Svačija je smrt taman...

piše : Rea Sartori

U Parduse smo stigli za dana, ko što i reče deda. Kad izađosmo iz one zadnje šume (jer sam bog zna koliko ih prepešačismo, uzbrdo i nizbrdo), puče pred nama nebo a s njim i parduške livade. Zamirisa smilje i bosilje! Zamirisa lepota kakvu samo u raju čovek očekuje. Al tu se ne znade gde livada završava a nebo počinje! Nema granice međ njima. Sve se pomešalo. Sve se s izmaglicom nekom u jedno stvorilo. Da znadoh tada kako izgleda more, pomislila bih da na more izbismo. A nismo. Samo se dokopasmo vrhova i izađosmo iz šume. Selo još bejaše nad nama, jedva vidno međ oblacima. Ko kakvo selo iz bajke, nit na nebu, nit na zemlji!

Vidi se samo puteljak kroz livade, pa zanosi zeleni što se pred očima njišu i s nebom očijukaju, pa neki trag što odnekud neznano izbija i k selu naglo zavija. A selo, tek nekoliko trošnih kuća s okućnicama, skromnim stajama i drvenim kapijama. Sve nisko, ko da se na kolena spustilo da pred nebom ne prkosi, nego da svoju pokornost i skromnost smerno pokaže. Začu se blejanje ovaca, lavež pasa, žamor. Srce mi zaigra. Tad se ja nisam radovala što ću videti baba Miljojku ili ujaka, braću,sestre. Radovala sam se što ću udahnuti taj vazduh, a s njim i nebo, meni tako blisko. Sve mi se činilo da ću, ako dovoljno duboko dišem, udahnuti mirise svog jedinog doma- onog nebeskog. Znala sam da pobegnem kradom od kuće, odem do šumarka u kojem je moj deda po majci sahranjen, pa tamo potražim taj toliko željeni mir, to čudo što sam ga u venama nosila a dosezala na Zemlji nisam. A onda bih, dok uzalud tražim kameniti spomen, oronuo toliko da se skoro sa zemljom u jedno sastavio, iznenada zaplakala. Nije to tek plač, tek suze s nekim zemaljskim razlogom. To je ona tuga koju život svaki dan u nama opisuje a opisati je do kraja ne može. Plačem što sam živa! Eto, tako plačem! A onda, kroz suze, ugledam neka slova, već skoro sasvim izlizana. I znam da je to on, da je to njegov kamen i njegovo ime. Nije ga ni moja majka zapamtila. Umro je, davno, mnogo pre nego što je ona mogla da ureže u sećanje njega ili bilo šta drugo. Ali ja ne bejah moja majka. Bejah ovo što sam i sad- prokletinja koja vazda za dusima baulja i s njima nekog vraga raspreda po svetu. Tako smo bili bliski nas dvoje. On- mrtav već skoro pola veka. I ja- mrtva međ živima… Ne znam koliko. Ne bih da lažem. Pričali smo. Nije on meni mnogo govorio. Više je slušao. Hteo je da zna, da mu sve ispričam. A kroz mene su, čini mi se, govorili svi oni. Govore i sad. Nisam im ja kriva što to ne razumeju.
„Na koga sam ovako naopaka?“, pitam ga. „Da nije na tebe? Gledam ovog tvog najstarijeg sina. Prgav i prek čovek. Naopak.“
„Ujak ti je.“, veli on.
„Jeste, al je lud malo!“
„Uvek je bio takav. On misli da je takav od kad sam ja umro. Nije. Samo se izgovara mojom preranom smrću. Tako on veli, da je prerana, da sam ga izdao, ostavio na milost i nemilost sudbini, planini. Moja je smrt taman, ko i svačija. Biće i njegova taman, kad sav bes iskija, kad to što ga život boli iskali na životu i ljudima. Posle će se češati po glavi, al zalud! Neće biti prilike za popravke.“, šapće on meni.

A gora šumi ko da peva. I sunce udarilo sa zalaskom kroz granje ko da pleše svet. Onaj mi kamen pod dlanovima reže nešto, polako, da ne zaboli. Imam utisak da mi njegov spomen piše kakvu knjigu starostavnu, takvu da je večito sa sobom nosam a nikad ne pročitam sasvim. Ne znadoh ni kako izgleda. Imali su jednu sliku. Tad je još nisu našli. Tek mnogo kasnije je odnekud izmigoljila i dala se na uvid. A kad je izmigoljila, videh da njegov najstariji sin na oca liči. Videh i da mi to lice ne znači bog zna šta. Duša mi je značila. Nju sam poznavala i s njom sam mogla govoriti beskrajno dugo. Kadgod mi se činilo da se godišnja doba pred mojim očima smenjuju dok s njim razgovaram na groblju. A ko zna, možda i jesu.
Onako usput, s ove daljine, velim tiho onom mom:
„Nemoj me čitati! Nemoj! Možda se o kakav kamen spotakneš, klekneš i tu ostaneš, da me tražiš, ne znajuć što”.