Dotkom

Nepolitikin Zabavnik

PREDSTAVLJAMO

Glas jedne generacije – Marko Šelić Marčelo (intervju)

Sa nama je još jedan svestrani umetnik. Njegove reči, što izgovorene, što napisane, seku poput sablje, i kao strele uvek pronalaze i zabadaju se u metu. Za njega se govori da je “Glas jedne generacije”, on je pisac, reper, urednik stripova, kolumnista, povremeni analitičar – Marko Šelić Marčelo

Pozdrav, Marko, ono što je karakteristično za tebe jeste da ti pisanje predstavlja prvi i najvažniji poziv u životu, te da se preko pisanja autorski granaš i na druge vidove stvaralaštva. Kako je sve to počelo, u kom momentu ti se prvi put javila potreba da nešto preneseš na papir i kako je od tog trenutka tekao rad na onome što si pronašao u sebi?

Hvala na ljubaznom pozivu, rado se odazivam. A kada govorimo o strasti prema pisanju, u mom slučaju konkretno govorimo o ljubavi prema priči i pripovedanju. Počelo je kako inače počne: detinjom fascinacijom junacima, zapletima i uzbuđenjem koje dobra priča izaziva; sklon sam da verujem kako je to zajedničko (gotovo) svim ljudima. Ali poneko zaželi da zađe i s one strane kulisa, da jednoga dana postane Onaj Koji Pripoveda. Papir dolazi kasnije, nekad i mnogo kasnije. Razmaštavanje pak kreće od najranijeg detinjstva: u svakoj družini imaš klince „zadužene” za to, one koji svako malo osmisle novu igru i u nju uvuku ostale. Ili je bar tako bilo u vreme kad nije bilo mobilnih telefona. Knjige, stripovi i filmovi bili su hrana za maštu, a ispod te šarene površine stasavalo je moje istinsko interesovanje: ljudi. Ono što se u književnosti (a i u kriminologiji) zove motiv: zašto su takvi kakvi su, zašto rade to što rade, ko su. Zbog čega Merso biva Merso, koji spisak razloga i lom u duši čini da Hamlet okleva, kako tačno nastaje svetonazor Raskoljnikova. Ili: koja je tajna Andrićeve savršeno izbrušene rečenice, a koja Borhesove imaginacije? Od prvih pokušaja da se napiše priča, tragaš za odgovorom na ovakva pitanja, još i pre no što se u tebi jasno artikulišu. A onda se dogodi „zgrušavanje” namere. Sve što potom dolazi jeste celoživotan rad na sebi, onako kako to biva i kod bilo kog drugog zanimanja: stalno usavršavanje, stalno nalaženje i gubljenje nađenog, nova potraga. Važan deo mog puta u međuvremenu su zauzeli i stihovi, ali i oni su veoma često, u stvari, priče maskirane u strofe. Verovao sam i verujem da u tom beskonačnom pokušaju razumevanja sebe i drugih, u tom „silaženju u čoveka”, mora biti nečega suštinski plemenitog.

Nakon tih prvih napisanih redova, dobijaš i želju da napisano pretočiš u muziku. Kako ti sa ove vremenske udaljenosti deluju počeci u tom segmentu karijere, tvoj prvi ulazak u studio, sastajanje s ekipom koja radi na istom cilju? Nešto od toga opisano je u pesmi „De facto”, koja se našla na tvom istoimenom debi albumu iz 2003. godine.

Ne bih da i ovde zazvučim matoro kao u onoj rečenici o telefonima maločas, ali mora se reći: opšta klima mi, s ove distance, izgleda neuporedivo zdravije, otud što okolnosti jednostavno nisu dozvoljavale da preskačeš stepenike. Nije bilo „popularnosti u prahu”, one koja se stekne „instant” kad u bilo šta uliješ malo youtube-a. Niti je uslova za snimanje bilo na svakom koraku. Poduhvat je podrazumevao danas duboko potisnutu drevnu veštinu zvanu trud. Što je automatski eliminisalo iz trke svakoga ko nije ozbiljno rešen da se ovime bavi, potpuno spreman na odricanja, na silne sate uložene u pokušaje, i sve to bez ikakve garancije da ćeš išta napraviti. To na stranu, verovatno je najvažnije ovo: postojao je kriterijum. Prodavci magle bili bi u startu prepoznati, nisi mogao da proglasiš svoj netalenat talentom, a scena koja stasava bila je predivno alergična na muzički kič i odlučna u borbi protiv njega. Hoćemo li uspeti da istinski taknemo umetnost – nije garantovano, ali smo makar iskreno nameravali; da šurujemo s kulturološkim neprijateljem, e to se pak garantovalo: ne, nikako, nikad, ni pod razno. Danas je upravo suprotno: kriterijuma nema, muzikom se bave ljudi koji ne umeju ni da pevaju, ni da sviraju, ni da pišu (makar jedno od ta tri trebalo bi da je nužan preduslov, je li), niti da sopstvene pesme izvedu uživo, a koketerija s kičem prerasla je fazu „muvanja” i sad je to skladan brak, čak veoma plodan – svakog dana ima novu decu. Moj drugar pre koji dan čuje razgovor dvojice srednjoškolaca u busu, jedan od njih kaže kako će se za rođendan obući tako da mu svaki komad garderobe bude po jedna marka koju u pesmama spominje njegov IDJ idol. I to je to, neko je u miru s činjenicom što se bavi muzikom, što postoji u javnom radaru da bi preneo eto tu „poruku”, da bi od klinaca pravio zombije konzumente, to mu je uloga na planeti. Ti ljudi otvoreno saučestvuju u sunovratu sistema vrednosti, žive sjajno od toga – i vrlo su radi govoranciji kako su morali, kako nije bilo drugog izbora, kao onaj stvor u sinhronizovanoj parodiji na Harija Potera što viče da nema noovaacaa. Samo, ja ne vidim da to rade kako bi platili kiriju i nekako se skrpili, siroti. Naprotiv, vidim mnoge kako u spotove stavljaju scenu gde bukvalno bacaju novac. I gle čuda, niko nije prestao. Nemojmo se onda zavaravati da se tu nešto dešava mimo duše. U tome su dušom i srcem, džepom, te svojom potpunom operisanošću od estetike. Ne možeš da lažiraš prostakluk, za to jednostavno treba da si prostak. U tom smislu, možda smo se i opoštenili: onomad se znalo šta je sramota, pa su neki morali i da skrivaju svoje novoneandertalne porive; sad je svako ono što stvarno jeste.

Zato mi je vraćanje na početke uvek i lepo i tužno.

Uspeo si da od repovanja preko matrice dođeš dotle da sada bend podseća na manji orkestar. U kom trenutku zaključuješ da to što si radio do tog momenta jeste dobro, ali da mora doći do ove promene, koja je išla postupno? Prikaz izrečene tvrdnje najbolje je dao knjigoalbum „Napet šou”.

Je li manji, zavisi koga pitaš – nekim organizatorima je taj orkestar prevelik. ?

Za mene, reč je o organskoj evoluciji, ništa drugo. I taj nam je stepenik došao prirodnim putem, iz muzike koju volimo. Rade je isprva bio „samo” didžej zaljubljen u komponovanje; danas je kompozitor i pijanista, a ništa manje moćan za gramofonom. Nenin glas, koji je isprva bio začin tek pojedinim pesmama i naše dodatno „oružje”, danas je nezaobilazan sastojak gotovo svih pesama, često i glavni; njen samostalni singl, na kom takođe svira naš bend, uskoro će biti objavljen. A ja sam se, za to vreme, brižljivo gradio u pisca, usavršavajući pak svoje polje delovanja. Već je drugi album („Puzzle shock!”, 2005) u suštini bio embrion naših budućih namera i uspešno oterao svakoga ko, iz bilo kog razloga, ne voli ništa van žanra. I što bi Rambo Amadeus rekao na Evroviziji, vi vil kontinju vit det gud tradišn. ?

Ljudi u našem bendu jesu istinski virtuozi, pride sjajni prijatelji. Rečju, tačno smo tamo kud smo pošli pre 15 godina, što me, uprkos klimi kojom smo okruženi, čini ne samo spokojnim, nego i srećnim.

Kurs koji si zauzeo samom pojavom na sceni išao je u pravcu sagledavanja loših pojava u našem društvu. Imaš i dalje stalnu težnju da kritikuješ vlast kada ne radi kako treba, takođe ne želeći da zapostaviš i pojedinca, koji u taj haos nekako pokušava da se uklopi. Da li misliš da iz tih pojava crpiš najveći deo inspiracije, i da li bi imao problem da se umetnički izraziš kada bismo živeli u nekom uređenom sistemu? Šta misliš da bi ti tada bila preokupacija? 

Činjenica što takve pesme uvek dobiju najviše pažnje najbolje govori o tome gde živimo, jer nijedna od pet dosadašnjih ploča zapravo nije govorila samo o tome. Ali percepcija šire javnosti, izgleda, naprosto nije takva da ih više zanima „Tunel” nego „Pegla”. Naravno, govorim ugrubo  – ljudi koji pak prate naš rad ovo znaju oduvek, ostale ne možeš naterati da sednu i stvarno preslušaju. No, kako već rekoh, u žiži mog interesovanja uvek je lom u čoveku, a ne udes nacije; 

površni utisak sugeriše da me naročito zanima politika, a pažljivije uvo vrlo brzo ustanovi da me zapravo zanimaju psihologija i sociologija. Tako i samo pitanje – a često sam to pitan – šta bih radio u nekoj drugoj zemlji doživljavam kao jasan društveni simptom: neko to upita šaljivo, a neko ozbiljno misli da angažovano stvaralaštvo u stvari parazitira na koži bolesnog društva i moli se nebesima da se stvari nikad ne poprave. A ja nikad, ni na sekund nisam mislio da su „Sveti bes” ili „Pegla” nužno srpske pesme. Naše „ovde i sad” za mene često jeste pozornica na koju izvodim svoje junake, ali lom koji u sebi nose jeste univerzalno ljudski; trilogija „Malterego” odigrava se na istom tom pozoriju, ali nasilna trauma, potisnuto sećanje ili nečiji odnos prema ocu, pitanje granice prijateljstva ili, neizbežno, ljubav – to nipošto nisu ni izumi ovog mesta, ni izumi ovog vremena. I time bih se bavio pri bilo kakvoj scenografiji i kostimografiji. Dakle, sasvim konkretno: ne, aktuelna situacija nikad mi nije bila glavna inspiracija. Ali budući da je takva kakva jeste, nikada nisam mislio ni da je treba ignorisati i praviti se blesav.

I, da: ne mislim da pojedinac treba da se uklopi u haos. Upravo nas je uklapanje i dovelo dovde, mi smo danas jedna sramotna uklapačka zemlja.

S tim u vezi, da li bi muzika ili književnost trebalo da imaju neki svoj društveni „zadatak”?

Polemika stara gotovo koliko i sama umetnost. Taman posla da mora biti angažovana. O tome se sasvim legitimno može misliti i ovo i ono, i braniti jednakom artiljerijom argumenata. Što je za jedne neizostavna, suštinski važna bitka, za druge je čista instrumentalizacija umetnosti, već i sama po sebi vulgarna. Tu se ne može govoriti o tome ko je u pravu, jer je posredi duboko ličan odnos prema svetu i stvaralaštvu; ne mislim čak ni da jedan isti umetnik mora biti strogo opredeljen da uvek stvara angažovano ili da pak to ne čini nikad, jer ga zanima isključivo estetski ideal višega reda. Verujem, međutim, da misleće biće – ne nužno intelektualac, već misleće biće – mora imati odnos prema svom vremenu i okruženju. Kao javna ličnost i pre svega kao osoba. A da te stavove ugradi i u svoja dela – može, ali apsolutno ne mora. To se ni od koga ne sme zahtevati. Uzmi opet za primer novu generaciju glumaca, glumica, pevača, pevačica. Moraju li kroz filmove i pesme da zastupaju društvene stavove? Ne bi bilo rđavo, ali nipošto nije nužno. No, treba li da kao osobe ičime pokažu svest o tome gde žive i za šta se bore? Pa, treba. Međutim, oni se najčešće bore jedino za lajkove na svom instagramu i u tome vide jedinu svrhu svog javnog prisustva. Bojim se, i života. Nijednog nisi mogao da vidiš prošle godine na protestima. Oni jednostavno misle kako nije njihovo da se mešaju (u svakodnevnicu sopstvene zemlje, dakle i svoju) – ali time takođe poručuju da misle kako nije njihovo da misle. A ko se sam isključi iz udruženja mislećih bića, ne treba da ga vređa što i onaj drugi klub ima svoja imena.

Primer dobro obavljenog zadatka kojeg je muzika u tvom primeru obavila jeste povezivanje sa „srodnim” umetnicima, kao i ljudima koji to prate, što je kasnije utabalo put novim saradnjama, gostovanjima, dok je upravo tvoj najveći koncert bio sa hrvatskom grupom „Elemental”. Kako ti je izgledao taj nastup i jesi li na samom početku verovao da je tako nešto moguće? 

Opet dolazimo do iste reči: stepenice. Zasigurno nije bilo ni moguće ni zamislivo pre petnaest godina. Korak po korak, međutim, postalo je zamislivo, a potom i moguće. Umetnost, čak i ona najhermetičnija, uvek je pokušaj komunikacije sa svetom. A to znači: s drugim ljudima. I kad se taj kontakt uspostavi, jedna važna misija urodila je plodom. Koncert je, uprkos nesrećnoj akustici Hale sportova, nama bio veoma lep i važan, dali smo sve od sebe i uživali od prve do poslednje sekunde, između ostalog i zato što je to bila pobeda principa o kome govoriš u svom pitanju.

Pored rada sa bendom, baviš se pisanjem proze, objavljuješ romane, urednik si svih izdanja Dilana Doga u redakciji „Veseli četvrtak“. Kako usklađuješ sve te obaveze, kako i odakle crpiš elan za sve te pozive? Imao si jedno jako zanimljivo predavanje o toj temi, pa bih voleo da i za naš portal, ukratko, daš svoj osvrt na to kako elan nastaje, a i kako nestaje.

Sažetak onoga što sam tada rekao je ovo: niko ti ne može reći kako da TI nađeš elan. Ono što važi za mene, tebi može biti potpuno beskorisno. U tom smislu, prezirem takozvane motivacione govore, bar u njihovom uobičajenom, preko svake mere opštem obliku. To je u svojoj srži glupo i prazno, te neminovno namenjeno ljudima koji veruju u prečice, u lepu formu po cenu odsustva sadržaja. Mnogo je zdravije razmenjivati iskustva i kroz to donositi sopstvene zaključke. Ono što bih ja pri takvom dijalogu imao da priložim jeste da čovek mora istinski da voli ono što radi, da bude potpuno očaran time i uveren da nije ceo ako ne radi baš to. U mom slučaju, sve pobrojano, kako ti na početku rekoh, zapravo se grana iz očaranosti dobrom rečenicom i dobrom pričom. Svestranost je tu stvarno samo prividna. A kako postižem? Mučnim žongliranjem, nema druge.

Svaki put kad punom parom radim jedno, nešto drugo mora da pričeka, i tako iz dana u dan – pa u saldu izgleda kao da je moguće u svakom od pojedinačnih dana postići sve. A nije, naravno da nije. Radiš, organizuješ vreme najbolje što možeš i igraš na krajnji rezultat.

Kakva je tvoje mišljenje o muzici danas, ali i o savremenoj književnosti? Kako gledaš na pojavu autotune” izvođača, koji postaju suvereni vladari muzičkog prostora, kao i na blogerke koje izdaju vlog slikovnice, što izaziva neviđenu pomamu kod mlađe populacije. Vlada li opšta površnost kod konzumenata?

Uvek je i vladala, sad je samo ponuda bogatija, pa je pojava očiglednija. Ali taman posla da se presek produkcije, i muzičke i književne, tom slikom završava. Konkurencija za NIN-ovu nagradu pokazala je da smo za sobom ostavili izuzetno plodnu godinu, a ko zagnjuri samo malo ispod muzičke žabokrečine na površini, otkrije fenomenalne bendove – kod nas, kamoli u svetu. Trenutne aktuelnosti, dakle, nimalo ne štete umetnosti, niti mogu imati takvu moć. One nikoga ne mogu da predomisle. Ono što je jedina stvarna nevolja jeste – uticaj na klince. No, malo li je. Njih mogu da opredele, i to mnogo šire nego samo estetski. Ali već dovoljno rekosmo o tome u ovom intervjuu. 

Za kraj ovog intervjua, voleo bih da saznam na čemu trenutno radiš, šta nas očekuje od tebe u nekom skorijem periodu, a takođe bih voleo i da nam daš neku preporuku. Literatura, muzika, film? 

Huh, to je lista. Za ovogodišnji Sajam pripremili smo, između ostalog, domaće izdanje knjige „Dilan Dog: Dnevnik”, u kojoj, u dnevničkoj formi, trideset autora kazuje svoja iskustva o radu na serijalu tokom proteklih trideset godina. Što se pak moje kreativne laboratorije tiče (to je više bunker, zapravo), tamo se krčka poslednja knjiga romaneskne serije „Malterego”, zbirka priča, te dva konceptualno zasebna albuma. Preporuka? Neka bude jedna, objedinjujuća: otkrijte Paola Sorentina. Njegovu prozu, njegove filmove, seriju „Mladi papa”. U sve to umešana je i fenomenalna, brižljivo birana muzika.

Marko Baljkas

izvorno (sa nekim korekcijama) na : https://gledistesite.wordpress.com/2018/10/15/marko-selic-marcelo-za-glediste-uvek-imas-izbor-pa-i-onda-kada-ti-drze-pistolj-na-slepocnici/?fbclid=IwAR3YaqN6teOlu7P1fX2ysWZe_QQ50AfGdBvEGX2-hktaUMrJOFahbWEuDWU

Leave a Reply

Theme by Anders Norén

%d bloggers like this: