Odavno dogovoreni intervju sa šefom mog omiljenog domaćeg benda “Rain Delay”, Dušanom Pešićem konačno je ostvaren u subotu, 16.12. 2017. pred njihov nastup na Winter Festu u CK13, gde su svirali zajedno sa bendovima ” See It My Way” i “Frozen Moonlight”. Koncert je bio naravno, sjajan, kao i ovaj intervju. Da sam u pravu, pročitajte u sledećim redovima.
– ZA 20 DANA BEND PUNI PETNAEST GODINA. NEOBIČNO JE DA UNDERGROUND METAL BEND , PA JOŠ U SRBIJI TOLIKO OPSTANE. KAKO TI (VAM) JE TO USPELO ?
– Kako to objasniti? Ja ovo ne radim zato što mogu, već zato što moram. To je neka unutrašnja potreba koja me je izgurala kroz sve neprilike i zbog koje sam lakše podneo kad me je napustila cela postava. Sva sreća da sam našao neke sjajne nove ljude koji su i danas tu sa mnom. Pre svih, mislim na našeg bubnjara Tonija Maletina, omegu Rain Delay-a i mog najvećeg umetničkog saborca. Mogu da kažem, da upravo sada, više nego ikada uživam u radu benda, zaista. A to za 15 godina? To je cifra jedna, ništa više. Ajmo još 15 godina, pa da vidimo šta će biti. Jedno je sigurno – Rain Delay se nikada neće raspasti!
– ČESTO MENJATE POSTAVU ? JESI LI STROG ŠEF? PERFEKCIONISTA ? ZAHTEVAŠ LI PREVIŠE OD SVOJIH SARADNIKA ?
– Nije to baš tako kako izgleda. U prvoj postavi uopšte i nisam bio šef. Kreativni direktor- da. Šef- ne. Prva postava je bila zajedno skoro deset godina. Bubnjar Mrki je bio deset godina u bendu, basista Stefan skoro devet, gitarista Željko otprilike osam i to je prilično puno, samo smo menjali pevačice. Na prvom albumu pevala je moja sestra Ana, na drugom albumu, druga pevačica, Sana i na trećem – Bojana. Svaka od njih je dala veliki doprinos RD muzici, ali što kažu „Kako koja rodi muški album, vene i svene kao cvet“. Mala parafraza, velika istina. Posle trećeg albuma smo odlučili da više nemamo stalnu pevačicu u bendu, iako imamo gošće. Nekadašnji basista Danko je takođe ostavio veliki trag, ali jednostavno nije mogao da uskladi bend sa poslovnim obavezama. Nisam strog, zaista nisam, možda malo previše kreativno vučem na svoju stranu. Sa prošlom postavom je bio problem jer sam imao preveliki autorski input, a oni su želeli da više učestvuju u stvaranju pesama, tj. želeli su da ne radimo konceptualne albume, tako da je to bio najveći problem i zbog toga smo se i razišli. Oni su jake individue, stvoreni da budu lideri, a ipak neko treba da bude gazda i to ovom drugom u datom trenutku zasmeta.
– KAKO SE ZVAO TVOJ PRVI BEND ? KAKO PAMTIŠ SOPSTVENE POČETKE ?
– Prvi bend se zvao „Usual Suspects“, svirali smo rok… Svirali smo svoje stvari, od starta. To je nešto što mene karakteriše, uvek sam želeo da sviram svoje stvari. Možda je trebalo da imam i neku fazu sviranja obrada, nemam pojma. Tako se možda brže i lakše nauči da se svira. Drugi bend se zvao „Follower“ i na kraju je nastao „Rain Delay“ od jedne pesme „Follower“-a koja se tako zvala. Počeci „Rain Delay“-a su pomalo i akustičarski. Naša bivša gitaristkinja Biljana Zeković i ja smo na neki način zajedno oformili bend. Ona je napisala pesme „Essence of Loss“ i „Don’t Fear the River“. Pesme sa prvog albuma su nastajale uglavnom na akustičnim gitarama, negde na Kalemegdanu, gde smo se lečili od tzv. „ bolova odrastanja“. U nekom trenutku smo kupili neke gitare, neke distorzije, loše, jer nismo mogli da priuštimo bolje, onda smo pronašli bubnjara, pa drugog gitaristu, pa basistu… Tako da su ti neki akustičarski počeci bili iznuđeni, ali nekako im se sve češće vraćamo, kao uostalom i pesmama sa prvog albuma.
– WHO THE FUCK MILOŠ BRANKOVIĆ ? PRIZNAJ !
– Snimali smo drugi album „We Forget“ kod producenta Vladimira Novičića i on mi je u jednom trenutku rekao: „Imam jedan film za tebe, hoću da ti uradiš muziku ili da iskoristimo deo muzike sa albuma“. Ja pogledam film, crno-beli, prilično ekstreman, i do danas jedino „Srpski film“ i „Život i smrt porno bande“ važe za ekstremnije. Uradio sam atmosferičnu gitarsku muziku, iskoristili smo delove pesama sa „We Forget“ i stvarno se po lepom sećam tog vremena. Možete misliti kako je sedeti sa Petrom Božovićem za istim stolom. A Miloš… Mislim da je Čupko Radosavljević (d se piše, al’ se ne čita), reditelj pomenutog filma, imao baš to na umu- Miloš Branković je ni tamo – ni vamo, ni Miloš Obilić ni Vuk Branković, ni heroj ni izdajnik, nego jednostavno normalan čovek. Nešto između.
– OTKAD I OTKUD TOLIKA LJUBAV PREMA VENECIJI ?
– To je baš teško pitanje. Dve hiljade i druge godine, ekskurzija, prvi put u Veneciji… Bilo je to mnogo više od sviđanja, malo je reći da sam bio oduševljen. Nekako sam osetio kao da sam kod kuće… Posle, ali dosta posle mi je majka rekla kako sa njene strane imam neke davne rođake iz tog kraja. Proradio neki gen i to je to. Onda su došle i te pesme kao što su „Par ti, San Marco“ i „Veneto Slumber Recon“ i bez ikakvog planskog ili neplanskog dodvoravanja ljudima iz tog kraja su se svidele i tako smo se povezali sa njima.
– SUBMISSION GRAPPLING??? ( DA MI JE NEKO UPERIO PIŠTOLJ U GLAVU NE BIH ZNAO ŠTA JE TO J ). OBJASNI, MOLIM TE, KAKVA JE TO VRSTA BORILAČKE VEŠTINE ? ( BRAZILSKI JIU-JICU JOŠ MOGU DA ZAMISLIM, MADA SAM VIŠE LJUBITELJ NAJVAŽNIJE SPOREDNE STVARI NA SVETU )
– Svi znamo šta je džudo. Kada bih morao kratko da objasnim – džudo se dešava 80% na nogama, 20% na zemlji. Brazilski jiu-jicu upravo obrnuto, više od 80% je na zemlji (ground fighting) a 20 procenata na nogama. E pa, „Submission Grapling“ je manje-više isto to, samo bez kimona. Znači, davljenja, poluge, bacanja, ali bez kimona i bez udaraca. Inače, nisam jedini u bendu koji to trenira, klavijaturista Matija Anđelković sad već ozbiljno trenira, a pokušavamo da „navučemo“ i basistu Nikolu Andrejića da počne.
– DIPLOMIRANI PRAVNIK SVIRA METAL ? SVE ME VIŠE IZNENAĐUJEŠ ! JOŠ UVEK ZARAĐUJEŠ ZA ŽIVOT U ADVOKATSKOJ KANCELARIJI ? PITAM TO JER OD METALA PARA NEMA , BAR NE KOD NAS.
– Srećom, to ne radim više. Posle 2 advokatske kancelarije sam radio kratko kod jednog izvršitelja, predavao engleski jezik jedno godinu i po dana (što kažu „ono sa Japancima preko Skajpa“), a sada radim vrlo perspektivan posao kao pravnik/HR u jednoj IT firmi. Ja i karijera se dugo nismo „mirisali“. Nisam dugo znao gde ću i šta ću, ali počeo sam ubrzano da je razvijam sad kad treba da postanem otac.
– OVO JE PRVA POSTAVA RAIN DELAY-A BEZ IJEDNE ŽENE. ZAŠTO ? (VERENICA TI JE LJUBOMORNA ?) 🙂
– Verenica mi je petog decembra, na našu desetogodišnjicu zabavljanja postala supruga. Nije ljubomorna. Kakvi ljubomorna, pa skoro sve Rain Delay pesme su o njoj. :). Jednostavno, nove pesme nisu toliko iziskivale postojanje ženskog vokala, bar ne stalnog. Gordana Georgijević je naša stalna gošća na koncertima, tako da smo pokriveni što se toga tiče. Na novim pesmama koje smo uradili i koje će nadasve izaći dogodine uopšte nema ženskih vokala.
– RANIJE SI PRIČAO KAKO JAKO VOLIŠ I PRATIŠ DOMAĆU SCENU. U OVOM TRENUTKU KAKO BI JE OCENIO ? KOJE BENDOVE POSEBNO CENIŠ ( OSIM WENTA I AZILA 5 (KOJI VEROVATNO SAD VIŠE NE POSTOJI), POŠTO NJIH STALNO HVALIŠ) ?
– Zamrla je. Manje je publike. U modi su neke druge tendencije. Ovi novi klinci slušaju, ja bih to nazvao „sprdnja metal“. Smeta mi to strašno, ne bih da vređam nikoga, ali sve mi je to suviše neozbiljno, ne leže mi ti bendovi, ne volim tu priču. To vole „milenijalci“ a i ovi klinci generacije „Z“, sve odjednom da dobiju, a da ne moraju da se udubljuju u bilo šta, pogotovo muziku i tekstove. Instagramikacija je u punom pogonu. Inače, zaista jako volem bendove Went i Azil 5, čak sam u Wentu i svirao jedno vreme. I jedne i druge smo puštali na sopstvenoj svadbi, haha. Ima sijaset valjanih bendova u ovoj zemlji. Onih koji će tek nešto reći, kao npr. Phobos, ili naši domaćini večeras, Frozen Moonlight! Ima, nažalost, i previše dobrih bendova koji su se raspali pre vremena, npr. Equinox.
– JESI LI SLUŠAO NOVI ALBUM LALIĆEVOG „ORGANIZED CHAOS“-A ?
– Laliću, moram da ti kažem, ti si veliki slikar, ali ovaj cover art ti je toliko morbidan da ti saopštavam preko sredstava javnog informisanja da on kod mene proizvodi jedno određeno osećanje – da hide-ujem svaki post na fb sa tim omotom, hahaha. Plašim se tog omota, haha. Nisam još uvek detaljno slušao album, tek poneku stvar, ali svakako hoću. Zna se šta se može očekivati od Vladimira Lalića. Fan-ta-zi-ja! Nema dalje! Taj čovek zna šta radi, taj čovek nam je putokaz svima!
– TRILOGIJU STE URADILI. ŠTA DALJE ? PONOVO NEKI KONCEPTUALNI ALBUM ILI…
– Dve nove pesme koje sam napravio, od kojih ćemo jednu svirati večeras, zove se „This Time Next Year“ logičan su nastavak prethodnog albuma. Ne znam da li ljudi znaju, ali još od prvog album „As A Bequeath My Yesterday“, sve pesme su autobiografske, napisane po istinitim događajima i hronološki raspoređene, „We Forget“ jedini ima te neke preskoke i onda, sledeća tri albuma hronološki prate sve te moje životne događaje, i ne samo moje, nego i ostalih članova benda, jer su se neki događaji poklapali. Verujem da će novo izdanje biti samo logičan nastavak na album „Selenophilia“. Planiramo i akustični album, ali on će doći na red nešto kasnije. Mislim da ćemo ga uraditi posle nadolazećeg EP-ja (kako stvari stoje, biće EP), koji ćemo, nadam se, ponovo snimati u studiju Graveyard Neighbor u Inđiji.
SMATRAM DA ZASLUŽUJETE INTERNACIONALNU POPULARNOST. RADITE LI NEŠTO NA TOM POLJU ? DA LI IMA PROSTORA ZA TO ?
– Naš menadžer Valerija Brkljač bi sigurno rekla da ima prostora. Ona nas zaista podržava i gura, lepo nam je raditi sa njom. Ipak, ja i ceo bend u poslednje vreme zaista ne stižemo da se tome posvetimo onako kako bi trebalo i šta da kažem sem da imamo neke planove da ponovo sviramo u Veneto regiji, konkretno Veneciji i uopšte u inostranstvu. Osim toga, ne mogu ništa pobliže da kažem.
– PITANJA IZ SPOMENARA : KNJIGA TVOG ŽIVOTA ? OMILJENI FILM ? KLOPA ? PIĆE ? ISTORIJSKA LIČNOST ? ŽIVOTNI MOTO ?
– Knjiga – možda Metamorfoza od Kafke. Film – Balkanski špijun od domaćih, od stranih italijanski – Tri muškarca i noga, jako dobar film. Istorijska ličnost – Mihael Akerfelt iz Opeth ili Karmelo Orlando iz benda Novembre. Oni će jednog dana zaista postati istorijske ličnosti. Oni su promenili poimanje muzike, bar za mene. Volim Koka Kolu da pijem, teška srca priznajem, zatim Aperol Spris, Proseko, Belini, te neke mletačke stvari. Volim tiramisu, al’ kad ga pravi moja majka. Moja omiljena hrana je kineska kuhinja, al’ kad je pravi moj otac, indijska kuhinja, al’ kad je pravi moja sestra. Od domaće naj volem Krautsup koji pravi baka Edita. Još volem i kad mi tašta Ljuca ubaci baklavu u sutlijaš. Životni moto koji pokušavam da primenim: „Uzmi sve što ti život pruža“…
– ŠTA TE NISAM PITAO A HTEO BI DA KAŽEŠ ?
– Bezuslovna, bezrezervna i transparentna podrška poštarima!
Leave a Reply