TARA

Siguran sam da je bio septembar.

Vazduh je još bio topao, a dan vedar, kosi sunčevi zraci milovali su moje dečačko lice u nežnim naletima tople miline i spokojstva. To spokojstvo bilo je specifično, jer je u meni proizvodilo potpunu izolaciju od stvarnog sveta, jednostavno sam hodao, već dobro znanim putem ka našoj kući, šutirajući kamenčiće pored puta ili možda vežbajući pljuvanje preko jezika. Nisam imao posebnih briga, jer školska godina tek beše počela i još uvek smo se svi privikavali na taj novi radni režim. Bio je to kratak produžetak jednog lepog leta. Tunel od belih breza koji je, ljubaznošću majke prirode, nastajao godinama unazad, štitio me je od uporne toplote sunca, i svojim šarenim hladom doprinosio mom dobrom raspoloženju i celokupnoj posebnosti tog dana.

 Bio je to kraj osamdesetih godina prošlog veka, i zbog istine ako ni zbog čega drugog, moram priznati da se živelo teško i siromašno. Jedini, koji su živeli na visokoj nozi bejahu šverceri gorivom i cigaretama, gastarbajteri i tek poneki ugostitelj. Tada, moj još uvek mlad, naivni mozak, iz malog naivnog mesta, nije bio svestan političkih elita i njihovih familija koje su, enormno se bogateći, krčile put za svoje sledbenike. Moji roditelji su u to vreme postali zamišljeniji i mračnijeg pogleda no inače. Rat je bio stalno u toku, ljudi su odlazili na ratišta i frontove, ginuli, vraćali se ranjeni, vojna policija je tražila dezertere po kućama da bi ih vodila na borbene položaje. Moj brat je, uz svog druga iz škole bio odveden na ratište, stvari su izmicale kontroli u svakoj kući, u svakom domu. Iako sam bio veoma mlad, osećao sam to na neki neobjašnjiv način. Da bi se preživelo takvo jedno zlo, a neskrivljeno vreme, moji roditelji su držali malu farmu pilića, koja je mog oca koštala dostojanstva jednog visokog oficira u penziji, majku zdravlja, a mene i braću slobodnog vremena koje smo mogli provoditi u igri i sanjarenju. Uprkos ceni koju su roditelji platili zbog toga, beše to jedna, pre svega, pragmatična stvar koja je donosila nešto novca u kućni budžet, i što je važnije hranu na sto. Piletinu, u svim oblicima i na sve načine.

Hodajući bezbrižno, ja nisam obraćao pažnju ni na jednu od tih teških stvari, išao sam lagano ulicom, kroz tunel zelenih breza koje su počele odbacivati po koji žuti list kao upozorenje na hladnu zimu koja će doći, vrednije domaćice su već čistile trotoare ispred svojih kuća od povremenog lišća.

Tačno ispred naše kuće se nalazila bandera, jedna obična betonska bandera mestimično okrunjena, pobelela od godišnjih doba,  u čijem podnožju je uvek bio visoki korov kao posledica nemogućnosti da se priđe kosilicom tom delu travnjaka. Pažnju mi je privukao jedan crni objekat koji sa te razdaljine nisam mogao raspoznati, i kako sam se približavao shvatih da to leži pas sklupčan u slabašnom hladu visoke trave oko bandere. Nepomičan, i nem.

„Crkotina neka“, pomislio sam.

Priđoh psu iz čiste znatiželje, ali i besa na neobzirnu osobu koja ju je tu ostavila. Samo sam čučnuo kraj crnog krzna i posmatrao. Pas je bio živ, video sam jasno pokrete koji ukazuju na disanje. Bila je to kuja, crne boje sa kratkim iskrivljenim smedjim šapama i paležom iste boje na grudima. Bila je izuzetno mršava, kičma i rebra su joj se mogla opipati. Pre par godina me je ujeo jedan ulični pas, pa sam bio vrlo obazriv u ovom posmatranju, ne želeći da naljutim bilo kojeg psa, pa bio on čak i u jadnom stanju kao što je ovaj.

Međutim, tada se vrlo polako pomerila, i otkrila svoju glavu. Kada sam video njen pogled, bio sam jako pogođen i potučen. Beše to pogled jednog samrtnika uperen u daljine, koji gleda u nepoznatu prazninu i  odbrojava  poslednje otkucaje svog srca, videla se samo potresna i nevina ravnodušnost.

I razočarenje…

U praznini njenih kestenjastih očiju, jasno se moglo videti veliko razočarenje i mirenje sa sudbinom. Taj detalj u njenom pogledu me je uznemirio, i postavio veliki olovni teg na moj mladi duh, zapitao sam se tog trenutka šta su joj ljudi mogli učiniti da bi imala takav pogled? Psi su uvek puni nade i nikada se ne predaju. Ova mlada kuja ispred mene me nije ni primećivala.

Jednostavno je umirala.

Utrčao sam  dvorište i sipao joj vode u neku olupanu šerpicu koju sam našao kod kokošinjca, a u rerni sam pronašao čitava pečena pileća leđa, koja niko nije hteo da jede, i koja su se vukla po kuhinji već drugi dan. Bili smo razmaženi sa tom piletinom, jeli smo samo belo meso i batake, ostalo je nosio komšija za svog dobermana. Kada sam joj doneo piletinu. Ona je i dalje gledala u prazno, vodu nije ni takla. Stavio sam joj mesnate ostatke od pileta pred njenu suvu njušku, i ona tek tada upravi pogled ka meni. Pogled koji će me toliko izmeniti, izmeniti moje poimanje drugih ljudi, shvatanje i prihvatanje svojih i tuđih nesreća, i koje će staviti jedan tmuran pečat na moj najlepši deo života.

Pogled joj beše kestenjast, kao u svih jazavičara, ali nekako dubok, i mnogo mi je govorio. U samo jednom trenu sam postao svestan sve tuge i nesreće koja su je snašle i koje su odjekivale jasno,  poput ehoa nekog napuštenog bunara. Bila je tužna svakako, ali zahvalna, pognula je glavu i gledala me odozdo kao da čeka neku nepravdu i od mene. Međutim, ja sam je samo gledao smireno, diveći se tim očima koja mogu da govore sa mnom.

Isprva je samo liznula hranu koju sam joj doneo i onda počela halapljivo da krcka kosti koje su joj se nalazile isped njuške. Popila je vode nakon toga, što je sve bio dobar znak za njeno zdravlje. Dao sam sebi slobodu da je pomilujem i dodirnuo sam joj toplu plišanu glavu, na šta je ona odgovorila udaranjem svog tankog repa po tlu.

“Bićeš moj pas”, rekao sam naglas. A ona vrati svoj pogled u daljinu.

Trebalo mi je nekoliko sličnih akcija da bih je namamio da uđe u naše dvorište. Nije mogla da stoji na zadnjim nogama te ih je vukla beživotno i žalosno dok je ulazila u svoj novi dom. Nasledila je i potpuno opremljenu kućicu od našeg prethodnog psa. Kako je ušla u tu, toplim ćebetom opremljenu kućicu, nije izlazila cele zime. Ja sam hranu i vodu donosio ispred kućice i ostavljao, da bih sutra zdele pronalazio prazne i ponavljao opet istu rutinu iz dana u dan. Ponekad bi samo provirila svojom špicastom njuškom, da mi stavi do znanja da je i dalje tu, da mi saopšti da nastavim da je i dalje pazim. Ja sam revnosno radio na tom zadatku, ne zaboravljajući one oči pune nesreće i tuge.

Kada je stigao mart, kada su narcisi počeli izvirivati iz zemlje pune života, izašla je i ona iz svoje kućice. Potpuno oporavljena. Jazavičarka jeste, ali dosta krupnije gradje, sjajne crne kratke dlake, kratkih krivih nogu i divnog kestenjastog pogleda na dugačkoj njušci. Pogled joj je još uvek bio pun tuge i takav će i ostati sve vreme našeg druženja, pa čak i u njenim najsrećnijim trenucima. Međutim, one strašne, daleke praznine nije bilo i ja sam bio zadovoljan zbog toga.

Od tada me je pratila svuda kuda bih išao. Delili smo divne godine zajedno, oboje smo bili srećni što imamo jedno drugo. Naravno, bilo je tu mnogo momenata vrednih pripovedanja, ali ja bih se zadržao samo na par njih.

Zadržao bih se na danu kada sam zajedno sa drugarima iz komšiluka napao Andreu. Andrea je nešto mlađa od nas, imala je tada možda jedanaest godina,  i živeli smo u istom komšiluku, ali Andrea nikada nije bila deo našeg društva. Nešto niža i bucmaste građe, ali ponosnog i bezobraznog, gotovo pobedonosnog stava. Fascinantna mi je bila beda u kojoj je odrasla, često bez struje i vode. Na sebi je nosila samo ono što bi uspela da ukrade na tuđim štrikovima za sušenje veša.

Cela njena porodica je bila na lošem glasu. Hvatani su po tuđim sušarama kako kradu šunke, ili beru tuđe voćnjake, ali čak ni to nije predstavljao problem, lopova ima svuda i stalno će ih biti. U pitanju je bila njihova bezobzirnost i drskost kojom su to činili. Nisu hteli da razumeju pojam svojine, i jednostavno su uzimali ono što im je potrebno. Šteta koju su tom prilikom činili uvek je bila na granici, da se u slučaj ne bi umešala policija, iako se i to znalo često dogoditi.

Nas trojica je išlo u susret Andrei, koja je očigledno slutila opasnost od nas, jer su jednom drugaru obrali sav paradajz u bašti. Tog dana je izbila velika svađa u komšiluku oko toga, a svi smo znali ko bi to mogao biti, čak je i Andrein otac na kraju rekao „trebalo mi je za kuvanje.“

Podigla je svoje glatko čelo i stisnula usne koje su joj napravile rupice na debelim obrazima, dok je prolazila pored nas. U ruci je držala jednu običnu, do pola pojedenu kiflu, a na sebi je nosila neki štrokavi zeleni džemper premali za nju.

Deca započnu kavgu i tuču vrlo brzo, i tako se desilo i tada. Ja sam se, ne znajući ni sam kako, našao kako vučem Andreu za taj zeleni džemperčić, sa još dvojicom drugara u želji da je uvaljamo u veliki komad konjske balege koji se nalazio na putu, a koja su za sobom ostavila neka zaprežna kola koja su u to vreme često dovozila ugalj. Sve to, kao osvetu za pokradeni paradajz od pre nekoliko dana. Andrea je bila ponosna devojčica, i branila se svim silama od nas, grebala nas je, ujedala, batrgajući se do tačke bola, na momente bi njeni krici prešli u plač, da bi se samo nakon nekoliko trenutaka ponovo pretvorili u besno vrištanje. U jednom momentu neko je udario Andreu baš u ruku u kojoj je držala kiflu. Kifla polete iz njenih ruku i pade na zemlju. Ja sam to sve pratio pogledom i u momentu kada je kifla završila na tlu, ja je ugledah očiju praznih, beživotnih.

Gledala je u mene onim istim pogledom, kao kada sam je spasio od sigurne i bolne smrti. Pogledom uperenim u daljinu, bio je staklen i ukočeno prazan. Kestenje u njenim očima izgubilo je svoj smisao u potpunosti, zbog svog tog nepotrebnog zla i nasilja, i ona je zato ugasila svoj pogled u toj nepoznatoj, meni odvratnoj, daljini.

U trenutku sam sve shvatio.

Prekinuo sam ovu tuču što sam brže mogao. Podigao Andreinu kiflu sa zemlje, i dao joj sitniša što sam imao kod sebe da kupi sebi drugu. Čistio sam njen štrokavi džemper od blata i konjske balege, noktima hvatajući svaki trag koji je mogao poticati od malopređašnjeg događaja. Drugari su mi se dobro izrugali, ali me nije bilo briga. Izvinjavao sam se, tražio oprost od ove jeadanaestogodišnje gorde devojčice. Otpratio sam je da kupi drugu kiflu, sve vreme se izvinjavajući toliko, da je čak i njoj postalo neprijatno moje prisustvo. Do kuće sam se pravio da je sve u redu, a u stvari nije bilo tako. Osećao sam ogroman teret na duši, iako sam mislio da je oprost koji sam dobio izbrisao svo zlo iz nje.

Ona nije bila iza mene da me prati ovom prilikom.

A mene je zapravo obuzimao i kidao osećaj izdaje, koji sam nazreo u njenom psećem pogledu. Kao da sam mogao čuti da mi govori kako sam postao isti kao oni što su je ubijali, terali i tukli lopatama i metlama. Tu noć nisam spavao, i često bih otišao kod njene kućice da pripalim cigaretu ukradenu od oca, samo sa željom da vidim da li joj se vratio pogled iz tih daljina dubokog razočarenja u koje je odlazio.

Bio sam očajan zbog svega što se dogodilo tog dana.

Treći i poslednji put kada sam vdeo taj njen pogled, najviše me je potresao, i sasvim sam siguran da ga nikada neću moći zaboraviti, pa čak ni smestiti u one najmračnije uglove ljudskog uma, gde stavljamo stvari ružne, stvari koje nikada više ne želimo oživeti pred nama.

Bilo je to 1999.godine, i počeo je još jedan, novi rat, a sa njim i bombardovanje. Ja sam tada već odrastao, a ona je ostarila, tu, večito uz mene. Moje odlične radne sposobnosti i mladost me nisu spasile neminovnosti odlaska u rat. To mi je saopšteno vrlo ozbiljno i jednostavno, a ja sam se sa mladićkom naivnošću pokorio željama nekih, meni nepoznatih ljudi, da im svoj život stavim na raspolaganje zbog nekih viših ciljeva. Doduše, nisam ni znao kojih.

Imao sam sedam dana slobodnog vremena da pijančim sa drugarima i da se pozdravljam sa rodbinom. Gledao sam majku kako se predamnom suši od brige, jer su sirene zavijale svako veče, i svako veče je nešto nestajalo u plamenu, obuzdavao sam braću da se ne prijavljuju dobrovoljno da idu u rat kako bi pazili na svog najmlađeg, a od oca bih morao da izmolim svaku izgovorenu reč jer je samo ćutao i sedeo u bašti, potpuno sam. Ona je sve vreme bile tu negde iza mene kratkonoga i sa svojim rečitim kestenjastim pogledom.

Komandant je hteo da bude ljubazan, te je odlučio da minibus koji će nas odvesti u rat, pokupi svakog od nas ispred svoje kuće, tako bi dodao još malo vremena za pozdravljanje sa ukućanima. Smotra je vršena pre ulaska u vozilo. Svi su bili sa mnom ispred kuće, kada se na kraju ulice počeo ukazivati obris malog autobusa. Majka je odmah počela da plače, a svi ostali su na brzinu počeli da mi deklamuju savete za preživljavanje u ovakvim situacijama, pošto je iz naše kuće svaka generacija bila na nekom svom ratištu. Na nju tada nisam ni obratio pažnju, ali znam da je bila iza mene, kestenjastih očiju, krivonoga i dostojanstvena.

Tek kada je komandir deljenja u koji sam bio raspoređen počeo da pregleda moju opremu, ona poče zavijati. Toliko glasno i promuklo je zavijala, da su čak i ostali mladići iz minibusa provirili svoje glave kroz prozor da bi videli odakle potiče tolika buka. Majka beše zakukala kako je to loš znak, i pala je na kolena izazivajući kod mene crvenilo u obrazima. Ušao sam u minibus koji je smrdeo na rakiju i muškarce, i seo do prozora. Sa zebnjom sam gledao moju porodicu kako posmatra i čeka da me odvedu u rat, jedan od braće je psa uzeo u naručje da bi smirio njeno zavijanje, tako da je iz nje izlazila samo neka vrsta žalosnog brektanja i cviljenja.

Minibus je krenuo polako kroz taj čarobni zeleni tunel od breza, proleće je mirisalo i ja sam sa tugom gledao kroz prozor, kad je ugledah kako trči za nama, lajući na prozor uz koji sam sedeo. Delovala mi je tako hrabro tada, trčeći njenim kratkim nogicama uz točkove velikog vozila ne gledajući ispred sebe. Osmehnuo sam joj se, nemajući snage ni da mahnem.

Bili smo na kraju ulice, i naše vozilo se zaustavilo da propusti kolonu koja je išla glavnim putem. Ona je sela na stomak na samo par koraka od mog prozora, gledajući me ozbiljno, ušiju zabačenih unazad kada joj pogled nestade.

Tek tako… 

Pogled joj je ponovo postao onaj nem i razočaran, kao pre jedne decenije kada smo se upoznali dok je umirala. Ponovo je oživela u praznini svog pogleda sav besmisao zla i nasilja koje će uslediti.

Gledala je u mene ukočenih očiju, pogledom izgubljenim u beskonačnost ljudske bezobzirnosti i ja se setih štrokavog zelenog džempera, i mojih očajničkih pokušaja da noktima izgrebem svu prljavštinu koju sam naneo na mladu devojčicu, setih se neprospavanih noći obuzetih krivicom, suza koje sam tiho isplakao i kojima sam kvasio jastuk, samo u jednoj želji, da budem bolji čovek.

Kada je minibus skrenuo na glavni put, više nas nije pratila. Ostala je sa pogledom uprtim ispred sebe, nekako ponosno, kao da razmišlja, nije više ispuštala nikakve zvuke, ostala je nepomična da sedi na stomaku odmah uz put, verovatno zaprepašćena mojim odlaskom, sa glavom dostojanstveno podignutom u vis.  Ja sam  zamišljao šta će se dogoditi u narednim danima koji me čekaju, grickajući sitne tablete za smirenje koje mi je majka na rastanku tutnula u džep.

Kada se završio i taj rat krunisan bombardovanjem, vratio sam se kući živ, što je izazvalo veliku sreću moje porodice. Usledila su beskonačna ispitivanja o stvarima koje su mi se dogodile na frontu, a koja sam trebao pričati do najsitnijih detalja. Čestitke su stizale i telegramima i telefonima do mene, i tek tada sam prenuto upitao brata gde mi je pas, jer sam želeo da se i sa njom pozdravim. On je samo pognuo glavu, i ispričao mi neverovatnu priču o tome kako je prestala da uzima hranu otkako sam otišao. „Samo bi pila malo vode“, govorio mi je. Pričao mi je kako su je pod sirenama nosili kod više veterinara da bi utvrdili da li je bolesna. „Bila je potpuno zdrava“, rekao mi je, „jednostavno je prestala da jede“.

Slušao sam ga, dok su mi suze nekontrolisano lile niz obraze. Potpuno sam verovao u njegovu priču jer mi je spomenuo njen „izgubljeni izraz“, kako je govorio. Shvatio sam da se, u stvari nikada nije vratila iz onih daljina u koje bi odlutala opominjući me zauvek da ne budem čovek kao oni drugi.

„Gde je?“ upitah skoro nečujno, i on mi pokaza na mesto u bašti gde je pokopana.

Izvinuo sam se svim prisutnima koji su u tom momentu slavili moje preživljavanje i herojsko učešće u tom besmislenom ratu, rekavši da ću se skloniti jer želim biti sam. Propratili su me pogledom čudnim, neki i sa blagim podsmehom, zbog mojih suza koje su i dalje samo lile iz mojih očiju, smetajući mi da gledam ispred sebe.

Tada sam otišao na njen mali grob, i dugo joj pričao šapatom o tome kako nikog nisam povredio i  kako sam pucao iz puške samo da bih promašio.

Tada se, dok sam klečeći milovao hladnu humku ispred sebe, u meni jasno stvorilo jedno uzvišeno  ubeđenje da je ona bila moj anđeo, poslat na ovaj svet da me nauči šta je to ljubav, i šta znači biti čovek.

Zvao sam je Tara, i imala je najlepši pogled na svetu…