer. Na njemu je bila knjiga, nešto na francuskom.

To je bilo sve. Mislim da mi više i nije trebalo. Činilo mi se da mi se te misli, tako slikovite, ne javljaju tek tako. Imala sam potrebu da zagrlim tog oca i da mu šapnem:

Ne brini. Idi. Neka si. I ja bih otišla...“

A onda je bilo sedam i deset, ptica u mojim grudima i samo jedna misao, bez slike, bez reči, tek emocija, duboka, lepa i jaka, kao ta ptica što je hrabro letela u dubine mog grudnog koša. Prodje mi glavom da je kasno za priču, da bih neke stvari drugačije da sam znala… A ne možeš sve znati, prosto ne možeš.

Gledam kroz prozor dok pijem kafu i  ne znam šta osećam. I jesu suze i nisu suze. I jeste tuga i nije tuga. Valjda je ljubav, čudna, tanana, kao struna razapeta izmedju nebesa. Onda pomislim da je struna tu da bi se ptica odmorila kad se umori. Put od mog stomaka do moje duše zna biti dalek i bolan, zna biti neobično prožet nedefinisanim strahom. I taj strah je ljubav.

Padaju mi na pamet deca, sva naša deca, sva naša ljubav. I onda vidim u tim mislima kako nam deca zauvek ostaju mala i kako mi zauvek brinemo za njih, zapravo strepimo i kao kobci bdimo nad njihovom sudbinom. Onda gledam i vidim tri goluždrava ptića koji će jednom i sami postati kobci i bdeti nad nekim svojim ptićima. I znam da tako treba, da je to jedino ispravno, da od toga sve počinje. Kako će teći dalje, ne znam. Videćemo. Kad dodje vreme, dve matore, odrtavele i umorne ptice, znaće šta im je činiti. Kad dodje vreme, neka nova noć, neko novo jutro, neki novi časovnik na kojem će otkucavati sedam i deset… Ili tako nešto, ko će ga znati! Znam da je važna ta struna što je razvučena izmedju nebesa i neki daleki, nežni zagrljaj, koji će tek uslediti.

Ptico moja u grudima, samo leti! Ja ću sad, i sutra, i prekosutra, i uvek, biti tu.

iz zbirke priča : “Prepelica

Leave a Reply