piše : Rea Sartori 
Nije nalazila utehu ni u čemu. Kad god bi pogledala kroz prozor, videla bi samo prolaženje vremena, onog koje javlja da je sve kao trenutak od kog ostaju jedino bol i prašina. Negde će otpasti list. Negde će dunuti vetar i odneti kakvom prolazniku kapu s glave. Grane će negde zašumeti, prašina će se negde neumitno podići. Sve prolazi. Nekad i negde, a uvek prebrzo, osvanuće dan kada biće sve svršeno, dan apsolutnog mira, dan poslednjeg bola. Život joj je sve više ličio na stanicu nekog nevidljivog puta kojim duša hoda. Kako da zaboravi, kako da odbaci osećanje straha i samoće? Kako da nemir okači o klin, slatko se nasmeje sopstvenom strahu i ludilu?
–Skini više s mene teret koji si mi nametnuo, Gospode! – vrištalo je u njenoj glavi.- Sve bih dala da ovo ne postoji, da ničeg nema, da sve je samo san.
Nije san. Bilo bi dobro da jeste, ali nije.
Hoće li se pomiriti nekako sa istinom o sopstvenoj prolaznosti? Ne biva se zato što život pritiska sa svih strana, zato što je njoj svega dosta i umorna je. Biva se kada si postojan u trpljenju, spokojan u čekanju. Ona je još uvek živa. S tugom, samoćom, ludilom, besom, ogorčenošću, mučninom… ali živa. Ne zna koliko dugo, ne zna kako, ali ipak…
–Boli me. Opet me boli. Steže me, kao da mi neko zateže kaiš oko vrata.– čula je sopstveni glas u glavi.- Lupaju otkucaji srca, kao eho odjekuju celim telom. Sama sam. Mogla sam nekom i da kažem. Nisam morala da sedim sama u ovoj čekaonici. Kakva sam ja paćenica! Neću nikog da sekiram, neću nikog da plašim, nek bude šta bude. Tako mi i treba! Kako ove zgrade uspevaju da uvek imaju taj odvratni miris? Izazivaju mučninu već na samom ulazu. Bože! A ovi ljudi… ko aveti! Niz beli hodnik kreću se samo bele senke, kao duhovi u belim mantilima kojima se ne može prepoznati lik. Možda je i umor učinio svoje, preterujem. Jaooo, evo ga doktor! Prilazi. Ima u ruci moje snimke, moje nalaze, ceo moj život. Ne želim da znam. Ne osećam se spremnom da čujem koliko mi je ostalo od tog života. Šta da radim sa tim ostatkom? To više nije život. To je samo ostatak života. Toliko toga nisam uradila. Hoću li uopšte stići…
-Gospođice, vaši rezultati su stigli. – prozbori čovek u belom mantilu.
Edvard Munch – The Sick Child I
Hodnikom bolnice zaškripaše kolica. U kolicima je sedeo dečačić od desetak godina, bez kose, bled, ispijenog tela. Smejao se. Pričao je nešto sa ženom koja je gurala kolica i smejao se. Njoj sevnu misao:
–Ja još uvek imam kosu, nisam bleda, nisam ni oslabila nešto naročito, samo sam umorna. Zašto se ja ne smejem? Zašto on može da se smeje a ja ne? Zna li to dete neku tajnu o životu i smrti koju ja ne znam? Bila sam i ja dete. Znači, znala sam nekad i ja tu tajnu. Ako je se setim, ako je se samo setim, moći ću da se smejem…
iz zbirke priča : “Jorgovan za majku“
Leave a Reply