Nepolitikin Zabavnik

Otvoreni Prelom Duše

Šetnja nebom

piše : Rea Sartori

 

Hodali smo zajedno nebom i prepričavali naša sećanja na dane kad je sve bilo jednostavno i lepo.

Rafaela, da li se sećaš kad smo orali njivu za krompir? Pričala si kako ne možeš da dočekaš proleće, da šljive u voćnjaku obeharaju i začarlijaju svet. Pričao sam ti kako smo te čuvali pod šljivom dok smo sadili krompir, kako si se na vetru ljuljala i kako je kolevka tada bila nova, drvena, tek ulaštena. Sećaš li se da sam te jednom vodio kad sam išao kod stolara koji tu kolevku za tebe napravio? Tad si pila kompot od šljiva koji je njegova žena napravila pre nego što ga je zauvek napustila i otišla u grad.

-S godinama oživljavaju mi sećanja na detinjstvo. Kažu da su to prvi znaci starenja. Da li je istina? Ti to sigurno znaš.

-Znam. Nekad sam voleo a nekad mrzeo ta sećanja. Ono što vele da čoveku pred smrt ceo život prodje pred očima, to ti je to. Posle se to ponavlja dok se ne setiš svega. S ove strane gledanja sve je lakše, drugačije, kao da nisi ti taj koji je živeo. Gledaš tudji život i analiziraš ga. Znaš da je tvoj, da ti pripada, kao i mogućnost da ispraviš mnogo toga. Ipak, nije ti milo što se vraćati moraš.

-Šta je to s ljubavima deda? Taj deo mi je nejasan.

-Ne znam. Mi smo se voleli drugačije. Nama je sudbina slala ljubav i ona se ogledala u drugačijim stvarima. Nismo smeli da volimo tako, kao vi danas.

-A kako ste voleli? Ljubav je naprosto ljubav.

-Pa, baš tako nekako! Ljubav je naprosto ljubav. Ne znaš ni zašto je tu, ni otkud se stvorila. Prihvatiš je kao nepromenljivu činjenicu i živiš je ako možeš, ako imaš kako i kad. Nekad smo je krali i mi. Nismo mogli od toga pobeći. Ne razmišljaš puno. Živiš.

-Šta je na kraju?

-Na kraju si sam. Na kraju voliš ali drugačije. Voliš a ne postojiš.

-Šta ti je bilo najteže na kraju?

-Što nisam prvi umro, da baba moju glavu na krilu drži. Nije bilo nikoga da me pomiluje po sedoj glavi i kaže mi da će sve biti u redu, da smrt ne postoji.

-Teže je onom koji ostaje?

-Uvek je teže onom koji ostaje. Onaj koji odlazi oseća olakšanje. Uvek. On je svoj korak napravio još pre nego što je stvarno zakoračio u odlazak. Teret ljubavi i samoće ostaje onom jadnom i bednom biću koje na Zemlji ostaje praznih šaka, bez svoje voljene glave.

-Zašto smo na nebu dok o ovome pričamo? Mogli smo, kao i obično, hodati zemljom.

-Ne možeš ljubav i sećanja na detinjstvo vodati Zemljom. Nebeske su to stvari, mala moja Ra.

iz zbirke priča : “Vila bestragija”

 

 

 

(Visited 4 times, 1 visits today)

Leave a Reply

%d bloggers like this: