GORKO-SLATKI MED IZ DUBOKOG ŠTIMA – intervju sa bendom ZAUVIJEK HANI

intervju uradio i priredio : Daniel Tikvicki

Drone metal je i nakon tri decenije svog postojanja maltene nepoznanica među širom publikom, ionako nenaviknutom na eksperimentalne izraze koji u potpunosti odbacuju “standardnu” strukturu i dužinu pesama, o pop-potencijalu neću ni da govorim.

“Dron je ona mala letelica kojom upravlja neko sa džojstikom, zar ne?!” je očekivano pitanje na pokušaj objašnjenja i označavanja neke muzike kao ‘drone’ ili ‘drone metal’ – i ne krivim ikoga zbog toga.

Kao prilično “zatvoreni” žanr, uronjen duboko u avangardne težnje sabijanja zvučnih komada u prostije, ali naglašene i moćne celine, drone svoje korene duguje veličinama kao što su La Monte Young, John Cage, dok su u rock muziku isti uveli John Cale i Lou Reed, kao i plejada Krautrock bendova, kojima je gitara bila više od rasporeda akorda, a besomučno ponavljanje fraza je zamenilo monolitno brujanje i odzvanjanje tonova uz efekte i sve čudnije tehnike sviranja. Navedeno je dovelo i do pojave drone metala, kada je količina distorzije iz doom i death metala preneta na novi teren (Earth, Sunn O))), Boris…)

Na našim prostorima, verujem da je bilo nekakvih nedokumentovanih pokušaja (slobodno me ispravite/dopunite) vezanih za drone metal, ali što se mene lično tiče – drone metal priča počinje u XXI veku sa bendom Zauvijek Hani. Obradovao sam se njihovom pojavom, da imamo domaće predstavnike i freakove koji se lože na Sunn O))) (koliko i ja), i imao sam čast da ih i upoznam lično, mlade, vredne ljude.

Pred vama je intervju sa duom Zauvijek Hani, koji su, pored diskografskih aktivnosti počeli da rade i na nastupima uživo. Omladinske napore je UVEK potrebno podržati. Stoga, pred vama je intervju sa Lukom i Lazarem:
~

1) Pozdravljam vas u ime redakcije Do)))tkom-a. U svetlu današnjih nebrojenih muzičkih trendova, Zauvijek Hani se odlučio za možda najneprivlačniji (ali malobrojnom kultu obožavalaca drag) žanr, drone metal, čak i u smislu avangardnih strujanja. Recite mi nešto o vašem početku i šta je uticalo da se odlučite baš za pomenuti žanr? Možete slobodno pomenuti i vaše uzore, u svim sferama umetnosti.

• Luka: Poštovanje i ništa manje ka vama! Morali bismo krenuti unazad do momenta, oko moje jedanaeste ili dvanaeste godine. Tad sam prvi put čuo album “Holy Mountain” od grupe Sleep i prosto od tog dana nisam percipirao muziku na isti način, sve se iz korijena promijenilo i kako se muzika svira, kako se sluša, kako se prezentuje… U isto vrijeme, ne mogu se sjetiti koji je časopis bio u pitanju, ali je neko objavio spisak najglasnijih heavy albuma, gdje se našla grupa Sunn O))) i album “White 1”. Moram priznati, tad mi to nije leglo i štaviše nije mi bilo jasno iako sam bio morbidno fasciniran sa idejom njihove muzike. Muzika koja uglavnom nema lako prepoznatljivu melodiju, nema bubnjeva i vokali su više ukras nego išta je bilo krajnje apsurdno po mom tadašnjem skromnom mišljenju. Ta ideja muzike mi nikad nije napuštala glavu, moram priznati da sam već tad razmišljao da tako nešto sigurno ne postoji na našim prostorima i koliko bi bilo smješno napraviti takav neki projekat. Par godina kasnije, zaljubim se u grupu Earth, i naravno tu spada i album “Earth 2” koji je sami temelj žanra, kako je to onomad bilo opisano kao “ambijentalni metal” i to otvara vrata ka tome da ja najzad slušam i “shvatim” Sunn O))), koji postaje dio mog svakodnevnog slušanja od tada. Moram priznati, nisam slušao ni Sunn O))) ni Boris kad je projekat nastao, čak ni Earth 2 nije bio primarni izvor inspiracije za projekat, već sam temeljio ideje na album “Thrones and Dominions” koji je uzeo drone metal zvuk i probao je da ga stavi u format pjesme, neke pjesme traju po 3 minuta a opet su drone metal pjesme. Fascinantno zaista. Pjesmu “Tibetian Qualuudes” s tog albuma izdvajam kao prva Hani pjesma koju nismo mi napisali, ali je u duši onaj osjećaj i onaj zvuk koji se cilja sa Hanijem. Eto, više nije stvar koju radim jer mi djeluje smješno, nego zbog velike ljubavi ka tom žanru.
• Lazar: Luka je taj čija je glavna ideja, meni se to veoma dopalo pa sam od 2021. godine i ja u tome. Koncept je rastao iz projekta u projekat, a sa njime i naša saradnja. Privukao me je prostor, to je bilo zajedničko sa ambient muzikom koju dosta slušam. Od početka mi je bilo zanimljivo koliko se tu stvari može uraditi, kako produkcijski tako i strukturno. Ne postoje vremenske odrednice u smislu kada šta treba da se desi što dozvoljava pesmama da dišu na određeni način. Moja zamisao je da se toj drone muzici doda jedna ambijentalna nota, što je pogotovo prisutno na poslednjem albumu. Najveći muzički uzor je meni definitivno Brian Eno, trudim se da svaku pesmu zamišljam kao prostor koji treba oslikati određenim bojama, mesto koje ima izvesnu temperaturu, frekvencija čije poreklo vam je nepoznato.

2) Nedavno ste imali i prve nastupe uživo, prvenstveno u Beogradu, gde živite i(li) studirate. Tome je ‘presudio’ mini-festival “Noise Connection 2” u Guvernanti, 15. aprila. Koji su vaši utisci i kakav je osećaj kada se Zauvijek Hani nalazi na bini? Da li ste uopšte i nameravali ikada da uprisutnite svoju muziku na sceni, pored dostatnog broja digitalnih izdanja, ili ste ga zamislili najpre kao studijski projekat?

• Luka: Nevjerovatni zaista. I dalje mi je nevjerovatno da su se sami nastupi uopšte desili. Muzika je prvenstveno bila namijenjena za kućnu upotrebu, nikad nisu bili planovi za nastup uživo, štaviše odbacivao sam ideje za tako nešto. Prvenstveno, bilo bi teško rekreirati neku traku skroz uživo, ali shvatam sve više da nastup i album jesu dva svijeta i da na kraju krajeva ne treba sve biti kao i na albumu. Sami nastupi su bili dosta improvizovani, ali u grubom smislu te riječi, vjerovatno koliko i sama muzika. “Nešto” će se desiti poslije nekog vremena, i tad će krenuti neki drugi dio, pa poslije toga može još jedan dio da se desi. Maltene sam citirao kako zvuči dogovaranje za nastup, a i često grube skice za pjesme krenu ovako. Sami nastupi su postali sve prijatniji i sad se već priča o tome kako bolje prenijeti materijal uživo i postaje ne neka vrsta “nužnog zla”, već jedna zdrava i super prilika približiti ne samo projekat već i ideju žanra. Smatram da drone, kao jedan konstantni ton može da se dopada svima i da je najbolje iskusiti tako nešto uživo.
• Lazar: Malo su nas uhvatili nespremne, a mislim da će se i Luka ovde složiti sa mnom, prosto iz razloga što mi stvarno nismo zamišljali da će se te pesme ikada odsvirati uživo, a kamoli da će postojati neka publika za to. Kad god bi se na snimanjima spomenuo nastup uživo, uvek bismo to odbacivali, jednostavno nismo mislili da je moguće, bar ne u bliskoj budućnosti. Međutim, desilo se par nastupa koji su dobro primljeni, tako da me raduje razvijanje projekta uživo. Ja na žalost zbog svojih studija nisam bio prisutan na poslednje dve Zauvijek Hani svirke – ‘Dim’ i ‘Jugošped’, ali su nastupi u Guvernanti bili svakako prijatno iznenađenje. Publika može očekivati dosta drugačije stvari u budućnosti što se uživo nastupa tiče.

3) Imate neobično ime za bend koji se kreće u pomenutom žanru. O čemu se zapravo radi i da li je Hani stvarna osoba ili nekakav entitet? Kakva filozofija ili koncept stoje iza rada benda? Mene sve lično podseća na Earth-ov album “The Bees Made Honey in the Lion’s Skull” (op. aut.) 🙂

• Lazar: Ne treba zaboraviti da sam ja aktivan član sastava tek od izdanja “Riba Ne Grize Prva” tako da prepuštam ovo pitanje (zajedno sa 5.) u potpunosti Luki.
• Luka: Joj, drago mi je da je neko povezao naš projekat s tim albumom, ali je priča daleko apsurdnija. Naime, ideja za ime postoji još odavno, slušao sam često Jesus and Mary Chain i naravno pjesmu “Just like honey”. Iz nekog nepoznatog razloga sam bio uvjeren da se njihov drugi album zove “Forever Honey”, što nema veze s vezom, album se zove “Darklands”. Malo kasnije, istraživao sam svoje prezime (Domazet) jer je krajnje neobično i rijetko i naletim na režiserku koja se zove Hani Domazet, iz Zagreba. Nekako spoj ovih svih situacija je dovelo do toga da se projekat na kraju od “Forever Honey” prekrsti u “Zauvijek Hani” i eto nas sad tu gdje jesmo. Da ja znam, Hani i ja nismo direktan rod i mislim da nije ni svjesna da je projekat makar jednim djelom imenovan tako zbog nje. Slažem se da je za drone definitivno neobično ime, ali mi se dopada taj spoj nečeg ženstvenog i zvuka koji je čak bih rekao androgen, ne naginje ni na “mušku” ni na “žensku” stranu muzike. (E pa sada će saznati za projekat 😀 prim. aut.)
  Sami koncept benda se razvijao sa bendom, mogu reći da je definitvno jedan od ciljeva prenijeti zvuk talasa i mora koje je okruživalo moje odrastanje. Sam zvuk mora je po meni jedan dron, krajnje umirujući konstantni zvuk koji mogu slušati u bilo koje doba dana. Tu po meni spadaju isto i zvuk vjetra, zvuk šuštanja radija i slični ambijentalni zvukovi koji su sveprisutni i umirujući. La Monte Young je imao sličnu ideju za svoja djela, od vjetra je i on kupio inspiraciju i zato njega smatram prije svih glavnim ocem ove muzike. Ako sa pjesmom uspijemo približiti osjećaju koji meni bude ovi zvukovi onda smo uspjeli, do tad nastavićemo sa pokušajima.

4) Opisi na vašim izdanjima imaju neuhvatljivu proznu crtu (što je danas prava retkost), stoga recite nešto o tim literarnim predlošcima, da li su oni deo nekakvog koncepta, imaju “svoj život” u nastavcima ili prosto nemaju ikakvu poveznicu sa pesmama i njihovim naslovima?

• Lazar: Oni su u potpunosti Lukina zamisao. Treba imati na umu da ipak pričamo o noise/drone muzici, nema teksta a samim tim ni verbalne komunikacije sa slušaocem, bez tih humorističkih pasusa nemamo kontakta sa njima.
• Luka: Pa zbilja jeste jedini način skoro uspostaviti kontakt s publikom preko riječi, do sad nismo imali vokale niti tekstove u pjesmama i prosto tekst služi da ukrasi atmosferu albuma ili da je makar približi publici. Naravno, ima blaga doza humora u projektu, kako u tim tekstovima tako i u naslovima albuma i pjesama, ali to ne oduzima od namjere da sami tekstovi koji prate album budu sastavni dio albuma. Volim kod određenih albuma kad imaju tekstove ispisane koji pričaju o albumu, kao neke stare jazz ili Bob Dylan ploče, samo smo malo taj koncept uvrnuli i provukli kroz neki filter koji bih najbolje opisao kao Daniil Harms da je krenuo da piše o filmu “Lighthouse”. Tematski, provlači se lik Josipa Lazarića, koliko toliko famozni alter ego i neka vrsta protagonista projekta koji je starac koji živi uz more. Indirektno je inspirisan od strane grupe Gori USSI Winnetou i pjesma “Kapetan Lazarić”. U manjku teksta na internetu nekako sam u glavi smišljao svoju priču da nadopunim njegove pustolovine. Toliko znamo, priče nisu toliko linearne, svakim albumom mu smislim novi tekst koji bi dočarao njegovu priču i njegove događaje. Možda jednog dana i zaživi van okvira projekta, ali do sad mi je drago da je i on dobio neku vrstu pažnje u sklopu projekta i indirektno je postao maskota istog. Naslovi pjesama i albuma nisu toliko povezani sa njim, koliko su opet neki način da se približi atmosfera ili pjesme ili albuma samim slušateljima.

5) Iako geografski gledano nijedan član nije odatle, i uzimajući u obzir to da Čavoglave (HR) često imaju negativni kontekst u pogledu dešavanja iz devedesetih godina XX veka, koji je razlog topografskog odabira pomenutog mesta?

• Luka: Krajnje apsurdizam, tinejdžerski “shitposting” koji je nastao jer zbilja nisam mislio da će iko poslušati projekat, a tek da će neko zbilja misliti da smo iz sela koje je poznato po jednoj stvari i koje koliko znam nema ni osnovnu školu, a ne prostora za razvitak jedne drone metal grupe.

6) Opišite nam proces stvaranja pesama Zauvijek Hani, kakvu opremu koristite (u svrhu gear-porn znatiželje)? Kako se odnosite prema analognoj opremi, i koje je vaše mišljenje o digitalnom faktoru u umetničkom stvaralaštvu, kao nečemu sveprožimajućem?

• Lazar: U većini slučajeva Luka je taj koji piše harmonsku strukturu, a moj deo kreće kada je potrebna izvesna solo deonica (Govornici, Hodočašće, Promjena Dubinskog Zvuka) i produkcijska razrada same pesme. Doduše na protekla 3 izdanja finalne trake su moji eksperimenti. “Sa lampinjonom pored obale / Posvećenje mora” je moja omiljena Zauvijek Hani stvar (zajedno sa “(pet) Jastučića”), hvala još jednom Iliji Maršićeviću koji je u prvom delu pesme zajedno sa mnom svirao klavir u četiri ruke. Što se tiče opreme mislim da su glavni faktor pojačala koja koristimo (Vox, Sun O)))) koja često tresu zidove studija u kojima snimamo. Luka je veoma inspirisan Sunn O))) a samim tim i upotrebom feedbacka u pesmama, neverovatno je kakve se note mogu postići sa dovoljnom glasnoćom i udaljenošću, takve stvari jednostavno ne možete replicirati pedalama. Suzdržao bih se od debate analog/digital, jer bi diskusija postala preopširna, ali ako me pitate za omiljen način uživanja u muzici, to je svakako na ploči ispred dva velika zvučnika sa dobrom stereo slikom.
• Luka: Proces je jednostavan, traže se riffovi koji mogu sami po sebi da se vrte skoro beskonačno i onda se vidi s čime se mogu upariti. Prosto, osjećaj nalaže da li je neki riff vrijedan ponavljanja više puta ili ne. Obično imam par riffova i tako pred snimanje odaberem tri i od toga se krene. Do sad smo se skoro pa isključivo držali formule da bude jedna durska (koliko toliko vesela), jedna molska (jedna tužna) i jedna eksperimentalna pjesma na albumu. Kako stvari stoje, najvjerovatnije ćemo najzad izaći iz tih okvira za naredni album. Glavna gitara jeste Vintage Les Paul copy. Brend se zove Vintage, nije neka fiksacija na starinsku opremu. To mi je prva električna gitara koju sam zapostavio malo nakon što sam dobio malo ozbiljniju gitaru, i tražio sam joj dugo namjeru, jer je nisam mogao više koristiti za takoreći “standard” stvari. Zaživjela je kao drone metal gitara, koja je ionako slična Les Paul gitari koju koristi jedan od članova Sunn O)))-a. Od pedala, vrlo malo se zaista koristi. Big Muff je glavna pedala što se tiče distorzije, koristi se klasični Crybaby Wah, a tajno oružje jeste EHX Cathedral Reverb. Mislim da to i jeste tajna u dobrom gitarskom drone zvuku, dobar reverb daje gitari da odzvanja i daje feedback-u da pjeva. Što se tiče pojačala, ovisilo je od studija u kojem smo snimali. Čak se i ne mogu sjetiti koja su sve tu pojačala bila, bilo je neko Blackstar pojačalo i čak Vox pojačalo. Da, Beatles pojačalo je korišteno da snimi drone metal album. Na posljednjem, doduše, najzad smo koristili pravo Sunn O))) pojačalo, i ako se sve potrefi opet ćemo ga koristiti, jer mogu potvrditi da to pojačalo nije mit, sve što je iko ikad čuo u vezi istog je apsolutno tačno i ne mogu opisati koliko je uticalo na koncept i zvuk albuma. Što se tiče odnosa prema digitalnoj i analognoj opremi, trudim se da ne razmišljam previše o istoj. Na kraju krajeva, ostaje da se snimi dobar album kao primarni cilj, koja je oprema korištena je rijetko kad bitno kao na koji način je nešto snimano. Vjerujem da je digitalizacija ubrzala i olakšala određene procese snimanja i nasnimavanja, dok opet stoji da analogna oprema daje topliji zvuk. Na kraju krajeva, zbilja ciljamo samo da dobro snimimo i da dobro predstavimo album. Doduše, slažem se sa Lazarom, najbolje je slušati muziku na starinski način, nadam se da ćemo i našu muziku prenijeti na ploču jednog dana.

7) Pseudonimi član(ov)a benda imaju neku starinsku patinu, kao da ste savremenici Gundulića i Držića, ali i u liniji fiktivnih likova kao to je Valentino Bošković, po mom mišljenju. Da li su oni deo priče oko albuma ili prosto želite da stvarate muziku u (prividnoj) senci anonimnosti? Koliko je moguće takvo nešto učiniti u današnjem vremenu, da se ličnost autora sakrije i isključivo stavi umetničko delo u žižu interesovanja?

• Lazar: Ne bih nužno rekao da je cilj skrivanje identiteta, koliko pružiti muzici putem već pomenutih opisa koji prate svako izdanje jednu dodatnu dimenziju.
• Luka: Josip Lazarić jeste koliko shvatam istorijska figura, a prosto je uzeto zbog zvučnosti. Zbilja ne znam puno o njemu, ali da je prvenstvena ideja bila neka anonimnost, jeste. Prosto, nisam htjeo da dobijamo reakciju od prijatelja i ono malo ljudi koje je isprva slušalo i da se njihovo mišljenje temelji isključivo na osnovu ko to stvara tu muziku, što nam je isprva i uspjevalo. Zbilja dosta dugo ljudi nisu znali ko stvara tu muziku što i jeste neka vrsta podviga. “Maske su pale” kad se desio uživo nastup, gdje prosto više nema smisla pretvarati se, a i za bilo kakav budući angažman valja da ljudi znaju s kim pričaju. Anonimnost kao takva sigurno da je moguća, s tim što možda čak odlazi u neki ekstrem. Mislim da svi to rade da bi fokus bio na muzici, ali sam ja zadovoljan sa time koliko dugo je projekat bio anoniman, taman da dobije poštovanje i da se nastavi dalje. Na kraju krajeva, ako će neko raditi uživo nastupe mislim da je nemoguće ostati anoniman do kraja. Znamo čak i ko su članovi The Residents-a, ne moramo dalje o tome diskutovati. Da li je zdravo to raditi zarad muzike, ipak, smatram da jeste. Isprva jeste bila ideja dobiti iskrenu reakciju na projekat, danas se više ti pseudonimi koriste isključivo radi te dodatne dimenzije, priče i ambijenta koji kruži oko projekta. Smatram da to zbilja daje tu jednu posebnu dimenziju cijelom projektu koju itekako njegujemo.

8) Kada smo kod literature, i u sklopu standardnih pitanja koja postavljam – molim vaše literarne uzore (ukoliko postoje), omiljene pisce, knjige koji su uticali i koji utiču na vaš rad? Šta se nalazi na književnom meniju kod vas (ukoliko vam to fakultetske obaveze dozvoljavaju)?

• Luka: Moram priznati da je Lazar načitaniji i redovno čita kvalitetne autore, za šta mu stvarno skidam kapu. Njegove preporuke toplije preporučujem nego svoje. Ja čitam rijetko, ali se trudim da to bude kvalitetno. Najprije mi je i dan danas omiljeni pisac Daniil Harms i knjiga “Sto slučajeva”, apsurdističko savršenstvo. Čitam dosta muzičkih biografija, sad trenutno čitam “Waging Heavy Peace” od Neil Young-a a planiram kasnije da uzmem nešto od Danila Kiša, uzimajući u obzir da sam išao u gimnaziju koja je ime dobila po njemu, mislim da je prikladno. Čitao sam dosta Bukowskog, što mislim da jeste uticalo malo na neke tekstove što pišem. Najzad, više sam čitao stripove nego knjige, i to klasike za domaću scenu: Dylan Dog, Alan Ford, Zagor, Dampyr…
• Lazar: Trenutno čitam pripovetke i kratke priče od Čehova, što se tiče omiljenih pisaca to su verovatno Tomas Man i Dostojevski. Precizni opisi nepostojeće muzike u Doktoru Faustusu su svakako ideja sa kojom se čovek ne susreće često u književnosti. Sama knjiga je riznica muzičkih referenci i bez obzira što je prošlo godinu dana od čitanja i dalje nisam uspeo da preslušam sva dela koja su spomenuta u istoj. Iskreno smatram da su “fakultetske obaveze” loš argument za opravdanje nečitanja knjiga, pa smatram da su rad na sebi i samospoznaja bitniji od ispitne ocene. Takodje mislim da je obavezno štivo za svakog muzičara u XXI veku knjiga “Kako radi muzika” od Dejvida Birna.

9) Koje je vaše mišljenje o alternativnoj i podzemnoj sceni u regionu, u Srbiji? Da li sebe smatrate delom neke scene, koji su vaši utisci o tome i da li postoji prostor za unapređenje, privlačenje više ljudi mlađe generacije? Verujem da ste svesni nekolicine nas “veterana”, ali opet, scena se mora podmlađivati s vremena na vreme.

• Luka: Moram priznati da generalno držim jednu svjesnu distancu od umjetničke rok scene.
  Koliko to može biti štetno zarad drugih projekata u kojima sam ja pa i sami projekat There There od Lazara, sigurno da može. Ne dobija se tolika podrška od lokalne scene ali smatram da je to čak i bolje. Istu logiku primjenjujem i na Zauvijek Hani: slušaju ljudi koji treba da slušaju, ne ljudi koji traže i žele nešto da slušaju da bi podržali. Ta podrška od scene zna često biti neproduktivna, mislim da se mnogi izvođači uhvate u ideju da stvaraju muziku koja odgovara sceni i zato dobijamo jednu prezasićenost određenog zvuka koji, po mome skromnome mišljenju, zbilja nije specijalan. Čak ne ni u pogledu da je zvuk star ili nije inovativan, daleko bilo da je to problem, sviramo drone metal zaboga, nego prosto pristup tom zvuku ne rodi nikakvim plodom da je stvarno zanimljiv ili vrijedan pažnje. Na kraju, smatram da ta podrška ipak nije ni u potpunosti iskrena. Ne sjećam se kad sam pročitao negativnu recenziju za neki album lokalnog benda, zbilja se ne sjećam, i to je mnogo loše. Ne zato što treba pljuvati te izvođače glavom bez obzira, nego jer ne vidim napredak u brojnim bendovima koji čak i imaju potencijala ali ne žele da izađu iz zone komfora. Mislim da se mnogi mladi angažuju upravo jer se stvara scena neminovne podrške, što možda i jeste super isprva ali ne može i ne traje dovjeka. Ima puno mladih koji žele oformirati grupu, ali ne vode se nikakvim standardom, naizgled. A gdje to Hani pripada, smatram da je to upravo tamo gdje je i Hani bio pozvan. Noise scena Srbije i regije privlači zbilja svakojake projekte od kojih su me stvarno brojni oduševili. Zbilja bih volio da se nekad već napravi opet okupljanje ili neka vrsta festivala, jer smatram da je to jedina publika koja je mogla da razumije i da iskreno podrži brojne projekte i marginalizovane zvukove koji nisu toliko tipične za ovdašnju regiju.
• Lazar: Pa ne znam koliko mogu da kažem da neka scena uopšte postoji. Da bi postojala scena moraju prvo da postoje prostori, izdavačke kuće, inicijative kulturnih ustanova da se mladim ljudima pomogne. Ničega od toga kod nas nema, bar ne ako pričamo o iole dostojanstvenim uslovima ili nekoj učestalosti tih događanja na frekventnosti koja je veća od par puta godišnje. Razlog zašto ja sa svojim projektom There There nastupam samo jednom za svako izdanje je zato što su uslovi apsurdni. Radi se protiv umetnika na svakom koraku. Izvesni prostori se predstavljaju da su za omladinu, dok omladina unutra ne sme, ona može da se ponižava ispred samog prostora, ali u isti neće moći da uđe. Situacija je do te mere bezizlazna da može da bude Kafkina pripovetka, ali to je naša realnost.

10) Koje aktuelne bendove, muzičke projekte, umetničke kolektive volite i aktivno pratite, sarađujete sa njima, bilo u regionu ili svetu? Ukoliko postoji bend sa kojim biste voleli da delite binu, izgovorite naglas tu, možda se i ostvari. 🙂

• Luka: Mnogo više pratim scenu u Zagrebu, isključivo zbog benda Rifftree, sa kojima planiramo da radimo split u ovoj godini. Oni su duo, bass i bubanj. Prije svega sam dobar prijatelj sa članovima benda, aktivno ih nagovaram da dođu najzad da sviraju po Srbiji, pa tek onda sam fan njihove muzike. Preko njih sam upoznao brojne druge projekte iz Hrvatske koji su mi mnogo fino legli: Bongorodica, Šuš, Djeca, Drone Hunter, Seven That Spells, Otrovna Kristina… Od bendova koje sam upoznao na Noise Festu, najviše bih izdvojio grupu Plik (NS), smatram da najuspješnije rade harsh noise i uživo su imali strašnu energiju, a veliki topli pozdrav šaljem projektu Protoneurosys, koji održavaj status drone muzike živim na sjeveru Srbije.
  Najradije bih nastupao sa grupom Sunn O))) ili bih izdao split sa Boris, to bi bilo pravo ostvarenje sna. Do tad, držimo se realnih domena, volio bih nastupati sa dobrim djelom ekipe što je svirala na Noise Connection-u, volio bih da projekat zasvira van Beograda, van Srbije, možda bi grupa Vartra bilo zanimljiva kombinacija za svirati sa na nekom festivalu. Generalno, volio bih da se i svira na nekim neuobičajenim mjestima, u prirodi na primjer. Mislim da drone jeste prirodan zvuk i da zaslužuje da se čuje u tom ambijentu.
• Lazar: Pratim rad dosta bendova i trudim se da stalno otkrivam nove stvari, doduše proteklih par meseci sam se uglavnom bavio radom ljudi koji nisu više među nama – Miles Davis, Debussy, Ligeti. Ako pričamo o trenutno aktivnim to su Brian Eno, John McLaughlin, Radiohead. Što se tiče deljenja bine, zaista ne bih znao jer je nastup uživo tema o kojoj ne razmišljam često. Stoji jedna ideja da se organizuje koncert u septembru gde bi nastupali Zauvijek Hani, There There i još poneko, tako da nadam se da će doći do realizacije toga. Zanimljiva je ideja saradnje sa nekim od domaćih noise projekata, pretpostavljam da će više priče o tome biti nakon par izdanja koja imamo u planu.

11) Kako stojite sa planovima za budućnost, nova izdanja, nastupi? Pošto imate aktuelno izdanje “Vivaldijev raspad u tri čina”, slobodno ga predstavite u kratkim crtama.

• Luka: Hajde prvo kratko o starim stvarima. “Vivaldijev raspad u tri čina” predstavlja sigurno najkohezivnije djelo koje je grupa izdala do sad, najozbiljnije po pitanju produkcije i zvuka i prosto album koji smatram da fino teče. Mislim da predstavlja jednu prekretnicu ka nekim zanimljivijim eksperimentima u budućnosti i nadam se da ćemo i njih uspješno realizovati. Sam album, po meni nosi neku emotivnu težinu koja je vjerovatno i direktno i indirektno nastala pod uticajem nekih ličnih stvari što smo Lazar i ja proživjeli prije snimanja albuma. Sve je to izašlo na vidjelo na albumu koji je po mom mišljenju bio isprva čak malo tužan za slušanje. Prošlo je dovoljno vremena da sad mogu da uvažim sve dobre stvari kod njega i da zbilja mislim da je uspjeh kako je ispao album i da je postavljen novi standard za grupu. Naravno, smatram da će svaki album biti bolji. Grube ideje se pričaju, još se ništa nije snimilo, ali se svakodnevno živi sa idejom kako da se novi Hani realizuje i šta je to što može učiniti album boljim i kreativnijim, makar gledano po našim kriterijima. Pored najavljenog splita sa Rifftree i novog albuma, bilo šta još da izađe u ovoj godini bio bi šlag na tortu. Od nastupa, 24.06 je bio nastup (na veliku žalost, bez Lazara, na njegovom mjestu je veliki prijatelj benda Denis Ajkičić) u Kolarcu i sklopu Kino Pleme, gdje sviramo dok ide film u pozadiniv. Predivna ideja, oduvjek sam mislio da grupa može da funkcioniše u soundtrack ulozi. To je to što imamo od nastupa u skorije, naravno da smo otvoreno za sve prilike, ali prvi cilj će biti snimanje albuma! Za grupu koja nije planirala da nastupa do pet nastupa u dva mjeseca, malo li je.
• Lazar: Što se tiče planova za budućnost mogu reći da će biti jedno zauzeto leto. U planu je Zauvijek Hani split EP sa Rifftree iz Zagreba, još jedan nov Zauvijek Hani album. “Vivaldijev raspad u tri čina” je defitivno naše najorganizovanije izdanje do sada i bilo je uživanje raditi sa Lukom na tim pesmama. Dron gitara i pripremljeni klavir kao i eksperimenti sa rezonatorima su dali zanimljiv rezultat koji je i nas same iznenadio. Na momente smo zakoračili u nove zvučne prostore što će nadam se nastaviti da bude slučaj sa svakim sledećim izdanjem.