piše : Rea Sartori
Evo, svratila sam ti na grob. Znam, znam da mi zameraš što nisam dolazila, što i sad ovako dolazim umesto da sednem na autobus i lomatam se do one poljane ničega. Ne mogu. Došla sam ti kako umem i znam, došla sam kad si me zvala. Posadila sam ti ovo poljsko cveće, ovo žuto, što kažeš da si uvek volela. Ne znam ni kako se zove, ni kako će nići… nići će nekako. Skoro da mi je isti usud ko i mojoj majci, nikad nemam para da stvarno dodjem. Ona je patila zbog toga. Ja ne patim. Navikne se čovek na sve. Ja sam se davno navikla na to da moje ne vidjam, da i onda kad ih vidim očekujem da ću poželeti da nisam. Mirna sam, pomirena s tim da u nekom trenutku više nemaš nikoga, da si sam. Nismo pričale ni onda kad je trebalo, ne znam što sad pričamo, sad kad te nema. Nikad nisi volela ovu lozu od koje sam. Znam i zašto. Ni ja je ne bih volela. Ali mogla si mene da voliš, nekako. Bila si žena, ja sam bila devojčica. Šta je devojčica kriva? Ne može ona da bira od koga će poteći. Prvo tebe ne bih izabrala, tako mrzovoljnu, nedorečenu, nadrndanu. Sad sam ja žena. Ti si možda već negde neka devojčica… možda me zato zoveš, da otpustimo jedna drugoj bol. Sad verovatno vidiš da devojčice nemaju ništa s tim. Zaboravi, ne nosi taj jed sa sobom. Taj novi život nema ništa s tim, samo je teži ako se nose tuge prethodnog. Zaboravi, izbriši ljutnju i kreni ispočetka. Baci te bombone iz džepova! Pusti to! Ne treba nama više kocka šećera. Pamtim ja i lepe trenutke, one s čajem od kamilice i svežim prženicama ili čajnim kolutićima. Čudiš se? Nemoj, pamtim. Htela ja to ili ne, ipak sam tvoja krv. Vidim iza mrguda, iza besa, jeda, gorčine… vidim. To si mi dala. Da vidim ono iza toga i umem da ga volim, uprkos…
Veliki petak. Dobro, nećemo prženice. Čaj od kamilice i čajni kolutići, posni. Nek ti je! Cigareta? Ne jedi se, šalim se. Hajde da ti kažem kad si zapela. Ljuta sam, ljuta sam što si mi majku ljutila. Jedva je nekako preokrenuh da dobro vidi, da se dobru nada. Zaboga, ta večita kuknjava, to večito samosažaljevanje, okrivljavanje drugih, sudbine, ovog, onog. Pa, ta prokleta živa sećanja na hladno i gologuzo detinjstvo, na ledene noge i ledene kiše, na vetar, na onaj grob što se dosad okrunio, na vukove, na livade, ovce. Jedva je nekako uminu sve to. Namučila sam se s njom. A ti si kriva za to! Uvek si joj nabijala na nos, kad zlim jezikom, kad još gore, ćutke, pogledom. Ko da je ona mogla da bira. Uvek se imalo za njegove, znam. Ona nije mogla protiv toga… prokleti ponos, srdžba, kost u grlu. Nije ni ribu jela. Uvek je mislila da bi joj se na onu kost što je već ima sigurno nadodala još koja. Izlivala je i ječala iz sebe predugo tu skorelu tugu. Jauk zapne ponekad, neće nikud, zapne za onu kost. Imam ja to vaše, to prokleto i krvavo jaukanje, tu ranu koja ne zarasta. Ne umem da je zalečim, borim se. Vešto je krijem, zbog majke, zbog drugih, da je ne prenesem na koje dete. Idi i oprosti. Oprosti sebi, oprosti nama, oprosti životu. Prošlo je. Imalo je nekog razloga, Bog će ga sam znati. Što se spomena tiče, sagradiću ga. Sagradiću ga onako kako umem i znam. Neće se kruniti. Ostaće za vjeki vjekov. Namerila sam se, bližim se tome. Vidim da mi sve češće šapućete one tajne, one tišine i jauke. Biće lep, ne brini. Za tebe, za njega, za sve one kojih nema više. Za vreme kog nema više. Za sećanje. Dato mi je da takve spomenike gradim. Vidi, cveta! Koliko je čeljade od čuda sazdano! Kad oćeš da vene, ono vene. Kad oćeš da cveta, ono cveta. Valjda bi procvetalo i da je snegom zavejano. Ko medene bombone, ko čaj od kamilice i čajni kolutići, ko ti… sad, kad si neka devojčica koja kreće da korača stazom, prvo pored groblja, da se od sebe same oprosti i od čemera.
Sunce je bako izašlo od Morave, ono vidi parduške livade, stope zaboravljene kraj vrbaka, u toplom blatu pored izvora, ono vidi njega, i tebe, i sve što je moglo biti a nije. Idi! Pusti sunce da svoj posao radi, da posuši suze i zagreje leje. Niče ono sitno, žuto, poljsko cveće, što miriše na letnju noć i ljubav, slatku, tajnu, bezuslovnu. Ne osvrći se! Ja sam žena danas, to je moj miris, njega ću ja morati da zaboravljam. Hajde više, neću da vidiš kako plačem, ne treba nam to. Zapamti miosmeh, zapamti mi oči koje su rešile da sa nas speru srdžbu. Srdžba je nemoć, nismo mi više nemoćne. Voli me dok odlaziš, voli me za sve one dane u kojima si krila da želiš da me voliš. I hodaj polako bako, hodaj devojčice moja, sve je oprošteno.
iz zbirke priča : “Samo za tebe lady peva blues”
Leave a Reply