Daniel Tikvicki…dvoglavi Arapin iz Subotice i underground entuzijasta

Već neko vreme pratim rad ovog zanimljivog čoveka i divim se njegovoj istrajnosti i entuzijazmu sa kojim promoviše i živi Underground. Silom prilika ili prstom sudbine, nekako smo se povezali i kroz saradnju sa najstarijim webzine-om u Srbiji, pa smo pobliže sarađivali i zagrebali ponešto jedan o drugom. Rešen da saznam mnogo više, odlučio sam da ga zamolim za intervju na šta je on odmah pristao. Eto, braćo i sestre, pred vama je…svestran, autentičan, kreativan…DANIEL TIKVICKI iz SUBOTICE.

• ČEKA TE MITRALJIRANJE, SPREMI SE 🙂

PREDLAŽEM JA TEBI DA SE PRIPREMIŠ NA RAKETNI PROGRAM KOJI ĆU IZLOŽITI OVOM PRILIKOM. 🙂
DA POČNEMO…

• DANIEL TIKVICKI ILI DESYA LOVOROV, KO SI TI USTVARI ? JESI LI TI „DVOGLAVI ARAPIN“ ILI TI JE „KOŽA TESNA“?

Onaj prvi je uzorni građanin (koliko-toliko), bez pretenzija na bilo kakve ekscese i trudi se da svima ugodi (što je veoma teško), dok je Desya Lovorov zapravo finalna inkarnacija mojih dugogodišnjih umetničkih težnji i pokušaj da prosto odvojim svoje (često sumanute) umetničke aktivnosti od svog „običnog“ života. Često se oni prepliću, dave jedan drugog, svađaju se, a desilo se i da me sada već kritična masa ljudi i oslovljava sa „Desya“, čudo jedno. Imao sam ranije još par pseudonima, ali to bi prevazišlo okvire jednog uvodnog pitanja. Znači, Dvoglavi Arapin, pošto nisam agresivan da bih bio Kerber (ne bend).

• KADA SE RODIO DESYA LOVOROV ?

Desya Lovorov (ili Деся Ловоров) se otelotvorio kao protivteža mom inaćenju prema ruskoj klasičnoj literaturi, još negde 2010/2011. godine. Taj (iz ove perspektive) tupavi prezir prema ruskom realizmu je dosegao dotle da sam namerno sebi dao ovakav pseudonim i krenuo da proučavam ruske pesnike, i shvatio sam da sam bio u… krivu. Iako imam mnogo tumačenja zašto baš ‚Desya‘ i ‚Lovorov‘ (postojao je tekst koji se pozabavio tim mitskim stvarima, ali je otišao u pepelu bloga SUICIDICIJA, koji sam vodio u to vreme), neka i dalje ostane tajna!

• BIBLIOTEKAR SI PO ZANIMANJU. TREBALO BI DA SU KNJIGE TVOJ ŽIVOTNI POZIV. KOLIKO ČESTO I ŠTA NAJRADIJE ČITAŠ ?

To jeste moj životni poziv, i mnogo volim i cenim knjige od ranog detinjstva, ali sam za sad (!) uskraćen za privilegiju da taj posao radim i na profesionalnom nivou. Ranije sam čitao mnogo više, jer sam imao i više vremena, standardnu lektiru u osnovnoj i srednjoj školi sam u 80% slučajeva zaobilazio, uz dopunjavanje te „praznine“ sa delima po sopstvenom izboru tokom školovanja, a kasnije na fakultetu kada sam proučavao čak i krajnje nepoznata dela iz svih mogućih epoha ljudskog stvaralaštva. Najiskrenije, uživam u poeziji i teoriji ove vrle discipline, volim satirične kratke priče, stripove i grafičke novele, ali i knjige sa čudnim naslovima i još čudnijim sadržajem (najbizarnije knjige koju posedujem su „Uvod u obdukcionu tehniku“ – nije za one sa slabim stomakom, i analiza psiholoških profila sadista „Sadizam“ od Kraft-Ebinga, a to je samo vrh ledenog brega).
Ono što me najviše muči jeste kad me pitaju da im preporučim nešto za čitanje. To je jedina slabost koju kao bibliotekar posedujem, jer ja preporučujem SVE za čitanje. To se ne sviđa ljudima koji bi da stiču znanje na ‚brzaka‘.

• POTIČEŠ IZ UMETNIČKE PORODICE, DA LI I TI UZ RODITELJE UKRAŠAVAŠ USKRŠNJA JAJA ?

U mojoj porodici je svako na svoj način umetnik – sa očeve strane smo jedino mi umetnici (ćale, sestra, koja je akademski muzičar i moja malenkost), dok sa majčine strane imam tri ujaka koji sviraju gitaru, a jedan od njih je akademik. Jedno jedino uskršnje jaje sam u životu išarao i par sam dekupažirao, bila žurba. Ipak, zahvaljujući tome sam često bio i othranjen i iškolovan, uz sestru.
Kao mlađi sam se bavio slamarstvom, to je jedna plemenita veština obrade slame kao medija, ali u tom periodu, kad sam imao 11-12 godina, nije mi se družilo sa starijim gospođama (da ne kažem, bakama), koje tradicionalno najčešće rade sa slamom i odustao sam, kao i od folklora, koji mi je dosadio zbog nastupa na jednom te istom mestu (Subotica i okolina). Ponekad se kajem zbog slamarstva, no ima vremena kad omatorim, da se bacim nazad na slamarstvo i da čitam ruske klasike. Cenim da ću time očuvati zdrav razum. Uz fanzineraj i muziku, od koje neću odustati ni po cenu života.
[youtube https://www.youtube.com/watch?v=YX35iynKTDw&w=560&h=315]

• TVOJ BUBNJAR JE DOSTA STARIJI OD TEBE, KAKO UTIČE „JAZ GENERACIJA“ NA FUNKCIONISANJE BENDA ?

Moj ćale (to je tradicija u muškoj liniji, nije sprdanje sa epitetom oca) će mi uvek biti uzor i podrška, i ma koliko da imamo nesuglasica, on je najviše uticao na moje poznavanje i razumevanje muzike i umetnosti uopšte – praktično, taj jaz i ne postoji. Doduše, ja nisam bio lenj, pa sam to znanje i proširio do te mere da neke bendove koje sam mu puštao u raznim fazama života je rekao „Molim te nemoj da puštaš više“ (hahahaha). Ne zameram mu, nemaju svi želudac za grindcore, harshnoise ili tromu žestinu funeral dooma („Kad će ovaj lupiti doboš ponovo?“).
Podržava svako moje nastojanje da se bavim bilo čime, samo da se ne odam drogama, kocki, kurvanluku i drugim stvarima koje razaraju porodicu, što mi nikad nije ni padalo na pamet – upravo zbog roditeljskog vaspitanja.

• A TO ŠTO TI JE OTAC IZA TEBE NA BUBNJEVIMA, DA LI TI PONEKAD SMETA ILI JE „ TVOJ VETAR U LEĐA“ ?

Nije bio od početka za bubnjevima, nego je to radio preko računara moj prijatelj, guru i „menadžer“ iz Sombora. U mojim ranijim projektima nije ni bilo bubnjeva, jer sam varirao od kantautorstva do gitarskog noise-a i čistog eksperimentisanja. Moram napomenuti da je želja i za tom vrstom saradnje, sem što smo otac-sin uvek bila prisutna, još kad sam počinjao da sviram gitaru (od 2002. godine), kad su mi kupili i električnu gitaru i pojačalo zbog uspeha u školi, a na kraju se i ostvarila. Što se benda tiče, nisam imao nikad problema s njim, ali on jeste sa čestim promenama žanra unutar istog, čemu sam ja veoma sklon, priznajem. Reakcija na pomen stoner metala je bila slična onoj rečenici iz prethodnog pitanja. Istini za volju, bend je trenutno na „ledu“, što zbog obaveza i manjka vremena, što zbog mog ličnog zasićenja sa tom idejom. Ali, s obzirom da su članovi benda ćale i vrlo bliski prijatelji, nikad se ne zna.

•  GDE TI JE OTAC SVIRAO RANIJE ? DA LI SU TO BILI „POZNATI BENDOVI“ ?

Svirao je u par bendova, a najuspešniji u lokalnim okvirima je bio Grof Lory, na koji je najviše ponosan, jer su nastupili i za Dan mladosti na ogromnoj bini u centru grada, to je tad bilo prestižno. Prema mom tumačenju, varirali su između new wave-a i američkog power pop-a osamdesetih, čak sam i naišao kasnije na novosadski bend sa sličnim zvukom (Gradski mačori), ali se on nećka oko moje procene, naravno. Mislim da je njegova ambicija uvek bila da svira neki heavy metal/hard rock, jer voli Iron Maiden, ranu Riblju Čorbu, ali sam u međuvremenu došao ja, te mu malo pomrsio račune, privremeno, dok to nisam ispravio sa par pesama iz našeg repertoara, gde sam ga naterao da se oznoji. Imao je i par cover bendova, ali to mu je došla kao razonoda. Ono što se sećam kao klinac jeste da je svirao doboš / kravlje zvono / hi-hat set u folklornom ansamblu, a dok smo išli kući biciklom (imao sam 5, 6 godina) pevali smo pesme Olivera Mandića. Kad god se ljutim na njega, setim se toga, pa mu oprostim, šta ću s njim.

• DA LI BI NAM POBLIŽE OBJASNIO PROJEKAT – KNJIGA „SLOBODOUMLJE“ ?

SlobodoUMlje je projekat kruševačke underground umetnice Marije Krsmanović, a tiče se njenog fanzina „Pobuna umetnosti“. Zapravo, to je zbirka odabranih tekstova koji su zaokružili petogodišnjicu rada. Moj udeo u njemu nije nešto velik, ali sam u vizuelnom smislu dao svoj pečat, i izuzetno mi je drago što sam učestvovao. Takođe, učestvovao sam i jednom ili dva broja fanzina. „Pobuna“ ne izlazi već skoro dve godine (od 13. broja, hm hm), a valjalo bi.

• ŠTA BI SA FANZINOM „NEKRST“ ? SAMO PAUZA ILI…KRAJ ?

Baš sam razgovarao sa Andrejem, koji je glavni urednik NEKRST-a, i došao sam do zaključka da mi NEKRST, iako se to tako čini, nije „sporedni“ projekat, već nešto u čemu sam uživao i uživam podjednako kao kad radim na LIBRARIONu. Da se zna! Za sada je na pauzi, prestao sam i da davim Andreja kad će sledeći broj, kad on bude odlučio, biće. I verujem da će se mnogi obradovati povratku. Nije mala stvar izbaciti 27 brojeva za nepune dve godine!
https://librarion.bandcamp.com

• ŠTA TAČNO PODRAZUMEVA POJAM „ LIBRARION“ ? TO JE IZDAVAČKA KUĆA, FANZIN,ARTZIN ?

Mnogi pokušaji objašnjavanja etimologije su neslavno propali, jer je ljudima pojam „bastion“ veoma stran. U svojoj osnovi, LIBRARION (neologizam, od nlat. liber ‚knjiga‘ + it/fr. bastion ‚istureni deo na bedemu tvrđave‘, pren. ‚branik‘ – branitelj knjige, pismenosti i kulture) je bio projekat bez nekog jasnog cilja i svoje korene ima u mom nastojanju da se bavim fanzinaštvom. Izučavao sam jugoslovenski dadaizam (i to postoji, sveže izašao tekst u fanzinu Ciklonizacija #3), i svideo mi se naziv za princip umetničkog oblikovanja „kakotedragost“, u smislu slobodnog kombinovanja i realizacije često nespojivih elemenata u poetskom i vizuelnom smislu, karakteristično za dadaizam. S druge strane, u ruke mi je dospeo kultni vršački fanzin „Krpelj“ (Wostok i ekipa) i to je bila inicijalna kapisla, što kažu. Prvobitan naziv je bio „Dragosteitekako“, ali sam odustao od toga jer se niko nije javio na konkurs na Fejsbuku, bukvalno. Pošto sam 2013. već bio svršeni bibliotekar, slučajna greška prilikom kucanja reči „librariAn“ je dovela do toga da je LIBRARION i dalje nezavisni/DIY izdavač i radim na tome da bude još bolji muzički lejbel/“kuća“, koji se iskristalisao odmah nakon #0, tzv. pilot-broja, 2014. godine. LIBRARION je prvenstveno artzin (poezija, kratke prozne forme, kolaži i grafike), panka kao temelju fanzinaštva ima samo u vizuelnom smislu, mada, često sam „obarao prečku“ i pomerio granice te sam objavljivao razne top-liste (literature, indeksa knjiga koje se bave srpskom narodnom religijom, bendova koji neguju paganizam i sl.). Takođe, većinu brojeva prati i muzičko izdanje, od singla na flopi-disku (volim matore formate), preko diskova i kompilacijskih albuma i guram uvek silinu slika, da ljudima ne dosadi suvoparan tekst. I to će se malo promeniti u narednom, sedmom broju, no, o tom-potom.
Izdanja koja radim moraju biti makar do pasa u undergroundu, žanrovski nije toliko bitno, jer sam izdao od harshnoise-a, preko black metal-a do vaporwave-a i nazad. I tako će i ostati. Ah, da, i neskromno mislim da se vozim na talasu revitalizovanja kasetnog formata.

• ZNAM DA SI RADIO I NA SNIMANJU AUDIO KNJIGA ZA SLEPE. OSIM PEKIĆEVE „ ČOVEK KOJI JE JEO SMRT“, ŠTA SI JOŠ SNIMIO ?

Imam muzike najviše na Bandcampu i YouTube-u. Što svom, što kod drugih izvođača i lejbela (Ciklonizacija, Confusion Specialist Records, JESBOLIGAKURAC Records). To se najviše tiče mojih bendova (Desya Lovorov Experience, Desya Lovorov Orchestra, ATAR) i projekata (trenutni je Protoneurosys, synthnoise). Imam i nekoliko intervjua i gostovanja na lokalnoj televiziji, snimaka živih nastupa u svim frakcijama… Pojavio sam se i na kompilaciji izvođača mog omiljenog mesta za izlazak, Studio 11, gde sam nastupio dosta puta. Sad izlazim dva puta godišnje, bukvalno. Učestvovao sam na par kompilacija, između ostalog i na Dark:Scene tj. Crime:Scene Records-u (kod Mike iz DreDDupa). Kuriozitet su na primer čitanje moje poezije od strane čika Boće iz eklektičkog projekta Tehno Muda (koga još nisam upoznao!), jedna rođendanska čestitka upućena mojoj tadašnjoj devojci, sada supruzi, koju ću morati da postavim ponovo, gostovanje drugim bendovima/projektima što vokalno, što instrumentalno – izdvojio bih ugašeni somborski projekat Syphil, gde sam u jednoj pesmi snimio klavirsku deonicu na obradu Black Flag-a.
[youtube https://www.youtube.com/watch?v=k1I7WvaSCio&w=560&h=315]

• PAZI SAD…LIBRARION, NEKRST, HELLY CHERRY WEBZINE, DECIVILISER, STRAHOVLADA, ATAR, URLIK, DESYA LOVOROV ORKESTRA…( DOPUNI SLOBODNO J ) JESI LI SE TI TO KLONIRAO ? KAKO SVE TO POSTIŽEŠ UZ POSAO , PORODICU, PRIJATELJE ? SPAVAŠ LI UOPŠTE ?

Nisam se klonirao, užasava me i pomisao da sam kojim slučajem blizanac, poludeo bih načisto od još jednog ovakvog kao što sam ja. Šalu na stranu, volim da radim sve laganim tempom i na svoju ruku. Ponekad se sekiram što nemam vremena za silne hobije koje imam (dodajem, redukujem, preformulišem, prespajam, dinamika), ali sam prihvatio činjenicu da sada imam porodicu, decu (koja su ponekad uzrok neregularnog spavanja, nesanice retko), stoga gledam da i dalje radim polako i bez žurbe. Nemam ni trideset, stoga nema ni potrebe da žurim. Da prvo pohvalim moju uzornu suprugu, koliko god da je ponekad nervira ovo moje bahaćenje sa izdavaštvom, svesrdno me podržava i pomaže mi oko tehničkih stvari (seckanje, lepljenje itd.), jer smatra da sam previše smotan – zato i volim dadaizam, jer ne zahteva tehničku preciznost. Ali više volim nju, u svakom slučaju.
O Librarionu i Nekrstu, svojim bendovima sam rekao par reči. Za Helly Cherry pišem već skoro 5 godina i dosta je oblikovao moje mišljenje o pisanju recenzija, prihvatanju i razumevanje domaće i regionalne umetničke scene; saradnja sa urednikom Nenadom je, uprkos razlici u godinama i lokaciji, uvek fantastična i retko se sukobimo u mišljenju, gotovo nikad. Tu bih dodao i sada ugašeni fanzin Princip (suza u oku), koji sam radio sa trojicom momaka, gde je svako razmišljao na svoj način, sprdali smo se na nacionalnoj osnovi jedni sa drugima, ali kad smo uradili broj, to je bila bomba. Pet brojeva, opet splet okolnosti, i nema ga više. Iz te saradnje je proistekao i jedan split-fanzin pod nazivom Fuшeraj. U rasponu od dve do tri godine, sarađujem sa raznim muzičarima i fanzinašima, Milošem Pavlovićem Packetom iz Milentije (JESBOLIGAKURAC Records), Antonijem Jovanovićem (projekti Nekro Batica/Bitchslap i fanzina/lejbela CIKLONIZACIJA), Miroslavom Đurčikom (Grim Reaper Records, bendovi Eris/Manesum), Filipom Stoiljkovićem (Confusion Specialist Records, projekti WAAS/Eva Ras), a imao sam saradnju i sa našim doajenima fanzinaštva čika Ivanom Glišićem i Vasom Radovanovićem, koje posebno cenim. Svi ovi ljudi prate pomno moj rad (i ja njihov) i razmenjujem se s njima često. Oni su, pored tebe i DOTKOMa (čudi me da ranije nisam naleteo), jedini ljudi koje pratim šta rade, ostali kako dođu i… prođu.
Urlik je sada zvanično i grupa građana, a krenulo je od spontano organizovanih poetskih večeri, u zatvorenom ili otvorenom prostoru, koje su kasnije dobijale na sadržaju (multimedijalnosti) i bitnosti, jer smo ugostili i par umetnika iz regiona. Trenutno je takva situacija da će se on održavati i dalje, samo malo ređe. Moram priznati da sam sa dolaskom dece se malo i distancirao od same organizacije, jer meni svakakve ludačke ideje padaju na pamet, i često finansijski neizvodljive, no to me neće sprečiti da i dalje dam svoj doprinos, makar moralnu podršku, jer su i oni bili tu za mene, i uvek će biti.
Deciviliser Records je bio moja odskočna daska što se benda tiče i mog poimanja stvaranja muzike. Dejan (moj guru) i Wostok, kao pokretači cele ideje su me napojili svim mogućim inspiracijama, muzikom opskurnijom da opskurnija ne može biti i to je rezultiralo time da sam se ja oslobodio apsolutno bilo kakvih stega po pitanju stvaranja i snimanja muzike. Snimao sam u kući, iza zatvorenih vrata, u poljskom wc-u, na njivi, dok idem da cirkam u parku, pevao, vrištao, growlovao. Od toga je ostao samo Bandcamp profil i Fejsbuk stranica, okolnosti su se promenile (opet), ali sam im ja večno zahvalan na tome što su me odgajali u lo-fi, no-fi smislu i dali mi podstrek da nastavim dalje sa svojim idejama.
„Strahovlada“ je projekat kragujevačkog vizuelnog umetnika i majstora u PS-u, prvenstveno mog drugara, i moje malenkosti. Ideja je da spojimo eksperimentalnu muziku koju će pratiti njegovi vizuelni radovi. Za sada je izdato dva broja, treći je u povoju. Pored toga, polako pokrećemo i podcast pod nazivom Alternativna Kontrola, koji je usmeren kao underground elektronskoj muzici. Bićete obavešteni.
Od ovako zanimljivih stvari koje su mi se dešavale u životu jeste to da sam imao i underground književni klub u Subotici 2009/2010. godine, gde smo se okupili nas nekoliko drugara i sastančili smo po kafićima, pisali grupnu poeziju u izlascima u svesci, usred buke i svirke – svugde. Zvali smo se Slobodni pisari. U to vreme smo svi bili studenti/srednjoškolci i vremenom smo se razdvojili kako su ozbiljnije godine nadolazile, poslovi… Bio sam član i regularnog pesničkog kluba „Orfej“ u Subotici, ali su mi se isprečile sve učestalije poslovne i porodične obaveze – zanimljivo iskustvo.
Mislim da je dosta za sad, hahahahaha.

• STIŽEŠ LI DA PIŠEŠ NEKU NOVU POEZIJU ? DAJ NAM PAR NOVIH STIHOVA…

Ovolika pauza u pisanju poezije, a pišem od 2002. godine, nije mi se još desila. Ipak, pored „standardne“ zapadnjačke poezije u svim mogućim manirima koju sam ranije pisao, sad sebe uhvatim da se krećem putem haiđina, tj. pisca haikua. I zapravo, imam jedan novi haiku od pre dva meseca:

Prošlost leči
Sadašnjost umorna je
Budućnost umire
Razmišljam intenzivno da budem sam sebi pokusni kunić u izdavanju zbirke poezije. Ukoliko ispadne kako bi trebalo, mislim da Laguna i ostali konglomerati mogu pakovati kofere.

• KOLIKO SI IZLOŽBI KOLAŽA DO SADA IMAO ? ZAŠTO BAŠ KOLAŽ KAO UMETNIČKI IZRAZ ?

Prvo ću odgovoriti na drugo pitanje: kolaž mi se veoma dopao zbog grubog, tehničko nesavršenog izraza i otvara mnogo prostora za improvizaciju. Nedovršen kolaž govori mnogo više od tehnički savršeno naslikane i dovršene slike. Naravno, tu su dadaizam i pank, koje takođe obožavam, a u direktnoj su vezi sa kolažima.
Imao sam dosta izložbi, dve samostalne i nekoliko grupnih. Nije loše za artističkog diletanta kao što sam ja. Prva izložba pod nazivom „Kritika (NE)mogućeg“, na koju sam veoma ponosan i čije je otvaranje prošlo veoma otmeno i svečano. Pored činjenice da je skinuta posle JEDNE večeri bez nekog suvislog razloga (Kafe Grunf u Subotici je u pitanju, ako nekog interesuje), a da za to nisam dobio neko objašnjenje ni dan danas. Više me ni ne interesuje, ponosan sam jer sam nastavio liniju dadaista u Subotici, makar na trenutak, a moja žena je bila poprilično besna, čak više od mene. Istu tu izložbu sam potom preselio u meni dragi prostor zvani Studio11, i nakon nedelju dana začinio svirkom kao Desya Lovorov Experience and friends, gde je za bubnjeve seo moj prijatelj Zvone, sa kojim sam imao nekoliko bendova, inače vrsni gitarista. Bilo je divlje.
Grupne izložbe su bile različitih manira, suorganizovao sam izložbu radova studenata specijalističkih studija na Višoj pedagoškoj u Subotici “Bogatstvo različitosti“, gde se pojavio i Arpad Slančik, subotički skulptor sa svojih par modela, a ostale izložbe su bile “popunjavanje prostora”, jer sam uvek odskakao od silnih akvarela, ulja i grafika. Najbolje od svega što su ljudi to, možda i iz puke pristojnosti prihvatali kao normalno, što i nije cilj, ali prija u svakom slučaju.
[youtube https://www.youtube.com/watch?v=HY63vbOxVek&w=560&h=315]

• DA LI JE SUBOTICA SUV ILI VLAŽAN GRAD ? KAKO TI IZGLEDA TVOJ GRAD KAD SE PRILJUBIŠ UZ PROZOR ?

Subotica je najpre dosadan grad, u većini slučajeva, sa nekim frankenštajnovskim trzajima što se undergrounda tiče, i kao Bela Lugoši (koji je počeo karijeru u našem pozorištu), zamišljen u Bauhausovoj pesmi. Ipak, volim Szabadku, njenu arhitekturu, istoriju,  multikulturalnost i SKRIVENU istoriju (kojom se bavim u mom romanu, ne znam kada ću ga dovršiti) i pojedine ljude koji se bave sličnim stvarima kao ja. Ostatak su penzosi i mrtvi ljudi koji povazdan ništa ne rade ili su odustali od svega. Što se vremenskih prilika tiče, mešano, letnje dete sam, pa volim tople letnje večeri, i volim da gledam kroz prozor, mutna stakla posle kiše, svet izgleda kreativnije tad.
Da, i ima malo Subotice i u mojim pesmama, čak i jedna cela, istoimena u kojoj se razračunavam sa matorim pankerima, u šaljivom tonu. I to još niko nije primetio, a pesma skoro 5 godina stara i izvodio sam je redovno na koncertima. Ludo čudni smo mi Subotičani.

•  IMA LI MESTA ZA SVIRKE U SUBOTICI ? JESI LI ZADOVOLJAN UNDERGROUND SCENOM U TVOM GRADU ? POSTOJI LI NEKI MLAD BEND KOJI OBEĆAVA ?

Ima svega tri-četiri mesta za svirke, ali ja toliko retko izlazim u poslednje dve-tri godine da ni ne znam. Mesto kome se uvek vraćam je Studio11, koji sam pomenuo, i eventualno za malo ozbiljnije svirke, ali ne za puno ljudi je Mladost, iako sam i tamo svirao nekoliko puta (kao predgrupa novosadskom Microsonicu npr.)
Underground scena, ako postoji, održava se na aparatima nekoliko meseci i to je to. Postoji konceptualna grupa ŠABLON i istoimeni festival, koji neguje elektronski zvuk – nisam ljubitelj, ali ih poštujem. Sve je manje bendova koji sviraju AUTORSKI materijal, a radije se odlučuju za obrade. Kažem, ne bi bilo pošteno da zakeram u vezi bendova, kad ni ja nisam kadar da se bakćem time, ali nisam čuo neki NOVI bend iz Subotice, a da rasturaju. Starijih bendova još ima, i rade povremeno (poslednje što znam je The Valley).
Molio bih da me neko ispravi ako grešim u vezi mladih, potpuno novih bendova koji sviraju isključivo SVOJ materijal (+/- jedna  obrada maksimum).
O fanzinima ili bilo kojoj drugoj underground aktivnosti da ne započinjem. Ustrajem po svome, i prija mi činjenica da nisam prorok u svom selu. Na kraju ću završiti na nekoj hrvatskoj listi Fanzina XXI veka, mada ko zna… Hahahahahahahaha.
 ŠTA TE U SKORIJE VREME ODUŠEVILO OD MUZIKE, FILMOVA, KNJIGA ?
Od muzike, australijanci King Gizzard and the Lizard Wizard, nenormalno su fantastični, od balkanskih bendova hrvatski Asheraah (novi album) i niški The Bloody Earth – to je trenutno u memoriji. Toliko nove muzike čujem nedeljno, da ni ne znam šta pre da pratim, metal, jazz, sve mi se zbrkalo. U tim nastupima ludila, uživam u plejlistama synthwave-a i japanskog neo-soul/funk-a. Ako upadne neki dobar doom u jednačinu da presečem, balans postignut.
Filmove nemam vremena da gledam, sem crtaća – to iz cuga mogu da preporučim. Poslednje što sam gledao je Mikin (DreDDup) dokumentarac “Kontakt“, a i to sam gledao nedelju dana sa prekidima, srećom valja pa nisam zaboravio ništa u međuprostoru i “Kung Fury” – odličan retro-trip.
Knjige sam takođe maksimalno zapostavio (ironije li), i već pola godine vučem Lemov “Solaris” i Hakslijeve “Novele”, koje čitam u toaletu – i nije mi smešno, veruj mi. Prestao sam i da se nerviram, biće vremena, ako baš sveća dogori, čitam romane za pubertetlije – kratki su, zabavni.

• GDE VIDIŠ SEBE, ZA RECIMO, DVADESETAK GODINA ?

Ne volim razmišljanja na tu temu, ali bih najpre voleo da ostanem uzoran suprug i otac. Mesto prebivanja, umetnička forma izražavanja i razmišljanje su promenjive stvari. Toliko. 🙂
 ŠTA ĆEŠ DA ODOGOVORIŠ TVOJOJ DECI, KAD MALO ODRASTU, KADA TE PITAJU : „ TATA, ŠTA JE NAJVAŽNIJE U ŽIVOTU“ ?
Konan Varvarin, jedan od mojih omijenih junaka kaže: “To crush your enemies. […] And to hear the lamentations of their women.”
Srećom, ja ne delim mišljenje sa njim. Suviše sam mlad da bih prosipao mudrost, stoga ću samo reći “Budi dosledan sebi, prijatelje čuvaj blizu, a neprijatelje još bliže“

• I ZA KRAJ, ŠTA IMAŠ DA PORUČIŠ ČITAOCIMA DOTKOMA ?

Imam svašta da kažem, ali ću biti kratak: grčevito se držite undergrounda, muzičara, fanzinaša, webzinaša u svojoj okolini – mi smo vam jedini ostali! “Visoka kultura” je postala kanibal odavno.
Ono što nisam pomenuo u ovom intervjuu, setiću se u sledećem, ne brinite. Stvarna poruka za kraj, što kaže Toma Bebić: volite se ljudožderi. 😉