Posredstvom porodice Dacin dobili smo retku priliku i čast da porazgovaramo sa jednim izuzetnim čovekom, Miloradom Lonićem, Umetničkim direktorom Folklornog ansambla “Vila”, koreografom, pedagogom, predsednikom Saveza Kulturno Umetničkih Društava Srbije. Šta nam je rekao o važnosti čuvanja tradicije i nasleđa i o radosti igranja pročitajte u narednim redovima.
- Koliko društvo (republika, grad) prepoznaje rad, trud i angažovanje vašeg KUD-a ?
Dosad smo se malo mučili sa tim, ali imamo naznake da će sve poći na bolje. Baš pre neki dan smo imali akciju u celoj Srbiji, izašlo je preko 150 KUD-ova, pod simboličnim nazivom „Mi smo kultura i nasleđe Srbije“. Pošto se ta ista društva bave negovanjem našeg nematerijalnog nasleđa koji je bitan za svaku naciju, pa tako i našu jer bez tog nasleđa kao da stojimo na jednoj nozi. Mi se bavimo našom tradicijom kroz pesmu i igru. Duhovnost se takođe prenosi kroz našu crkvu i našu veru i pokušavamo da spojimo sve to kroz rad sa mladima. Imamo sreću što je ministar Trivan, takoreći iz naše branše i razume nas i naše probleme i obećao nam je da se radi nova strategija i nova platforma očuvanja kulture na našim prostorima u koje će biti uključena i veća briga o Kulturno Umetničkim Društvima. KUD-ovi su, između ostalog, i vaspitne ustanove, mesta gde se sakupljaju mladi ljudi, gde se vaspitavaju, pored porodica i škola, uz naravno, prisustvo i odraslih, pa i veterana koji kroz svoj primer usmeravaju tu decu ka nečem pozitivnom i dobrom. Ja lično ne bih želeo da od našeg Društva napravim „mesto za dresuru“ već naprotiv, želim da se ljudi ispolje kroz pesmu i igru, zato je potrebno i prisustvo starijih koji će im dati podršku.
- Pored folklornog izvođačkog ansambla vaše Društvo ima još nekoliko podgrupa. Nabrojte ih.
Imamo grupe baš male dece, od 4 do 7 godina, od 7 do 11, od 12 do 15, omladince, seniore i veterane. Mnogo roditelja nam je pristupilo tako što je dovodilo svoju decu da igraju, a na moje pitanje da li oni znaju da plešu i igraju, odgovorili su mi negativno. Onda sam ih ja, tako reći, ubedio da bi bilo dobro da i oni nauče i mnogi su nam se pridružili. Nije to samo ples, rekreacija, to je jedna vrsta finog druženja. Treba malo pobeći od kauča i televizora, zar ne ? Čoveku je potrebno ponekad da se oseća kao stvaraoc, da ga negde ljudi poštuju i da bude ispunjen. Imam nameru i ideju da u prostorijama našeg Društva napravim i Šahovski klub, ali samo za mlade. Neverovatno, ali ogromna većina omladine ne zna da igra šah. I to bi bio jedan način da ih odvojimo od ulice i kafića. Šah je igra koja duhovno uzdiže čoveka i uči ga kulturi. Kulturi igranja, ponašanja, poštovanju protivnika. Razvija dobre osobine kod čoveka.
- Puno putujete, nastupate u inostranstvu. Koji vam je nastup ostao najviše u sećanju ?
Svaki nastup ima svoje draži. Obično ljudi pominju nastupe u nekim velikim mestima , metropolama, u Parizu recimo (mi smo preko 20 puta tamo nastupali) , ali ja više izdvajam nastupe po malim mestima. Pomenuo bih Banatsko Karađorđevo, Vojvoda Stepu gde dođe celo selo da nas gleda. Mi tamo nastupamo svake godine i ja sam tamo nekako ispunjeniji. Baš sinoć smo imali nastup u „Sava Centru“ , ali vraćam se punijeg srca iz Banatskog Karađorđeva…
- Jednom ste rekli da je jezik plesa „neverbalni maternji jezik“. Da li biste nam objasnili šta ste pod tim mislili ?
Čovek je biće plesa. Čovek je čovek samo dok se igra. Ples je način da čovek bude slobodan da se ispolji sebe. Naš ples je produhovljen i prošao je filtraciju mnogih generacija, a čuvan je u Porti Srpske Pravoslavne Crkve. Svaki čovek ima svoj lični prostor. Za vreme okupacije, recimo, lični prostor našeg naroda su bile naše Porte, naše Crkve u koji nisu zalazili oni koji nisu bili baš naklonjeni našem narodu. Tu se čuvao naš jezik, naša kultura, upravo kroz taj neverbalni maternji jezik. Dakle, mi negujemo našu pesmu i igru kroz naše srpske dijalekte. Oni su bogati različitostima i zato što nam istorijska kretanja nisu bila naklonjena. Tako smo dobili i različito nasleđe kojim mi treba da se ponosimo i koje treba da negujemo i da čuvamo. Ta geografska raslojavanja koja su se dešavala kao i kulturološka, u smislu dodira sa drugim narodima su u neku ruku bila negativna , ali su ona, istovremeno, dala doprinos da se naša kultura obogati. Tako mi danas raaspolažemo mnoštvom dijalekata koji se mogu prepoznati u našim pesmama i kroz našu igru. Verbalno je kad izgovaramo reči, kad razgovaramo, mada je takođe pokret deo jezika. U različitim civilizacijskim zonama mi prepoznajemo različite pokrete kao delove različitih jezika. Isto tako i kolorit ima drugačije značenje u raznim društvima, civilizacijama i narodima. Kod nas je crna boja – znak žalosti i dostojanstva, dok je recimo kod istočnih naroda znak žalosti – bela boja. Način percipiranja koji je blizak čoveku i prirodi je drugačiji kod različitih naroda. Mi, eto, naglašavamo da imamo zelenog konja i zelenu mačku. Nismo mi daltonisti, naravno da ne postoje konji i mačke baš zelene boje. Ti nazivi su dati zato što je čovek bio blizak prirodi i pratio je promene u prirodi. Znate i za izraz – golubije plavo, a taj golub je ustvarnosti siv. Kad se nebo transformiše iz plavog u sivo, onda kažemo da se „ nebo golubi“ . Tako i naša narodna i tradicionalna igra je napravljena spram senzibiliteta našeg čoveka. Mi se tu najbolje i najlagodnije osećamo.
- Skoro da ste mi i odgovorili na sledeće pitanje – Šta je folklor jednog naroda ili jedne sredine? Da li postoji neka definicija?
Folklor je tradicionalno nasleđe koje ne smemo posmatrati kao muzejsku stvar, kao eksponat. Folklor mora biti dinamičan i kroz nove generacije. Svaka generacija mora da da svoj doprinos, a da bi to uspela mora da postoji ambijent pogodan za održavanje tradicije. Nekad se to ogledalo kroz razna prela, sijela, a danas taj ambijent nalazimo u našim Kulturno Umetničkim Društvima koja treba da budu transformisana i reformisana, u smislu prisustva više duhovnosti. Naša tradicija podruzameva i gostoprimstvo i humanizam, odnos prema svome bližnjem i odnos prema onima koji nisu našega roda.
- Kako funkcioniše Savez KUD-ova čiji ste predsednik ?
Ja sam Predsednik Predsedništva, tog operativnog dela. Predsednik Skupštine je ministar Goran Trivan i mi smo zamislili da to udruženje osnujemo da bi se borilo za poziciju Društava. Svako Društvo koje ima preko 10 ljudi mora biti važnije od Udruženja. Udruženje je apstraktna stvar, ali je ono nama potrebno da bi se kroz njega borili za Kulturno Umetnička Društva. Pošto su od strane institucija do sada slabo prepoznavana kao esencijalne vrednosti, mi tim Savezom pokušavamo da damo do znanja državi i društvu u celini koja je naša vrednost. U Savezu postoji preko 150 KUD-ova. Do skora nismo tačno ni znali njihov broj u Srbiji. I u tome je važnost ovog Saveza. U dijaspori, naši ljudi, ne mogu da neguju tradiciju drugačije nego kroz Kulturno Umetnička Društva. Ne postoji nijedna druga institucija i upravo su ta pesma i igra jedini nosioci naše tradicije u nekim zemljima. Pazite jedan svetao primer: KUD u Torontu broji preko 400 članova. To je Srpska Kulturna Akademija. Društva u Parizu, kojih ima 7-8 okupljaju preko 300 članova. I to je način da se okupe naši ljudi i naš narod. Ima u tom Savezu ponekad i nekih netaktičnosti zbog stvaranja takmičarskog duha koji ponekad zna da prevlada, ali držimo to pod kontrolom.
- Jedno lično pitanje. Koliko je naporno za vas kao koreografa ili Umetničkog direktora biti kreativan kad su u pitanju uglavnom tradicionalni plesovi i igre? Kako uspevate da dajete svoj lični pečat?
Malopre sam vam rekao da naša tradicija nije muzej i da se ne sme tako posmatrati. Ona se mora ispoljavati kroz naše mlade ljude. Zadatak koreografa i jeste da pronikne u suštinu stvaralačkog procesa u jednom tradicionalnom ambijentu. Ja ne pravim novotarije, u smislu da te moje kreacije ne pripadaju nama. Najopasnije je da jednu igru, jedan ples iskopirate od početka do kraja i vi onda, ustvari, dresirate te igrače. Videli ste , sigurno, mnogo puta , na svadbama , kada iskusni igrači izvode vratolomije i šale u nekim, relativno jednostavnim plesovima. To je uvek simpatično. Jedan isti ples nema uvek isti kontekst i istu motivaciju. To treba da se prepozna i onda neće biti problema. Igra u segmentaciji plesa ima četiri elementa. Najvažnija je motivacija. Koreograf mora svoju nameru kroz ples grupe da pošalje gledaocu. Ako gledalac to prepozna, koreograf je uspeo da prenese svoju poruku.
- Kako postižete da se vaši članovi dok plešu – igraju?
Tako što se plesač ne dresira, nego podržava. To je moguće zato što je on intelektualno i duhovno biće, pa on moju nameru uobliči i kroz svoju ekspresiju iznese. Ako pokretom i auditivnim delom ne dobijem ono što sam zamislio, ja sam promašio temu. Neverbalni deo se nikad ne prenosi verbalno i ja nikad u radu sa grupom ne teoretišem već im pokušavam pokazati pokretom šta sam naumio. Ne želim glumatanje nego probam da iz svakog plesača izvučem ono najbolje i onu emociju koju sam ja zamislio.
- Pre nekoliko godina neki vaši članovi su obradili jednu kompoziciju čuvenog Astora Pjacole. Koliko ste spremni danas na takve eksperimente?
Mi to stalno radimo. Da bi čovek upoznao svoju tradiciju, mora da poznaje i tuđe tradicije. Mi pripadamo svetu i ne možemo da se ne mešamo, da stojimo sa strane. Ono što unosimo u baštu svetske kulture jeste naša tradicija i naša kultura, ali i mi odatle nešto uzimamo, obradimo i prisvajamo. Moramo videti vrednosti drugih naroda da bi znali gde nam je mesto. Ne treba da budemo ni pomodari, ali nikako ne smemo se držati po strani.
- Znate li koliko pehara i nagrada ste do sada osvojili na raznim susretima i takmičenjima?
Nemam pojma. Ne znače mi puno, iskreno da vam kažem. To mi nikad nije primaran cilj, ali lepo je biti u nečemu najbolji. Evo navešću vam jedan primer: Relativno skoro bili smo na jednom festivalu u Rusiji. Išao je naš Omladinski ansambl i jedino oni nisu znali da se takmiče. Namerno im nisam rekao. Svi su mislili da je festival revijalnog karaktera. Na kraju, naravno, dobili su laureat prvog stepena. Bili su najbolji. A samo su se igrali. Na raznim takmičenjima i okupljanjima možete videti tehnički savršene ansamble, vizeulno besprekorne, uigrane, ali sve pada u vodu kada se naši momci i devojke pojave. Oni svojom radošću i entuzijazmom počiste sve pred sobom. Najlepšu pohvalu sam dobio od našeg ambasadora Aleksića koji je posle nastupa plakao. Od sreće. Isto tako, jako mi je prijala i kritika od jedne Mađarice, Umetničkog direktora Mađarskog nacionalnog ansambla koja je bukvalno rekla : „Kad je srpski solista izašao i zapevao, ja sam stisla noge“ 🙂 .Najveća satisfakcija za nas je što smo dobili Orden Svetog Save II stepena. To je nešto što nas obavezuje.
- Ideju da napravim ovaj intervju sam dobio kada sam pričao sa Milicom i Jelenom Dacin, dve devojčice koje igraju u vašem ansamblu, a sa čijim sam roditeljima prijatelj i na moje pitanje zašto se bave folklorom i zašto igraju baš u „ Vili“ one su mi odgovarale sa takvim oduševljenjem kao da im je to najvažnije u životu. I ja sam morao da dođem da proverim zašto je to tako. A isto tako je povod bio i vaše učešće u raznim humanitarnim akcijama.
Ta humanitarnost je isto deo tradicije našeg naroda i mi moramo i taj deo da prenosimo našoj deci. I moramo tu radost igre da prenesemo na potomstvo. Ruski filozof Berđajev je jednom rekao „Svaki čovek koji radi sa više od dvadeset ljudi je biološka sila. Može biti rušilačka, može biti pozitivna. Briga o društvima mora biti velika.”
- I za kraj, šta da poručimo onima koji bi vam se rado pridružili?
Dođite i probajte. Nema tu velike filozofije. Motivacija mora biti druženje, putovanja, nalaženje svog mesta u društvu…
[youtube https://www.youtube.com/watch?v=XDTOG1giO0g&w=560&h=315]
Leave a Reply