Nepolitikin Zabavnik

Otvoreni Prelom Duše

Vila Bestragija

piše : Rea Sartori

Otkud se vi obretoste čak vamo? Došli mene da pitate o životu u planini? Svašta s vama, deco moja! Ta, ja sam vam nepismena! Ne umem vam ja pametne stvari govoriti. Mogu ponešto o sebi, al malo je toga za ispričat. Nema ovde ničeg što bi ljude zanimalo.

                           Dobro de, reći ću vam što tražiste!

Bestragija, tako me ljudi zovu kad jedared, dvared, siđem medju njih. Nisam vam ja za međ ljude. Izbegavam. Ne razumem se u te njihove običaje, gužve, slova i brojeve. Ponesem kad siđem malo trava za čajeve, malo sira i kajmaka. Oni mi za to daju brašna, soli i šećera. Potraje po pola godine, pa kad se kraju primakne ja siđem opet. Uvek mi se smeju, rugaju se, preča posla nemaju valjda.

Sve viču:

 -Vidi Bestragije, u svoje se sukno uvila, kosu sedu raspustila, bosa hodi kroz goru zelenu, s vucima zavija na mesečinu!

I vazda tako…

Ne marim, navikla sam. Brzo obavim po šta sam sišla pa se vratim kući, u ovu moju brvnaru, medju moje insane. S ovima mojima bolje umem da zborim. Razumemo se. Valjda istim jezikom pričamo. Ljudi svoj jezik stalno menjaju. Kad god sidjem medju njih čujem neke reči koje ne razumem. Nekad se jedva sporazumemo. A u šta ću se, no u svoje sukno uviti? Šta ću, no svoju kosu raspustiti? Što ne bih bosa kad noge imam? Ne razumem. S vucima ne zavijam. Ne znam odakle im to.

 Spavam noću. Mesečina kad naidje, javi mi da je vreme odmoru. Tad se ja u svoj senik zavučem s ovim mojim psetom, pa spavamo. Grejemo jedno drugo. Ni ono na mesečinu ne zavija. Uznemiri se ako vukove čuje da izbliza zavijaju. Obidje oko kuće, oko tora, pa se vrati i spava. Pazi na nas.

Dobro je to pašče! A vidi ga koliki je izrasto! Uzela sam ga iz šume još kad progledalo ljudski nije. Sam beše, siroma, u nekoj jazbini. Ja pošla po trave neke, kad čuh da kmeči nešto. Kad ga videh, onako malenog i obnevidelog još, sve se u meni ko sveća istopi. Nemade nikog oko njega. Dal je od vukova čedo bilo il od čega drugog, ne znam. Izraste posle u ovu grdosiju.

Al mek je ko pamuk, umiljat, brižan. Kad ga pogledaš mislio bi da ćete medju ove čeljusti čas strpati. Neće, dobar je ko mlada vuna. Čuva mene i ovo malo stado ovaca ko oči u glavi. Od kad on poraste vuci nam više ne svraćaju. Ranije su znali pokolj napraviti, prokletinje gladne! Ne umeju ni malo gladi otrpeti. Vala i ljudi su takvi, samo da im je pod zube meso staviti. Videla sam ja sve to. Čudim se i ja njima kadgod ali ne progovaram. Njih je mnogo. Ja sam jedna. Valjaju oni meni. Valjam i ja njima kad im je do smeja!

Eto, imamo koristi jedni od drugih!

Kolko godina imam ne umem vam kazati. Nit brojati znam, nit sam dangubila oko toga. Sećam se majke, sećam se detinjstva u ovoj lepoj šumi. Uvek mi je govorila da smo nas dve za šumu rodjene i da će šuma o nama brigu voditi. Reče da mi je Bog otac. Ja ga upoznala nisam, nije nikad navraćao ovamo. Govorila je majka da je Bog zaboravio gde mi živimo a da ona ne zna kako da mu dojavi. Kasnije sam čula da ljudi često Boga pominju. Nekad ga psuju, nekad mu se mole, nekad ga hvale i zahvaljuju mu se. Ja upitah par puta da mi pokažu koji je, ne htedoše! Vikah ga po imenu više puta, ne odaziva se. Možda neće, možda ga stid mene! Vidi valjda da za ljude nisam pristala, pa ko veli, bolje da se ne javlja i ne sramoti. Neka ga! Kad dosad nije, ne mora se ni sad odazvati. Možda mi se ne bi ni dopao kad bi videla kaki je čovek.

Sad mi pade na um!

Mene dole svi zovu Bestragija. Može biti da on zna da se njegova ćerka Vila zove pa zato neće nekoj tamo Bestragiji da se odaziva! Auuu, kuku mene! Kako mi do sad ne pade to na pamet? Mogla sam stoput viknuti da se Vila zovem, da me samo ljudi tako ismevaju, tim imenom. Valjda im milo da se sa mnom šegače. Ja se ne dosetih da bi to mog oca moglo zbuniti.

Grdna li sam! Grešna mi duša!

A sve sam bila ljuta što se ne odaziva. Ču li ti, pašče moje, ču li ti Vukoje kakvu sam budalu od sebe pravila vazda? Što mi ne reče? Što me ne podseti jado? E, jes! Briga tebe kako se ja zovem dok te ranim i grejem!

 Valjalo bi nam sutra majci na grob otići. Uvenu ona, jedne godine, baš ovako, oko ovoga doba, kad nam leska procveta. Otad, kad leska procveta, ja uberem koju granu te joj na humku odnesem. Volela je tu našu lesku. Sama nam je kod staze nikla i uvek dobre plodove davala. Evo je i dan danji cveta ko mlada.

Branim ovom paščetu da je zapišava. Ganjamo se celi život oko toga. Neće da sluša. A nije red da plodno drvo zaburuje. Osušiće mi se leska od jeda ako je bar toliko ne poštuje. Pitate me za godine… Ne znam ja to. Ne dangubim, kažem vam! Briga i mene i ovo moje pašče koliko godina imamo. Godina ko godina… Ni ona ne mari za nas, što bi mi za nju! Gledamo svak svoja posla. Gde su mi ovce? Tu su negde, po livadi il šumi. Nisu daleko. Ne odmiču one. Znaju svoj red. Vukoje ih obidje pa se vrati. Kad krene pomrčina one se prikupe, pa dodju kući. Ode i Vukoje po njih, da ne idu same ka kuće ako je mrak veći uvatio. Imam i ove kokoši. Nose mi jaja, lepotice moje, milina jedna! To mi je još od majke jato ostalo. Zanavljam ga. Više ih voli Vukoje nego ja. Prokletinja jedna od paščeta, raduje se kad je koja na izmaku, sve se danima oblizuje. Čeka da joj olakšam, da je na vatru  bacim i njega počastim. Voli da se omasti.

 Eh, život je to! Taki ti je on i s ovcama, al ne dira dok ja ne dam! Naučio se redu. Vidi da bez mene ne može i da mu je bolje da se sa mnom ne zavadi. Jel tako Vukoje? Ajde, pseto jedno blentavo, priznaj! Vidi ga kako maše repom! Tačno mu milo i kad pomenem da bi se mogao omastiti. Šipak, Vukoje! Nećeš skoro! Vataj štagod po šumi, nema ti druge!

Šta više da vam kažem? Ne znam, rekoh vam da nemam o čemu govoriti. Živim s ovim mojim insanima i šumom. Imamo svoja posla. Ne mešamo se medju ljude i svet. Nismo ti mi za to!

Pominjete ljubav… Dal sam kad nekog čoveka volela? Ko da moram čoveka voleti. Volim sve. Volim ovu lesku kad procveta, volim janje kad mi zakmeči, kokoš kad zakokodače, onog petla kad jutrom kukuriče, ovo moje pašče kad se uz mene privije i greje mi noge, volim kad sunce iza brda poskoči pa ozari šumu. Sve volim. Volim i ljude. Neka ih, take kaki su! Ne razumem ih, ali ih volim. Šareni su nekako, bučni i čudni. Ipak ih volim. Ne volim baš da se puno vidjamo. Al dobro! Oni medju svoje, ja medju svoje, pa kud koji stignemo! Na Boga sam ljuta bila. Sad se više ne ljutim. Volim i njega. Shvatih da on ne zna da sam ja ta njegova kćer, da sam ja Vila. Zbunismo ga, što ja- što ne rekoh ime, što ljudi jer me Bestragija zovu. Eto, očas posla jada gde mu se ne nadaš! Vidiš dete da sam nepismena. Da sam štogodj pismena i pametna, ko neki ljudi, dosetila bih se da Bogu doviknem da se Vila zovem, da mi je majka Zora, da mi je on, Bog… da mi je on otac.

Ajde, sad! Osevapite se s malo sira i kajmaka! Vidi kako mi je ova čorba od koprive lepo ispala, ko da je znala da ćemo s ljudima u njoj uživati. Evo, imam ja i  duvana! Posle ćemo zaviti i začuriti, kad stomake ogrejemo. Posedajte tu, na ove panjeve. Odatle se vidi gde beskraj doseže. Kad sunce krene za brda, ono se upali ko oganj, ko da sa mnom duvan čuri. Smejemo se moje pašče i ja njemu, tako zarumenelom. Bestraga mu glava, ko zna gde se noću skita kad se svako veče tako zarumeni od stida!

A mene Bestragija zovu…

Svašta li ljudima na um padne, samo da se čemu smeju! Od mene tragova po ovoj šumi koliko hoćeš, od njih nijedan po onom betonu. Al, šta ja znam vako nepismena! Jel tako, Vukoje? Mi ta slova ne pišemo, samo okolo zapišavamo, bestraga nam glava!

iz zbirke priča : “Vila bestragija”

Leave a Reply

%d bloggers like this: