“Civilizovan razgovor sa predvodnikom ljubaznih leševa” – NIKOLAS BOLESLAVSKI, intervju (spec. za DOTKOM)

Novi singl Nikolasa Boleslavskog “Sneg pada na Golubac” koji je uradio uz pomoć “Obećanja Lunatičkih Riva”, ustvari novogodišnjeg izdanja “Ljubaznih leševa”, po svemu vrlo zanimljive i intrigantne ličnosti bio je povod da ga zamolim da mi odgovori na par pitanja specijalno za Dotkom. Udaljenost od Novog Sada do Golupca od 226 km smo putem interneta prevalili za tren i obavili jedan prilično zanimljiv razgovor. Ako mi ne verujete, uverite se sami u redovima koji slede …

• Jel sneg pao na Golubac ?

Pao je. I to, verovao ili ne, baš one večeri kada si mi poslao pitanja, a ja se nalazio u društvu nekih finih ljudi sa kojima sam diskutovao izuzetno važne stvari. Konzumirali smo samo čaj u pet. Osim što nije bilo u pet, nego kasnije. I nije bio čaj. No, teme behu teške, iscrpele su me, pa na pitanja odgovaram, eto, tek dva (ili tri?) dana kasnije. Srećom, sneg i dalje pada…

• Jesu li leševi ljubazniji od ljudi ?

Jesu, mada im ljudi nisu neka konkurencija.

• Da li su mrtvi ljudi prava publika za rokenrol ? Ili da preformulišem pitanje i konačno se uozbiljim – Ima li još neko živ da sluša rokenrol ?

Pošto ćemo se ovde uozbiljiti i pričati o mrtvim ljudima, moram da pojasnim stvar u vezi sa LJUBAZNIM LEŠEVIMA i kažem da je naš nezvanični “kum” gospodin Zoran Penevski. Bend je dobio ime po stripu koji je Penevski radio sa Ivicom Stevanovićem. Čitao sam taj strip malo pre dobijanja poziva da nastupimo na FARS festivalu u požarevačkom klubu KB. Tada bend nije ni postojao, uz mene je bio samo moj rođeni brat Jovan (basista), ali su bila dovoljna dva poziva ka Velikom Gradištu. Petar (bubanj) i Nikola (gitara) su bez razmišljanja pristali i bend je napravljen. Nešto kasnije se pridružila i Emilija. Tako su LJUBAZNI LEŠEVI nastali i dobili ime. Kada je izašao album, javio se i Penevski da kaže da mu je skroz cool. Toliko o tome. A u vezi sa “mrtvim ljudima”… Duga priča. Polovina priče je ozbiljna, a polovina je čista zajebancija. Naslovna pesma (ROKENROL ZA MRTVE LJUDE) govori o potrebi da se nešto napravi u trenutku kada ljudi oko tebe prestaju da se trude i dozvoljavaju da ih umor savlada. Takođe, naslov pesme (i albuma) je posledica tadašnje svakodnevne zajebancije sa mojim kumom: “A mrtvi ljudi, šta misliš o tome?” iz one čuvene Simpsons sinhronizacije. “Mrtvi ljudi” se odnose i na muzičare i pisce koji nisu među živima, a kojima sam, na ovaj ili onaj način, želeo da iskažem poštovanje zbog inspiracije koju sam u njihovom radu nalazio. Ali, što bi rekao Nele u jednoj od TLN najava, to uopšte nije tema današnje emisije, pa je moj odgovor: Da, ima živih koji slušaju rokenrol! Ima ih svuda, ima ih čak i kod nas. Ne onoliko koliko bi trebalo da ih bude, ali u ovakvoj situaciji, sa ovakvim medijima i besomučnim silovanjem kičerajštinom (znam da nije prava reč, ali “kič” bi bio suviše blag izraz) svake vrste, pravo je čudo što ih (nas) ima i ovoliko.

• Koliko su Misfitsi zaslužni za ono što trenutno sviraš ? Navedi još neku grupu koja te je inspirisala.

Misfitsi, naravno, imaju svojih zasluga. Nema spora tu. Misfitse sam prvo slušao, bili su mi super, pa sam tek kasnije saznao da postoji horrorpunk. Rekoh gore da je inspiracija dolazila iz muzike, ali ne samo odatle. Što se bendova tiče, spisak bi bio predugačak, pa ću izdvojiti The Doors i Alice Cooper. Prvi su moj omiljeni bend, a ovaj drugi je moj omiljeni izvođač. Sam pseudonim koji koristim je omaž Džimu Morisonu. Kada sam imao 15 ili 16 godina, čitao sam knjigu o Dorsima i naišao na podatak da je Morison, u svojoj kratkoj glumačkoj karijeri, koristio ime Stanislas Boleslavski. Pošto su Morison i Dorsi tolika inspiracija i pokretač, svoje pravo ime sam produžio, a prezimenom se poslužio 😊 Dok od Dorsa iznova učim da nema granica i da su širine za umetnički izraz nepregledne, od Alice-a sam naučio da je nastup na kome nisi dao svoj maksimum – loš nastup. Ne za publiku, već za tebe kao izvođača. Ako posle svirke ne silaziš sa bine znatno olakšan u psihičkom smislu, skoro prazan, a opet euforičan, natopljen znojem, onda tamo nisi ispunio svoja očekivanja. Nisu bitni specijalni efekti koje Alice Cooper koristi (nisu ni nebitni, daleko od toga), bitno je da je on tu, daje celog sebe, ne štedi ni atom snage. I tako već decenijama. Ima ih mnogo, kao što rekoh, domaćih i stranih, ali ove sam uzeo kao najbolji primer.

• Horror punk u Srbiji nije baš preterano popularan ? Hoćeš li ti biti krivac ako se to promeni ?

Ne znam za horrorpunk kao žanr, ali čini mi se da kolege Goatmare & The Hellspades prilično dobro stoje kod publike i to je sjajno. Moguće da sam žanr nije popularan. Što se drugog dela pitanja tiče, iskren da budem, ne vidim sebe kao toliko bitnog da bih mogao menjati stvari na tom nivou.

• Pandemija nije jedini krivac za retko sviranje. Šta da radimo po tom pitanju ?

 Pandemija je jedan od razloga, da. Da nije toga, sigurno bismo protekle dve godine proveli svirajući mnogo više. 2019. godinu smo završili dobrim nastupom u KB-u. To je bio naš drugi nastup tamo, već smo imali objavljen album i klub je bio prepun, jer je svirao Mortal Kombat. Ljudi su reagovali super na našu svirku, svideo im se nastup, znali su pesme i polako su počeli da se prave planovi, stvaraju kontakti… I onda – bum. Pandemija, nigde ništa. Dok ovo pišem, cifre rastu, najavljuje se da će uskoro preći 10k dnevno. Za to vreme, kakofonija: vakcine, nikako vakcine, sve je laž, sve je farsa. Ne slušam to. Slušam neki mjetal ovih dana 😊 Ne znam šta da se radi, svako se snalazi kako zna. Znam, međutim, da ću ove godine, a verovatno i dobar deo sledeće značajno zapostaviti svirke uživo, ali to je zbog nekih lepih, privatnih razloga.

• Sviraš horror punk ? Verovatno je bespredmetno pitanje da li gledaš horror filmove ? Koji su ti omiljeni ?

Gledam, da. Volim horror filmove, mada nisam veliki poznavalac, a tek nisam filmofil. Delim ih po tome da li strava dolazi od ljudi ili natprirodnih stvari. Više volim da ovo drugo, ali ni prvi mi nisu strani. Omiljeni, mada znam da svakako nisu najbolji, su mi horori iz 80ih. Ta estetika, to je ono u čemu uživam. Ima mnogo boljih filmova, sjajno napisanih, režiranih, ali meni je omiljeno nešto tipa RETURN OF THE LIVING DEAD ili DEADLY FRIEND. “Return” mi je sjajan zato što kombinuje horror i punk. To je definitivno dobitna kombinacija: horror i rokenrol. Tu nema greške. Koliko god da je shit priča i krš produkcija, ne smeta. Uzgred, trenutno čitam Ocuićija. Japanac, pisac horror priča. Preporučujem.

• Primetio sam da ne slušaš striktno pank. Navedi mi par albuma koji su ti u neku ruku promenili život a da ne pripadaju pank pokretu.

 “…a da ne pripadaju pank pokretu” – bezveze da pominjem MOTORHEAD, a? 😊 Opet pitanje koje zahteva dugačak spisak, ali, evo, nabrojaću par komada, potpuno nesumično: Filigranski pločnici (AZRA), 100% RnR (Vatreni Poljubac), The Vision (Psychedelic Witchcraft), Uspavanka za Radmilu M. (Dugme), Blues Pills i Holy Moly (BLUES PILLS), Odbrana i poslednji dani (IDOLI) + – beskonačno. 😊

• Najbolje ploče u 2021. izdali su…

 Ajd ono što sam ispratio, a da mogu da se setim… STONE REBEL uvek ispoštuju i prošle godine su objavili albume “Terra Luminis” i “Space Indigo” (a pre par dana videh i – i poslušah – “Space Indigo II”, tako da i 2022. započinju kako treba). Robby Bloodshed ima album “The Cabin” – vredno svake pažnje. Ondak… hm… E, da! JORGOVANI iz Ćićevca imaju novi album. Zove se “Ja častim” i dobar je skroz. Snimili i spotove za ceo album, a u jednom se na sekund pojavljujem i ja. Mnogo mi je drago zbog toga 😊. Takođe, izdvojio bih i bend Nemi Pesnik. Dobra, zdrava, osvežavajuća mainstream rokenrol svirka, sa dobrim tekstovima i konkretnim aranžmanima. Bez smaranja i prenemaganja. Na samom kraju godine, obradovao sam se albumu koji je sa svojim OPS bendom snimio glumac Boda Ninković. Zove se “Mala prodavnica delikatesa”, može da se čuje na YT. Korektno odrađen, fin i neočekivano uvrnut na trenutke.

• Kako promeniti mentalitet ovog naroda i ubediti ga da su idoli uglavnom lažni, da je previše emocija štetno i da nas ne mrzi ceo svet ?

Obrazovanje je ključ. Sistemski se mora raditi na tome. Nema nekog reda koji bismo sada mogli uhvatiti, nego bi trebalo potegnuti iz sve snage na sve strane. Škola jeste ta ustanova od koje se mnogo očekuje, ali ljudi moraju shvatiti da su oni glavni u formiraju gledišta svoje dece. I ne samo svoje. Odrasla osoba je u obavezi da se u pristustvu dece ponaša kao uzor, jer deca nesvesno gledaju, analiziraju i upijaju. Sa svih strana dolaze stvari pogubne i za odraslu osobu, zamisli kako tek to utiče na klince. Onoga trenutka kada se televizije sa nacionalnim frekvencijama budu ratosiljale svega što je turbo-folk (od muzike, rijalitija, talk show emisija, načina izveštavanja, kuvanja po kućama i načina uređivanja informativnih emisija), tada ćemo znati da su sistemske promene počele. I tada će se stvari pokrenuti.
Previše emocija nije štetno, ali ono što nam se sada servira sa svih strana je – previse štetnih emocija. Pogledaj oko nas. Božić je, vreme blagostanja, ljubavi i praštanja, a po zemlji nam orgijaju turbo-mamlazi i prete pucanjem u džamije ili ponavljanjem tragedija iz Vukovara i Srebrenice. Pale planine od guma i igraju oko vatre. Naši sunarodnici u Republici Srpskoj hipnostisano gledaju u neke dugačke zastave i pred njima maršira vojska koja peva pesme iz filmova, a oni nestaju, njihove komšije nestaju, svi zajedno nestajemo! Užas. Ja nisam nacionalista, ali jesam patriota i taj turbo-folk pristup me užasno nervira. A ovde je sve turbo-folk: njihov nacionalizam, njihovo pravoslavlje, njihovo gledanje na svet. Kada kažem “Njihov”, mislim na ljude koji vladaju ovim prostorima pre 30 godina i vrte nas u istim pizdarijama bez imalo predaha. Tako je i kod ostalih, nesumnjivo. Nacionalizam, šovinizam, verski fanatizam – bilo da dolazi od Srbina, Hrvata, Bošnjaka ili bilo kod drugog, ima isti kretenski turbo-folk kalup.

• Znam da si pobornik monarhije kao društvenog uređenja (nasuprot meni, ali to ne sme biti razlog da civilizovano ne razgovaramo😊). Zašto ? Hoću argumente.

 Na ovo pitanje odgovaram samo iz poštovanja prema tebi. Pretpostavljam da pitaš zato što te zaista interesuje, pa neću preskočiti odgovor. Inače, ne volim da polemišem o tome, jer je to stvar koja traži mnogo vremena, prostora i nerava, a na kraju se ništa ne dogodi. Štaviše, znajući naše ljude, često se svašta loše dogodi 😊 Takođe, to moje opredeljenje ne smatram toliko bitnom stavkom da bih o njoj uopšte polemisao (mada se prevarim, pa uletim ponekad i u to). Elem, ključ je u zagradi: ne sme biti razlog da civilizovano ne razgovaramo. Da, jesam monarhista. Od argumenata, hajde da pomenem samo jedan: funkcija predsednika ograničena je Ustavom i trebalo bi da bude protokolarna. Takva bi bila i funkcija kralja. S tim što ne bismo imali izbore svake 4 godine. Bitan je i finansijski momenat, jer sada plaćamo i izbore i predsednika i plaćamo mu plate nakon što mu prestane funkcija… Takođe, kralj nikada ne bi uzurpirao institucije i svoj položaj stavljao iznad svih drugih. Paradoksalno, kod nas se samo Tomislav Nikolić držao svog posla. Svaki drugi predsednik je sebi davao za pravo mnogo više nego što mu zakon dozvoljava. Zašto? Zbog glasova. Izabrani predsednik nužno mora dobiti mnogo glasova. Čovek koji sa sobom nosi toliko glasova, lako sebi uvrti u glavu da ne smeta ništa ako se, tu i tamo, svakodnevno, ogreši o Ustav i drži sve konce u svojim rukama, a Skupština i Vlada mu se ne suprotstavljaju, jer – dobio je mnogo glasova. Uz njega skače rejting svima. Tomislav Nikolić je dobio izbore, dobio mnogo glasova, ali odmah otišao sa čela stranke. Čak ni to ga ne bi bacilo u drugi plan. U drugi plan ga je bacilo to što je, nakon manje od 2 godine, AV dobio natpolovičnu većinu i svoje ime isturio u prvi plan. Toma, jadan, nije ni mogao da se zeza sa nepoštovanjem Ustava. A hteo je, znamo ga. Položaj je napustio, ali rezidenciju ne da 😊. Kralj nema glasače, kralj nema stranku. Kralj kraljuje, a Vlada vlada. Poverenje građana na izborima dobijaju stranke i program koje prezentuju, a ne pojedinci. AV u svoje ime vodi kampanju, novcem građana kupuje glasove i dobija izbore. On odlučuje. Samo on. Monarhija sprečava takve pojave. Kralj je nadnacionalna institucija, koja ima obavezu da ujedini sve ljude koji žive u jednoj državi, bez obzira na veroispovest, nacionalnost i slične (meni sasvim nebitne) stvari. Čak i onda kada narod ne želi kralja (kao što je slučaj kod nas), kralj je obavezan da se tako ponaša. Mislim da je monarhija uređenje koje omogućava bolji razvoj demokratije, a demokratija je, ma šta ljudi mislili, nešto što omogućava napredak. Ona stara: sve dok dve budale mogu da nadglasaju jednog pametnog, to ništa ne vredi – stoji. Ali, demokratija nije prebrojavanje glasova. U pitanju je sistemski rad na tome da ne bude budala, nego da ljudi shvate svoju odgovornost za sopstveni život. Ipak… Najbitnije: hajde da mi budemo normalna, demokratska zemlja; zemlja pomirenih ljudi koji civilizovano pričaju o stvarima u vezi sa kojima se ne slažu; zemlja gde se zakoni poštuju, prave stvari se vrednuju, a loše sankcionišu. Moje mišljenje je da je monarhija način da se do toga dođe. Ako može sve to bez monarhije, pristajem i na to.

foto : Milica Čučković

• I pitanja za kraj. Kad će novi album ? Kakvi su planovi za ovu godinu što se tiče nastupa ?

 Nadam se da će album biti završen ove godine. U vezi sa nastupima, odgovorio sam u jednom od prethodnih pitanja. 😊 Ono što je (barem meni) bitno, u vezi sa albumom, jeste da uvek pokušamo da napravimo jedan korak više. Uporno napuštati zonu konfora i ići malo dalje u nepoznato – to je jedini pravi put. A kada čovek svira sa ovako sjajnim ljudima, uvek je dobra vožnja na tom putu 😊.