Слободан Тишма, Фото: Весна Лалић/ РАС Србија
Слободан Тишма је један од најистакнутијих представника новосадске неоавангардне струје и њених експерименталних тенденција, а деловаће и након ње па све до данас. У прошлом веку бавио се музиком, писањем поезије, уређивао је часописе, изводио перформансе и интересовао се за концептуалну уметност. Из тога закључујемо да није случајно то што га можемо тумачити као мултимедијалног уметника. Да би нам та његова мултимедијалност била јаснија најбоље је да кренемо од његових почетака, пратећи хронологију Тишминог живота створићемо целокупну и јасну слику његовог пређашњег делања.
Он је већ као средњошколац био заинтересован за музику и увек је волео да је чује, али и да је сам ствара. Интересовао се за рокенрол музику са којом се сусрео још педесетих година када је ишао у основну школу. Године 1964. ће основати средњошколску музичку групу са упечатљивим називом Тиле и четири богаља, у тој групи он је певао и свирао усну хармонику. Они су тада свирали обраде песама страних рокенрол група. Интересантно је то што су у једном тренутку морали да промене име приликом пријаве за неко музичко такмичење, зато што је тадашња јавност погрешно протумачила и довела га је у везу са Јосипом Брозом. По Тишминим речима проблем је било то „Тиле због Тита“[1], али то је заправо био његов надимак као скраћеница за презиме Тишма. То је његова прва музичка станица а касније ће бити део групе Пингвини и неколико месеци члан групе Златни акорди.
Интересовање за музику ће трајати све до 1967. године, када се први пут млади Тишма сусрео са поезијом која ће га фасцинирати и отворити његов књижевни пут. Тај сусрет он описује на следећи начин: „Једном смо вежбали код басисте Воје Попова у подруму и у једној стакленој витрини видим једну књигу. Сабрана дела Артура Рембоа, издање Орфеја! Узмем да погледам , читам, занимљиво […] одем кући и кренем да читам и одмах ме обори! Моментално сам знао да ми је доста рокенрола.“[2] Рембо је оставио толико велики утицај на њега, те је због тога као псеудоним користио његово име и потписивао се као Артур. У то време Тишма је читао и Антологију француске поезије Боже Кукоља, Од Бодлера до надреализма књигу Марсела Рејмона, Структуру модерне лирике Хуга Фридриха, Лукачеву књигу Душа и облици, дакле видимо да се интересова и за саму теоријску литературу. То интересовање за теорију проистиче из тога што је у том периоду он био на студијама књижевности у Новом Саду, које ће касније наставити у Београду али их неће завршити.
Већ 1969. године Тишма ће бити уредник у студентском часопису Индекс у којем ће објавити и своје прве песме, које су почетак његовог неоавангардног односно експерименталног писања.
Песме које је Тишма писао у својој неоавангардној фази настале су у периоду од 1970, до 1977. године. Све те песме су уврштене у збирку Врт као то која ће изаћи много година касније односно 1997.
[1] Предраг Поповић, Саша Ракезић, Горан Тарлаћ. Огледало Луне. Београд: Друштво љубитеља популарне културе, 2017. стр. 59.
Структура ове збирке прати хронологију настанка песама и тако је конципирана. Подељена је на шест делова: Нулти текст је Као неко (који је првенствено објављен у часопису Индекс 1970. године), након тога следе песме Остаци о пливању (Летопис Матице српске 1971. година), Књига свећњак кров (Летопис Матице српске 1973. године), Док (Јона) (Поља 1973. година), Свод бит реке (фрагменти су објављени 1975. године у Летопису Матице српске) и Врт (као) то (Летопис матице српске 1977. године).
„Рећи да је Као неко текст нулте или означитељске димензије значи да се појављује нешто што показује саму текстуалност, а не текст као поезију, прозу или есеј.“[3] Дакле, удаљава се из саме поезије и жели да искаже семиологију самог језика.
[3] Слободан Тишма. Врт као то. Београд: Ружа лутања, 1997. стр.98.
Када је реч о песми Остаци о пливању можемо приметити да се овде ради о концептуалној поезији. Дакле сви стихови чине један низ и исказују неке ставове (на пример „32. Свако напрезање је удаљавање“[4], „34. Тако (моје) тело има значење тајне“[5] или „35. Постоји једна истина/али не изван мога/говора“[6]) означени су редним бројевима има их укуно тридесет осам. Ово је спој фиктивних елемената и аутореференцијаних конструкта, а „језиком се изражава структурални концепт песме као текста“[7].
[4] Исто, стр. 21.
[5] Исто, стр. 23.
[6] Исто, стр. 24.
[7] Исто, стр. 99.
Песма Књига свећњак кров је спој аутореференцијалног говора пример за то су следећи стихови „Данас бих писао о свећњаку […] ја сам се предомишљао шта бих могао да додам, да допишем“[8], затим језика који описује живот свакодневнице и то се најбоље примећује у следећем стиху „Имао сам тежак дан“[9] или „То ми се допало“[10], затим у неким стиховима се примећује и уметање неке друге приче (када пише о лимару који је у сну пао са крова куће), али има и оних стиховима где се уочава присуство „алегоријског апострофирања потенцијалне трансцеденције“[11] .
[8] Исто, стр.30.
[9] Исто, стр.29.
[10] Исто.
[11]Исто, стр. 99.
Док (Јона) је песма коју чине фрагменти који су означени бројевима и има их укупно шеснаест, сваки од тих фрагмената има четири стиха. Ти стихови су или поједниначна реч или синтагма (на пример „10 сазнати/удаљавати/прерано/вез речи схватљиво“[12]). „Језички минимализам (фрагмент, таутологија, дословна слика и дословна реч), употребљавани су у својој најрадикалнијој форми“[13] и то се лако може приметити када је ова песма у питању, све је веома транспарентно и очигледно.
[12] Исто, стр. 36.
[13] Исто, стр. 99.
Последња у низу је поема Врт (као) то, њена структура је интересантна подењена је на десет делова а испевана је у два паралелна тока. Она се разликује у односу на претходне песме, губи се тај концептуални и минималистички начин писања, а може се уочити и појава лирског субјекта у њој.
У периоду када су настајале ове песме Тишма је био и члан новосадске неоавангардне групе Kôд која је својим радом обележила претходно столеће. Ова група је основана 8. априла 1970. године. Слободан Тишма је учествова у њеним почетним акцијама, прва је била самостална и названа је Коцка, а била је реализована 18. априла 1970. године. Након тога у центру Новог Сада, испред Катедрале је заједно са Мирославом Мандићем извео перформанс Море – Антиморе, „стајали су ослоњени леђима један на другог. Један пита: ‘Шта видим?’, други каже: ‘Море. А ја?’, а први му одговара: ‘Антиморе’, итд.“[14]
[14]Предраг Поповић, Саша Ракезић, Горан Тарлаћ. Огледало Луне. Београд: Друштво љубитеља популарне културе, 2017. стр. 80.
Ова група је током седамдесете године у часопису Индекс обајавила доста текстова, који се могу тумачити као текстови експеримети. Било је међу њима концептуалне поезије, цртежа, превода, есеја и других облика.
Већ године 1971. долази до екплозије перформанса неоавангардних група Јануар и Фебруар, који са собом носе и озбиљне последице за неке од њених чланова. Групу Јануар чинили су поред Ивице Решин Туцића и чланови грпа Kôд, ($ и ($-Kôд односно Слободан Тишма, Божидар и Мирослав Мандић, Владимир Копицл, Славко Бограновић, Чеда Дрча, Бранко Андрић, Јанез Коцијанчић, Душан Сабо, Мирко Радојчић, Ана Раковић, Пеђа Вранешевић и Милан Живановић. Они су своје окупљање које су насловили Радни дан Групе Јануар, заказали на датум обележавања Лењинове смрти 21. јануара 1971. године, на новосадској Трибини младих. О овом окупљању нема пуно информација, али постоји један новински чланак који је Политика написала о овом догађају, не баш похвалним тоном, штавише, веома су били критички настројени према групи. Публици је „поред осталих експоната приказан плакат на коме је налепљена новчаница од десет динара,а испод ње је исписано безброј псовки. Истовремено, на вратима часописа „Поља“, група сарадника овог листа залепила је плакат с погрдним увредама, упућеним нашем друштву и систему“[15]. Дакле јасно се види да су их представљали као анархистичке барабе које су угрожавале тадашњи систем својим наступима.
[15] Небојша Миленковић. Вујица Решин Туцић традиција авангарде. Нови Сад: Музеј савремене уметности Војводине, 2010. стр. 48.
Након тога иста група људи ће одржати наступ у Дому омладине, али ће променити име у Групу Фебруар баш због тога што њихово окупљање догодило деветог фебруара 1971. године. Ово окупљање ће они назвати Закуска нових уметности и изазваће још бурнију реакцију јавности од претходног. „Говорили су стихове, певали су, играли, свирали, пројектовали. […] Из тегле пуне црвеног мастила, у коју су замакали своја пера, писали су пароле, стихове и понеку псовку на празне паное. Увијени у беле чаршаве, скривени од погледа, правили су живе скулптуре, читали стихове и одмах ту на позорници коментарисали.“[16] Дакле видимо да су они на разне начине желели да искажи своју уметност и њене идеје. Служили су се рецитацијом, музиком, игром, тога дана они су извели прави перформанс. Ове податке који су нам доступни је написао Д. Маринковић у нешто смиренијем и реалнијем тону такође за Политику.
[16] Исто, стр. 48-49.
Богдан Тирнанић је са друге стране у свом тексту Инциденти – Ко су момци „Фебруара“ написао следеће: „Ударни део фебруарског програма састојао се од заједничких или појединачних иступа пред микрофоном где су чланови групе читали своје песме, нешто довикивали публици, причали како су били у војсци, забрињавали су над величином свог полног органа, […] одржали неколико вартених говора против постојеће новосадске ситуације у култури. […] Декларишући се тако против једне културе као целине, они, иако неуро – артисти, нису у стању да своју егзистенцију замисле никако другачије него баш у култури у којој делују…“[17] Дакле, Тирнанић је њих представио као групу која нема основа за то што ради и која не би смела да критикује стање у новосадској култури, зато што су како из ових његових речи можемо разумети, без ње немоћни. Он ће написати и то да су они својим наступом постидели „и неке професионалне прекаљене стриптизете“[18], свакако нам је јасно шта је овим коментаром желео да каже тако да нема потребе бавити се подробније њиме.
[17] Исто.
[18] Исто.
Најупечатљивији корак ових група је свакако Отворено писмо југословенској јавности, које је стигло на шездесет адреса државних институција али и на адресу Јосипа Броза Тита. Ово писмо потписали су: Вујица Решин Туцић, Слободан Тишма, Копицл, браћа Мандићи, Бранко Андрић Андрела и други. Суштина овог писма може се видети у следећој реченици: „Политичко и административно решавање створило је атмосферу страха, угрозило прогресивну мисао, слободу стваралаштва и бављење уметношћу чини мучним и ризичним.“[19] Дакле они једногласно стају иза тога да тадашња политичка организација гуши напредак нове уметности и да је ставља на маргину тадашње културне сцене. Што ће се испоставити као тачно, зато што долази до озбиљних последица након свега овога што су уметници представили својим акцијама. Трибина младих добија ново руководство и уредништво, сви на чему са Дарком Хохњецом и Јудитом Шалго биће смењени. Уредништво часописа Индекс, Студент и Поља такоће трпи реформе. Славко Богдановић и Мирослав Мандић биће осућени на затворске казне, а Слободан Тишма је одлучио да се окрене такозваној невидљивој уметности и писању поезије, преселиће се у Београд и тамо ће живети две године.
[19] Исто, стр. 50.
Године 1977. Тишма је написао поему Врт (као) то и одлучио је да престане да се бави писањем и да се поново врати музици. Та његова одлука коју је донео је променила много ствари на музичкој сцени и довела је до појаве двеју култних групе које су остале познате свима до данас а то је група Ла страда и Луна.
Крај седамдесетих је време музичке револуције, појава панка је уздрмала дотадашњи музички свет. Долази до такозваног новог таласа који руши све пред собом и поставља нове границе како у свету тако и на нашим просторима. Како је панк уздрмао свет тако је утицао и на Слободана Тишму и подстакао га је да купи гитару и почне да свира и ствара своју музику.
Почетак краја: Слободан Тишма на концерту Луне у позоришту “Бен Акиба”, Нови Сад, 1983. године (фото: Предраг Поповић/Огледало луне)
Тишма је описао тренутак у којем је био подстакнут да размишља о свом музичком ангажману по други пут, то се догодило 1977. године а он о томе говори следеће: „На радију сам чуо Секс Пистолсе, песму Pretty Vacant. И, откачио сам потпуно, ‘Бог те видео, па ово је лудило!’ . Гитаре прште, па та Ротенова афектација, тај изобличени глас, то кревељење, поруга, исмејавање…. Био сам одушевљен и помислио сам – па то је уметност.“[20]
[20] http://www.mojnovisad.com/gradske-face/slobodan-tisma-drugi-deo-sva-moja-umetnost-vezana-je-za-novi-sad-od-toga-ne-mogu-da-pobegnem-id18035.html Веб страници приступљено 8. 2 . 2018.
Већ 1979. године он оснива групу Ла страда, годину дана касније снимиће у студију браће Вранешевић и своје прве песме Сат, Он и песму Нарцис. Постава ове групе је претрпела неколико измена, али коначну поставу чинили су: Иван Феце Фирчи који је свирао бубањ, Бале из групе Пекиншка патка је свирао бас, а Слободан Тишма је певао и свирао гитару. Текстове песама је најчешће писао Тишма, поред аутентичних текстова он је на карактеристичан начин исте и отпевао, што је такође допринело аутентичности ове музичке групе у односу на остале које су постојале у том периоду. Али без обзира на све ово ипак је дошло до неслагања међу члановима и група се распада након годину дана, у том периоду они су одржали само неколико концерата у Новом Саду, Суботици, Београду и Панчеву.
У периоду док је постојала Ла страда отварао се пут и новој групи Луна која званично постоји од 1981. године. Поред већ поменуте Ла страдине поставе групи се придружила и Мина која је певала и свирала синти. На самим почецима они су препевали неке песме Ла страде, текстове је поново писао Тишма, а текст за песму Огледало луне је настао заједничким снагама. Некада је долазило и до неприхватања Тишминих текстова зато што се мелодијски нису уклапали у Лунин музички концеп који је ипак мало агресивнији у односу на Ла страду.
Луна је одржала доста концерата чак и изван земље, људима се свидела њихова музика и начин на који они то раде. Ипак 1983. године су Тишму избацили из групе а за њим је отишла и Мина и тако је дошло до распада Луне.
Фотографија је преузета са Фејсбук странице Луна (Нови Сад)
А годину дана касније Тишма поново оснива Ла страду, која ће овога пута доживети веће успехе у односу на први покушај пар година раније, али ни она неће дуго потрајати крајем 1987. године доћи ће до њеног распада.
Након свих ових музичких оставрења и година које је Тишма провео као музичар он ће се поново вратити у књижевност писањем дневничих бележака и објавиће збирку песама Маринизми 1995. године. Наслов ове збирке нас упућује на барокни књижевни правац маринизам који настоји да „тематику подреди обликовној виртуозности до те мјере да читатеља задивљује необичним хиперболама, алегоријама, антитезама, играма рјечи, поетским сликама“[21]. Све ове карактеристике можемо приметити у збирци песама Маринизми Слободана Тишме, који се везује за један мотив са којим ће започети и завршити своју збирку а то је море. Збирка је стуктуирана тако што је подељна на три дела, а сваки део чини десет песама. Та подела није утицала на то да када се збирка чита ми стичемо утисак да је то заправо једна песма, а то је баш због тога што је мотив мора затупњен у свакој песми само је на различите начине обликован.
[21] Миливој Солар. Теорија књижевности са рјечником књижевнога називља. Београд: Службени гласник, 2012. стр. 409.
Након писања поезије Тишма ће се окренути писању прозе коју пише и данас. Он ће 2001. године објавити збирку прича Урвидек, затим роман Quattro stagioni који ће објавити 2009. године и на крају је објавио роман Бернардијева соба за који је 2011. године добио НИН-ову наргаду. Ове књиге чине такозвану урвидечку трилогију, зато што је у свакој заступљен топос Новог Сада по којем је Тишма препознатљив и карактеристичан.
Слободан Тишма је синтезом својих интересовања успео да се истакне у уметничким круговима прошлог века. Јасно нам је да то свакако није било лако постићи, зато што је ситуација била веома непогодна за прогресивну уметност и очигледно веома напредне идеје за тај период у нашој култури. Опстали су само они који су били упорни и који су заиста веровали у успехе без обзира на ситуацију која је те исте успехе гушила.
Тишма је у својим ранијим радовима комбиновао концептуалну уметност, поезију, музику и перформанс. Што ће се касније одразизи на његов даљи рад, стога можемо приметити уплив музичких тема и у његова проза дела, а поред урбане тематике осетиће се и поетски израз у његовој урвидечкој трилогију у којој је заступљена техника приповедања у првом лицу.
Андриана Недељковић
(Научни рад писан на мастер студијама на одсеку за српску књижевност)
ЛИТЕРАТУРА
- Миленковић, Небојша. Вујица Решин Туцић традиција авангарде. Нови Сад: Музеј савремене уметности Војводине, 2010.
- Негришорац, Иван. Легитимација за бескућнике. Нови Сад: Културни центар Новог Сада, 1996.
- Поповић Предраг, Ракезић Саша, Тарлаћ Горан. Огледало Луне. Београд: Друштво љубитеља популарне културе, 2017.
- Солар, Миливој. Теорија књижевности са рјечником књижевнога називља. Београд: Службени гласник, 2012.
- Тешић, Гојко. Српска књижевна авангарда (1902 – 1934). Београд: Службени гласник, 2009.
- Тишма, Слободан. Врт као то. Београд: Ружа лутања, 1997.
- Тишма, Слободан. Маринизми. Београд: Ружа лутања, 1995.
- Шуваковић, Мишко. Постмодерна. Београд: Народна књига, 1995.
- http://www.mojnovisad.com/gradske-face/slobodan-tisma-drugi-deo-sva-moja-umetnost-vezana-je-za-novi-sad-od-toga-ne-mogu-da-pobegnem-id18035.html
Leave a Reply