Imamo čast da vam predstavimo Ivana Kovačevića, muzičara i kompozitora koji se iz rodnog Beograda preselio za Barselonu pre 20 godina, gde živi i stvara kada to ne čini po ostatku planete. Ovaj skromni umetnik obimnog opusa za svoje godine je za Dotkom otkrio neke svoje lične stvari, zapažanja, planove ali tajnu kako se postiže uspeh – PUNIM SRCEM!
Kada si počeo da slušaš muziku i kako bi opisao te prve susrete sa njom? O kojoj se muzici radilo i da li je neko bio za to “kriv” ili je u pitanju nešto drugo?
S obzirom na to da imam stariju sestru, i pored disko varijanti koje su se slušale 80-tih a ja nikako nisam razumeo, volela je Elvisa, što je za mene bilo otkrovenje. Znači, imao sam oko 10 godina kada je muzika ušla u moj život na pravi način.
Koji je bio tvoj prvi instrument koji si počeo da sviraš?
Sa sedam godina su me roditelji upisali u nižu muzičku školu, na klavir, koju sam završio sa 14, ako se ne varam.
Kako si odlučio da će kontrabas postati tvoj pratilac kroz ostatak tvog života i kada se to dogodilo?
Verovatno je presudan momenat bio kada je u moje ruke stigao snimak koncerta Stray Cats – Rock Tokyo, koji je verovatno mnogima promenio život. Mislim da je to bila prekretnica.
Kako si i gde završio školu za kontrabas?
U Beogradu sam išao na jazz odsek muzičke škole “Stanković” nekoliko godina.Bio sam pred kraj kada je počelo bombardovanje 1999. godine, a posle toga je već krenulo spremanje za inostranstvo. U Barseloni sam studirao na “ogranku” Berklee-a četiri godine, moderna muzika i jazz.
Da li su, i ko su ti bili uzori?
Mnogo uzora je prošlo kroz moj život. Počevši od samih Stray Cats-a, pa do velikih imena jazz-a.
Šta preferiraš više kod kontrabasa, old school ili plastiku?
Uvek sam svirao na metalnim žicama. Mislim da su najpreciznije, sa najboljom intonacijom i sasvim sigurno najprikladnije za ono što ja tražim od zvuka.
Rastao si u Srbiji ’90. – tih. U to vreme mladi su mnogo više, slušali rok muziku svih žanrova. Danas se ne čini tako. Kako iz današnje perspektive vidiš svoje odrastanje i šta je sve ono nosilo sa sobom?
Mislim da smo mi jedne od poslednjih generacija gde je muzika činila deo bunta mladosti koji uvek postoji, a manifestuje se na različite načine. Naravno, na sve je uticao i protok informacija što otežava da se mladi skoncentrišu i izaberu svoj put, ali olakšava da se proces ubrza kada se taj put pronadje… To je, naravno, moje mišljenje više bazirano na socijalnoj slici Barselone nego Beograda u kome ne živim već 20 godina…
U to vreme svirao si u bendu Baby Kate koji je kasnije promenio ime u Crossfire, ako se ne varam, bili ste jedan od par bendova u Srbiji koji je svirao Rockabilly u to vreme. Kakva te sećanja vezuju za taj period?
To je bilo vreme koje je napravilo temelje svega onoga što ce doći kasnije. Samo lepe uspomene navrnu kada pomislim na sve to. Ljudi sa kojima sam odrastao su i dalje oni koje smatram svojim najvećim prijateljima upravo zbog toga što smo zajedno prošli borbu protiv svih mogućih struja koje su tada postojale, a koje mi danas izgledaju romantične.
Kako to da kada si se otisnuo u „beli svet“ nisi otišao za USA već je tvoj izbor pao na Španiju i Barselonu? Postoje li neka druga mesta na kojima se probao da nađeš sebe pre nego što si otkrio grad koji odgovara tvom ritmu?
Amerika me nikada nije previše privlačila. Njujork je bila jedna ideja i eventualna opcija. I tada, a i sada sam sebe smatrao gradjaninom Evrope i stari kontinent je mesto gde se osećam kod kuće. Došao sam prvo u Barselonu i tu ostao. Od prvog dana mi je bilo jasno da je to to.. Nije teško zaljubiti se na prvi pogled u ovaj grad. Njegova energija, lepota, istorija i socijalni sklop je ono što me je najviše privuklo.
Svirao si sa mnogim svetskim „facama“ RnR-a, jedan od njih je i Nick Curran. Možeš li nam otkriti još neke i reći sa kim si imao saradnju koju si priželjkivao i kako je to uopšte uticalo na tvoj rad?
Nick Curran je bio zaista nešto posebno. Provodili smo dane što u kombiju što kod mene kući pričajući o muzici i upravo o tome kako je uticala na naše živote. Jako mi je teško pao njegov odlazak i mislim da je rock´n´roll izgubio mnogo tog dana.
Svaka saradnja sa “facama” je na mene ostavila snažan utisak. To su ljudi koji su uticali na mene u prošlosti, u sadašnjosti i uticaće i dalje u budućnosti. Verovatno bih izdvojio najviše Mike Sanchez-a, Ray Gelato-a, Barrence Whitfield-a i Bill Kirchen-a od mladjih, a Sonny Burges-a, Robert Gordon-a i Sleepy La Beef od starijih. Sleepy la Beef nas je napustio pre nekoliko dana, na žalost.
Možeš li izdvojiti neki svoj nastup iz bilo kog perioda nevezano za bend i vreme, i po čemu?
To je uvek teško pitanje. Svaki bend je priča za sebe a svaki koncert ima nešto posebno. Možda na ličnom nivou je na mene ostavio snažan utisak koncert u Sava Centru, pošto mi je to, kao rođenom Beograđaninu mnogo značilo a i zato što je za taj koncert priprema bila duga i veoma inspirativna.
Da li pratiš scenu u Srbiji i postoji li neki bend ili izvođač ko ti je skoro privukao pažnju?
Vezan sam više za ceo region, iskreno. Trenutno mi najviše privlači pažnju Dubioza Kolektiv, sarajevski bend koji razbija po celom svetu.
Sviraš u Barcelona Big Blues Band-u. Hoćemo li mi smrtnici iz Srbije imati priliku da vas vidimo u punom sastavu u neko skorije vreme?
Iskreno se nadam da će se i to desiti jednog dana. Taj bend je za mene nešto posebno. Kroz njega održavam svoju vezu sa blues-om i svoju potrebu za pisanjem aranžmana. Negativno je to što je bend velik i teško je organizovati koncerte daleko.
Kako je došlo do sastavljanja Barcelona Balkan Gipsy Orchestra te 2012. god?
Realno, igrom slučaja. Dva čoveka koja su imala početnu ideju su okupila muzičare koji su se znali sa raznih jam session-a po Barseloni. Bend je vrlo brzo i neočekivano privukao pažnju i zaživeo na neki svoj poseban način.
BGKO je postigao, bezmalo svetski uspeh, šta bi ti rekao, u čemu je tajna?
Mislim da je naša geografska,kulturološka i muzička različitost dovela do toga da balkansku muziku predstavimo u nekom drugom svetlu, na nekom drugom jeziku. Treba imati i na umu da se niko od nas pre toga nije bavio tom vrstom muzike i da nas je sve zatekla u momentu naše karijere u kome smo bili željni nečeg novog, drugačijeg, gde je potrebno mnogo istraživanja, vežbanja i prilagođavanja.
Skoro vas je napustila Sandra Sangiao. Kako se nova vokalna solistkinja uklapa i spremate li neke nove numere sa njom? Kada vas možemo ponovo očekivati u Srbiji?
Sandra je otišla iz jednostavnog razloga. Naš ritam, umetnički apetit i želje su za nju postale previše. Nije lako ispratiti ritam u kome smo već neko vreme. Potrebno je mnogo odricanja, ulaganje ogromne snage i posedovanje nezajažljive želje za muzikom i svemu što ona obuhvata.
Nova pevačica nam je donela upravo ono što nam je trebalo. Svežinu, snagu i veliku želju za dalji rad. Mnogo smo novih pesama uradili, probamo po ceo dan i veoma smo zadovoljni trenutnim rezultatima.. Nedavno smo imali prvi kocert u Barseloni gde je 90% repertoara bilo novo. Trema koju smo imali pre izlaska na binu je dokaz da smo na pravom putu.
Turneja u Srbiji se planira u septembru-oktobru a i prvi put najavljujem da je snimanje novog diska planirano za maj, tako da će na jesen biti oficijelna prezentacija. Nove pesme, stari snovi i muzika kao način zivota. Za drugo ne znamo…
Ovo pitanje bih da ti ponovim i za tvoj drugi bend u kome si aktivan – Los Mambo Jambo?
Los Mambo Jambo se trenutno povlači da pripremi novi album. Jambology i Arkestra su poslednja dva diska koja su nam dala jako mnogo a sada je vreme da se sprema nešto novo. Verzija Los Mambo Jambo Arkestra će biti aktivna cele 2020-e, ali kvartet sprema novi materijal.Još se ne zna kada će biti snimanje, u toku smo priprema. Uvek radimo originalne pesme i to iziskuje vreme.
Kada se bude znao momenat izlaska novog albuma, radiću na tome da se on predstavi i u rodnoj mi zemlji.
Sa Los Mambo Jambo si već nastupao nekoliko puta u Srbiji, a pogotovo u Novom Sadu. Ako nije tajna, šta te veže za Novi Sad?
Novi Sad ima posebno mesto u mom srcu. Imam mnogo familije u tom gradu i u odrastanju sam tamo proveo dosta vremena. Posle nekog vremena života u Barseloni sam shvatio da je energetski veoma sličan Novom Sadu. Pogotovo kada sam neko vreme proveo u Madridu gde sam ga povezao sa Beogradom. I dalje mi je jasno da je to taj odnos gradova i energije koje nose.
Da li ti je poznato da se poklonici rokabili muzike u Srbiji često međusobno koškaju ko je bolji, Đorđe Stjepović ili Ivan Kovačević? Tako da vrlo brzo dođu do zaključka da je najbolji Ivan Stjepović, odnosno Đorđe Kovačević! U kakvim ste vi odnosima?
HAHAHAHAHA. Iskreno,pojma nisam imao…Đole mi je u srcu veoma blizak, iako se ne viđamo dovoljno. Pratim šta radi i mislim da je uvek bio na pravom putu. Jako je teško i nepotrebno porediti muzičare. Obojica smo dali i dajemo sve od sebe i to je ono što je najvažnije.
Živimo na dva različita kontinenta, ali uvek kada se vidimo radost je velika. Nadam se da ćemo jednoga dana i napraviti nešto zajedno, nikad se ne zna :))))
Da li postoji neko na svetu sa kim nisi, a voleo bi da podeliš binu jednom?
Još iz ranih dana mi je u srcu ostao Sonny George iz Planet Rockers-a. Mislim da je to rupa koju bih voleo da popunim. Na čisto muzičkom nivou ima mnogo imena iz jazz-a, blues-a, rock’a’billy-a, pa i balkanske muzike sa kojima bih voleo da provedem vreme svirajući, bilo to na bini ili van nje.
Šta bi poručio mladima koji žive o ovom potrošačkom vremenu i koji su u sve većem broju okrenuti stvaranju muzike pomoću semplova i elektronike?
Iskreno rečeno, ne znam. Do informacija se danas lako dolazi što je i mač sa dve oštrice. Sve će to doći na svoje, barem se ja tome nadam. Ciklusi su jedino što je pratilo ljudsko biće od samog početka, a verujem da prave vrednosti ne prolaze.
Postoji li nešto u životu što si sebi zacrtao da ćeš uraditi a još nisi?
Uglavnom pratim izdaleka svoj život i razmišljam o sledećem koraku. Nikada nisam gledao previše u budućnost. Jedino što mi je važno je konastantan rad, napredak, istraživanje i sreća koja to sve ujedinjuje. Svoj osnovni cilj sam odavno postigao, a to je da se bavim onim bez čega ne bih mogao da živim.
Šta slušaš u slobodno vreme i imaš li neku preporuku za čitaoce DOTKOM –a?
Uglavnom slušam Jazz. To je ono što me najviše ispunjava. I dalje mnogo otkrivam u toj muzici. Skoro sam otkrio jedan prelep album Allen-a Toussaint-a koji se zove Bright Mississippi. Mir i svesnost najvećih imena svetske muzike, na tom disku, me je očarao.
Često se vraćam slušanju rock´n´rolla i pomalo punk rock-a. To je energija koja je u mom DNK, od toga se nikada neću odvojiti.
Šta možemo uskoro očekivati iz tvog muzičkog stvaralaštva?
Mnogo koncerata, mnogo novih ideja, albuma i trenutno sa istom željom- Da publika uživa u muzici na isti način kao i ja…PUNIM SRCEM
Sve fotografije preuzete sa interneta i iz privatne arhive Dušana Markovića
razgovarao i intervju priredio : Aleksandar Tepić
Siniša Svirčev
Odličan intervju 👍🤘.