Nepolitikin Zabavnik

PREDSTAVLJAMO

David Bowie – Čovek koji je pao na Zemlju

David Bowie odgajan je u liberalnoj porodici, srednje klase, u kojoj je dobijao podršku za sva interesovanja vezana za umetnost prema kojoj je gajio posebnu vrstu ljubavi. Najviše pažnje mu je odvlačila muzika, pa je bilo i logično što je u svakoj školi koju je pohađao, pronalazio mesta na kojima je mogao da pokaže svoj sirovi talenat, što pevajući u horu, što svirajući instrumente poput saksofona, ukulelea, klavira…

 

 

Kad je imao devet godina, otac ga je zasuo pločama američkih muzičara, kojima je mali David postao opsednut. Fat Domino, “The Platters”, Little Richard i, na kraju, veliki Elvis Presley koji je najviše očarao mališana i na njega izvršio najveći uticaj, postali su zvučna podloga njegove rane mladosti i udarili snažne temelje na kojima je, mnogo godina kasnije, izgradio svoj muzički stil. Voleo je sve što u Americi nije bilo mainstream. Amerika je bila njegov san i sve što je dolazilo sa tog kontinenta, fasciniralo ga je, a sve što je mogao da nabavi, poput jazz ploča Johna Coltranea i Charlesa Mingusa i poezije bitnika, raspirivalo je njegovu pobunjeničku narav koja je, uspavana, čekala da se pokaže u punom sjaju. Kada je, kao dvanaestogodišnjak, od polu-brata dobio na čitanje “On The Road”, Jacka Kerouaca, njen uticaj na buduću zvezdu nije prestao ni mnogo godina kasnije. Uprkos činjenici da je često menjao neke stavove u životu, David je tvrdio da se često osećao kao čovek sa mentalitetom tog dvanaestogodišnjaka koji čita Kerouaca, i da je ta knjiga u njemu stvorila neke poglede na svet koji se nikad nisu promenili.

Nekako se moglo pretpostaviti da mladić sa izrazitim nemirom i kreativnošću koja je neprestano tražila svoje ventile, neće ostati prikovan na jednom mestu i posle jednog incidenta, njegova sudbina pokrenula je ogromni zupčanik koji se više nije mogao zaustaviti. Točkovi su se pokrenuli kada je imao 15 godina, nakon tuče sa prijateljem, Georgeom Underwoodom, zbog devojke koja se sviđala obojici. Udarac u levo oko rezultirao je strašnom povredom koja je Davida Jonesa obeležila za ceo život. Posle četiri meseca u bolnici, nekoliko operacija, i straha lekara da će ostati  slep, na tom oku je izgubio osećaj za dublju percepciju, a zenica mu je ostala trajno raširena. To ga je učinilo drugačijim, dalo mu neki čudan izgled koji mu je kasnije pomogao da izgradi svoju misterioznu, neuhvatljivu personu.

David je sa Georgeom ostao prijatelj i zajedno su radili na nekoliko prvih albuma. Sa dvadeset godina, David je došao na ideju da promeni prezime u Bowie, a na pitanje novinara zašto je to učinio, rekao je da “nema poverenja u Davida Jonesa kao javnu osobu”.

 

 

 

A David Bowie nije menjao samo prezime, već i celu ličnost, u skladu sa onim na čemu je kao muzičar i glumac radio, pa je tako zbunjivao publiku koja nikad nije bila načisto sa tim ko je u stvari ikona kojoj se klanjaju. Bio je svetlucavi Major Tom, krajem 60-ih, da bi uleteo u koloritnu fazu Ziggyja Sturdasta kada je najviše eksperimentisao sa seksualnošću.

Usledio je zbunjujući Halloween Jack, a za njim vanzemaljski sveden lik – Thomas Jerome Newton. Ova faza koja je pratila njegovu ulogu u filmu “The Man Who Fell to Earth”, bila je uvod u smireniju vizuelnu prezentaciju sa kojom je komunicirao sa sve većom publikom koja je neprestano tražila još. A onda je, 1976. izgradio novi lik, utemeljen na prethodnom – The Thin White Duke, koji mu je umalo uništio reputaciju dobrog momka koji voli da se poigrava sa stereotipima.

Bowie je voleo da provocira i novinare i publiku. Često je davao kontroverzne izjave o čijoj težini nije previše razmišljao, jer je, kako je sam tvrdio, bio sklon čestom menjanju mišljenja, a neretko i laganju. Ponekad nije uspevao da razgraniči to dvoje, pa je upadao u vrlo neprijatne situacije koje su, na kraju, dovele i do prvih javnih kritika i osuda. U zanosu svojeg novog alter-ega, “Belog vojvode”, David je počeo da šeta po klizavoj, uskoj dasci u smeru u kom nije smeo da se kreće, pogotovo ne zato što je bio izuzetno otvoren čovek, nimalo zadrt niti agresivan, a ponajmanje isključiv i maliciozan.

1976. Vojvoda je bio intervjuisan za časopis “Playboy”, a skoro u isto to vreme i za “Rolling Stone”. U oba intervjua, njegove izjave o fašizmu bile su šokantne. Danas, kad se osvrnemo na te njegove izjave, shvatamo koliko je bio ispred svog vremena kada je tvrdio “da je potrebno ubrzati napredak desnice, da bi se počistilo sve što ne valja u društvu, na brzinu, da bi se još brže pospremilo i da bi se prevladao takav oblik vladavine i oslobodio prostor neophodnom liberalizmu koji neprestano visi u vazduhu”.

Smatrao je da su ljudi u prošlosti pod vođstvom beskompromisnih lidera reagovali efikasnije i tako brže dovodili do promena u društvu. Imao je zamerke na postupke liberala koji “samo gube vreme govoreći: Kakve ideje imate?, umesto da pokažu jasno i čvrsto ljudima šta da rade”.

 Nakon toga je izjavio da ne može podneti da se ljudi motaju naokolo, ne znajući šta će sa sobom i izneo je tvrdnju da je televizija najuspešniji fašista, kao što su fašisti i rock&roll zvezde. Onda je rekao nešto što ga je zaista gurnulo na stranu loših momaka i zbog čega je neko vreme bio ono što je samo godinu dana kasnije, stiglo na velika vrata u svet filma – Darth Vader. David je bio Darth Vader pre Dartha Vadera, kada je zbog izjave da je Hitler bio jedna od prvih rock zvezda, jednako dobar kao Jagger i zvanično prešao na tamnu stranu.

U tim intervjuima je pojašnjavao svoju percepciju fašizma koja dolazi iz njegovog vlastitog iskustva nakon postizanja svetske slave. Hitlera je uzeo kao primer jer je poput muzičkih zvezda koristio medije da se dodvori publici i da je izmanipuliše.

 Ja bih mogao biti Hitler u Engleskoj i bio bih sjajan diktator – vrlo ekscentričan i pomalo lud!“. Ta izjava je bila kap u punoj čaši, iako je svakome jasno da su te zapaljive izjave bile namenjene svima onima koji su očekivali nešto bombastično i drugačije u odnosu na ono što su od njega dobijali do tada. Proročke reči – da će se u ne tako dalekoj budućnosti ponovo pojaviti politička figura koja će prošetati delom sveta kao rock&roll zvezda i ponašati se upravo tako, obistinila se, bukvalno godinu dana nakon njegove smrti, kada je predsednik SAD postao medijska zvezda, desničar Trump.

 

Tačno četrdeset godina pre tog sramnog dela američke istorije David je u tom intervjuu rekao: “Verovatno se nadate da nisam u pravu, ali jesam…“. Zato je, sa velikim odmakom od tih sedamdesetih, potpuno jasno šta je značilo to što je rekao da veruje u fašizam. Ne, on nije verovao u fašizam kao što su u to verovali Hitlerovi sledbenici, nego je verovao da sirova snaga takvog političkog delovanja ne može umreti ni pod kakvim okolnostima i da će se, reanimirana, ponovo izdići u nekom drugom obliku. Jednom sam negde pročitala da kad fašizam ponovo dođe, on neće za sebe reći da je fašizam, već da je nešto drugo, koristiće se neka druga terminologija koja će biti maska na licu ovog monstruoznog političkog pokreta. I ja verujem da je David upravo to pokušavao da objasni. Snažne ličnosti imaju moć nad slabima, lepo ima moć nad svima, zvezde su tu da budu obožavane, a obožavanim ih čine oni kojima je potreban njihov izražaj, ono što nude.

 

No, sve je otišlo dođavola kad je David snimio album “Station to Station”. Njegova persona “Beli Vojvoda” počela je da se otima kontroli usled prevelikog uzimanja kokaina i potpunog psihičkog i fizičkog kolapsa. Sve više se i privatno ponašao kao “ludi aristokrata”, “amoralni zombi”, “bezosećajan arijevski super-čovek” i po njegovim rečima “pravi izopačeni karakter”.

 

Flertovanje sa kontroverznim izjavama o fašizmu završilo je opasnim incidentom, poznatim i kao “Victoria Station Incident”, koji se odigrao 02. 05. 1976. Bowie je, nakon izlaska iz ove poznate londonske stanice, u Mercedes kabrioletu, ustao i mahao gomili koja se tu zatekla i oduševljeno ga pozdravljala.

Taj događaj je fotografisan i odmah je u časopisu NME (New Musical Express) izašao članak kako Bowie podignutom rukom u “Hail pozdrav” časti publiku. David je shvatio da je vrag odneo šalu i nije mogao drugačije da se suprotstavi glasinama koje su prljale njegov obraz, osim da jasno i glasno izjavi da on nije fašista i da je zapravo, apolitičan. Teško je bilo poverovati u to. Neki jesu razmislili o tome, a neki su jedva dočekali da ga stave na zid srama. Svaki put kad bi ga neki od novinara upitao za taj incident, skakao je, besan što su mediji sve izmanipulisali i okrenuli protiv njega.

Uporno je ponavljao: Nije se tako dogodilo! Nije! Mahao sam ljudima. Samo sam mahao! Verujte mi. Kunem se uživot mog deteta da sam samo mahao. Gad me je uhvatio u trenutku između mahanja dlanom levo i desno…Koliko bih morao biti glup da napravim takav potez. Umro sam kad sam video tu fotografiju. Čak su mi i bliski ljudi govorili: “Davide!Kako si mogao?” Kopilad! Nisam…O, Bože, jednostavno, ne mogu da verujem u sve to…

Čak je i Gary Numan koji je bio u gomili tog dana rekao da je mnogo razmišljao o tome kako je neki fotograf uzeo celi niz fotografija i izdvojio onu u kojoj je ruka uhvaćena u među-položaju. “Kad mašeš, u jednom trenutku ruka zauzima i taj naci-položaj. Sve što treba je jedan kreten iz novina da stvori problem oko toga…

Nikad nisam poverovala u njegove loše namere. Neke stvari ostaju zauvek nepromenjene. Možete menjati mišljenje o politici, o ekonomiji, o ljudima koji su vam nekad bili bliski, ali jedna stvar se jako teško menja – muzika i knjige na kojima se odrasli. Čovek koji je odrastao na muzici crnih umetnika, ne može nikako biti fašista. U mom svetu ne. A ostali me ne interesuju. David Bowie je bio moj savremenik, uz njegovu muziku sam imala neke od najlepših trenutaka, one koji postaju vredne uspomene. Njegov život i njegova zaostavština bili su mit i dok je hodao kao Čovek koji je pao na Zemlju, bio je živa legenda i ne postoji ni jedan jedini incident koji će ga skinuti sa pijedestala koji deli sa još nekoliko meni važnih muzičara.

(Visited 80 times, 1 visits today)

Leave a Reply

%d bloggers like this: