“Neki bendovi udaljavaju klince od rokenrola” (Milan Radojević (SIX PACK, Čovek Bez Sluha) spec. za DOTKOM

            Jedan od retkih ljudi u Srbiji koji živi rokenrol i živi za rokenrol je pristao da odgovori na neka pitanja za DOTKOM magazin. Moja sreća je tim veća što se zaista potrudio da to ne bude kao na kvizu, već je ozbiljno razmislio i otvorio dušu…

…Dame i gospodo, Milan Radojević (SIX PACK, ČOVEK BEZ SLUHA) 

• Četvrt veka si na sceni (zvanično). Da li si umoran ? Imaš li još snage da se boriš protiv vetrenjača (jer u Srbiji je bavljenje rokenrolom baš to)  ?
  

   Rođen sam za ovo što radim. Ne. Da preformulišem: rođen sam da bih ovo radio. Time,  ja prosto nemam ni luksuz ni pravo da još uvek budem umoran, pa makar moj posao podrazumevao borbu koju si pomenuo. Posmatrano sa strane, samo dok držiš P+ dugme na daljinskom za TV i menjaš kanale, lako shvatiš da je rokenrol sistematski urušen  na ovim prostorima, ali iz mog ugla, doduše uz puno rada – ja u krevet ležem srećan.

  Živim sasvim pristojno, volim to što jesam, volim figuru koju predstavljam na sceni, na binu izlazim kao profesionalac da bih publici pružio ono po šta je došla, ali sve vreme sam istovremeno i nasmejan jer ne postoji mesto gde bih tada radije bio.
  U pravim sam godinama da iz mene prokulja moj pun kapacitet. Zato pitaj neke druge jesu li umorni. Ja evo vidim da jesu.  Pitaj ih meni za ljubav i dokle će tako umorni da taljigaju i da, na krilima gluposti ovog naroda, i dalje naplaćuju svoje kilave tezge po ceni 10 dobrih mlađih bendova odjednom.
E od toga jesam, ne umoran, nego smoren. Da se srpski izrazim: odjebite, bre više.

• Ranije sam često mislio da je naša generacija “Fabrička greška” (tu smo nas dvojica, par godina nas deli), ali sada vidim da ovo podneblje nije baš sjajno ni za ostale generacije. Gde se i kada tačno ta greška potkrala. Ima li vremena i nade da je otklonimo ? Ili je kasno već za sve ?

  Uh, pa biti fabrička greška u tom prenesenom značenju na koje ti ciljaš sad je još i kul. Dobre, normalne dece i omladine naravno ima, ali generalno – Ovi sad nisu fabrička greška nego čitava falš beta serija sa trake, čak i izgledaju kao klonovi; izgladneli i žedni lakih poena, zalutali u pogrešnom shvatanju značenja “biti Evropljanin”, pokupili su samo ono čega se pametan stidi.
  Dečaci izgledaju kao peškirići u helenkama, devojke kao jeftine kol gerle, prihvatuju čak i postojanje aplikacije za Instagram koja će ih na slici kojom se predstavljaju lažno učiniti lepšim ne razmišljajući da sutra treba i na ulicu da izađu. I to je crnjak neopisivih razmera.
Dakle, odneo vrag šalu. Jer eto, žali mi se drugar neki dan na kćerku, kaže vuče se tamo i tamo, u školi nula bodova, a idol joj prostitutka iz “Parova”. Kažem “pa dobro, zašto ne reaguješ, majku mu?”
Kaže – “a šta da radim, jbg…”
Šta da radiš? Idi udavi se u gov….

• Sigurno si već negde odgovorio zašto si pristupio “Čoveku bez Sluha”, bendu koji je, rekao bih, dosta sličan “Six Packu”, ali ja ,eto, to nigde nisam pročitao. Šta je bio razlog ? Nisi imao dovoljno prostora da se razmahneš u samo jednom bendu ? Da li si ti možda “workaholic”  ?

  Ma ne. Istina je da sam autor i frontmen u oba benda, ali bez naboja u sebi, iole talenta i ludačke ljubavi prema muzici možeš da budeš radoholik koliko hoćeš i da ne vidiš ni 3 godine karijere, kamoli 25.
U ČBS sam upao jer se tako namestilo. I pre toga smo bili drugari po toj šumadijskoj pankrok liniji, a onda sam im gostovao na nekom singlu, jer su bili u maleru s pevačem i tekstopiscem. To je bilo 2000. kada smo snimili pesmu “Umesto osmeha”.
  Već tu negde se videlo da smo dobra ekipa, ja sam imao par gotovih pesama na lageru koje nisu bile “Six Packovske” (govorim o stilu), a zatim se isto tako slučajno preselim u Kragujevac. Malo da izmomkujem, malo da promenim sredinu i naučim kako se zaradjuje svoj dinar – i već u sledećem trenutku smo snimali brejk-tru album “Second Hand”. I krete priča. Sad bih se tačno roknuo da mi nije ČBS-a. Ok, ne bih se roknuo, znaš da se šalim, ali ČBS mi je, pored porodice ogromna sreća u životu.  

• Posle dve knjige pesama, da li možeš za sebe da kažeš da si pesnik ? Ili bi to mogao da kažeš i bez tih knjiga ?

Nije OK da ja to merim. Ali neki daleko veći od mene su rekli da moj pisani rad ipak malo prevazilazi folder “tekstopisac” i da se tu u najmanju ruku ipak radi o (rok) poeziji.
No, iako komplimenti od Bajage, Vranjkovića, Sexona, ili Janjatovića jako prijaju, meni  nije ni bitno ko će kako da me deklariše. Meni je bitno da sam jasan, da na dobar način prenesem poruku, da podelim lepo i upozorim na ružno, ogoljeno i iskreno jer samo tada si umetnik.

• Tvoji tekstovi nisu tek puka podloga za muziku, za rifove. Zanima me na koji način komponuješ pesme, slažeš rime na melodiju ili prvo ide tekst. Da li ti se dešavalo da ne možeš da “uglazbiš neki tekst” ?

Au, strašno vodim računa da muzika i reči ne trpe jedno zbog drugog. To su dve neodvojive stvari. Uglavnom komponujem paralelno. Čak i kada to nije slučaj, ne mirujem dok ne uklopim emociju rifa sa emocijom slova. Reklo bi se dosadna i nadobudna priča.
Ali, pesma je mali film. Kad se vampir šunja ispod prozora – onda se čuju crne dirke sa klavira. Kad posle oluje grane sunce – prolije se harfa sa svim svojim strunama.
U poslednje vreme dosta produciram i nekad se čak i oko dinamike bubnja iscimam kao da imam OCD.  I ne, ne dešava mi se da ne mogu da “uglazbim” tekst. Kad ne ide – budem strpljiv, prodje i po godinu dana dok  to dvoje ne završe u krevetu. Nekad to ispadne samo solidan seks, a nekad dobiješ “Delfinov let” ili “ Daleko blizu daleko”.

• Čini mi se da si jedan od glasnijih protivnika neukusa i kiča. Dopire li tvoj glas do onih koje treba preobratiti ? Koliko je to nemoguća stvar  kada su razni Infomeri i Kuriri, Pinkovi i Hepiji hipnotisali ogroman deo nacije?

Ko je zaglibio, zaglibio je i taj je gluv, pa sve i da hoće on ne može da čuje ni rođenu majku, kamoli mene. Kao nekome ko se postavlja zaštitnički kao stariji burazer svoje publike, ja se trudim da njih sačuvam, a mlađim generacijama koje dolaze na koncerte rok muziku predstavim  kao nešto ispravno i daleko bitnije od pukog ukusa ili trenutne energije u koncertnoj sali.
Mislim da ima puno bendova kojima bi trebalo zabraniti da sviraju. Previše je nemuzikalnih, lažnih, wannabe šta god, previše onih kao u državnom sektoru koji eto, vole da se nečim bave, pa su imali vezu da tu zajašu i onda neko ko bi taj posao razbio i radio “za sve pare” digne ruke i ode u toreadore. Ali, ajde kao pravićemo se da je to umetnost i da svako ima pravo da se oproba, s tim što ostaje ogroman problem: oni prosto teraju mušterije, ili da budem precizniji – udaljavaju klince od rokenrola. 

• Nikad ti (ok, Six Packu 😊) neću oprostiti što “Crveni makovi” traju samo minut i četrdeset tri sekunde. Koliko taj tekst Maka Dizdara (ovde sam napravio ozbiljan lapsus, ali neću da ispravljam, prim.ured.) doživljavaš kao svoj ?

Ja bih rekao da je to tekst (pesma) Mihovila Pavleka, ali nebitno, mislim da bi se originalni autor i ja lepo razumeli uz kafu. Ne doživljam je kao svoju, ali mi je beskrajno drago što je publika doživljava kao pesmu Six Pack-a. Tih minut i po na koncertu eksplodira neka dobra energija i prećutno svi u sali znamo da smo istomišljenici, bez obzira na snažnu metaforu kojom je pesma uvijena. 

• Ja već dugo ni “ Six Pack” ni “ Čoveka bez sluha” ne ubrajam u pank bendove. Prvi razlog je što mislim da “Pank jeste mrtav”, a drugi zato što poludim od današnjih žanrovskih odrednica i trpanja u pojedine koševe “na silu”. Da, vi svirate tu srpsku varijantu kalifornijskog panka i to mogu da upotrebim ako slučajno treba da opišem nekom u par reči šta svirate. Kako bi ti u par reči opisao to što “tvoji” bendovi sviraju ? Jesi li ti panker i sad u 45-oj ?

Jesam. Samo što volim celu i čistu garderobu i smatram da ne moram da idem okolo i mohikana frizurom vičem “hej, ja sam panker!”.  A pank, druže moj, nije mrtav, niti takvi fenomeni umiru. To što je neretka pojava da se neki bend izjašnjava kao pank bend, a pred svoj nastup kao intro pusti kafansku pesmu (kao – “šalimo se, hehe”) pa se ti i ja u duetu od miline ispovraćamo, nema veze s mojim načelima, s onim kako živim, zašto ne savijam kičmu ne pred kim i zašto svoj muzički kapacitet nisam iskoristio da postanem neki Rasta nego odabrao teži ali iskreniji put.

• Dosta nastupate po inostranstvu. To vas prati još iz devedesetih 😊. Moje pitanje je : “ Koliko kaskamo za svetom” ? Zašto ? Da li su razlog samo pare ?
  
  

Nisu samo pare. Do kulture je. Do vaspitanja. Plastičan primer: ovde te 3 dana pred tvoju svirku zove ko god je imao tvoj broj da ga staviš na spisak (ako može + 2), a na drugim mestima će ljudi insistirati da plate kartu jer su svesni da, prosto kao šeboj, bend od te karte leba jede.

• Postoji li neki relativno novi bend u okruženju koji ti se baš, baš dopao ?
  

NIKOM NIŠTA iz Kragujevca, KENI NIJE MRTAV iz Kruševca. Ovi prvi imaju aktuelni album koji ostavlja utisak zrelosti i strašnog kreativnog potencijala, a “KENI” su možda pravi reper kako mlad bend treba da gura priču, stvara fan bazu i bez mnogo udvaranja u kontinuitetu uzima bod u gostima.

• Koliko si TI Tirion? A koliko superheroj ?

Kako kome. A šta ja mislim – na kraju dana nije ni važno.

• Koliko ti je “borba sa sopstvenim demonima” pomogla da postaneš pre svega bolji čovek, a onda i veći umetnik ? Postoji li ikakav drugi način za to ?

Pomogla mi je pobeda nad njima. Borba je bila samo “gratis raspevavanje”. U mom slučaju, čvrsto sam uveren da je sve to, sada već u retrovizoru i zamagljeno dimom iz auspuha, moralo da se odigra baš kako se odigralo. Inače bih ostao da kao, nažalost, mnogi tavorim u močvari mediokriteta ne znajući da mogu mnogo više i bolje.

• Omiljena tri albuma ikada ? Brzo… 

Bad Religion – Against the Grain
Ramones – Brain Drain
NOFX – White thrash

• “Who we are” ? Truly ?
  
  

Ovo svakako nisi mogao da znaš, tako da – “tuše!”

Who we are je meni omiljena pesma u životu (Bad Religion), pa da se pozovem na njih i odgovorim ti u istom maniru:
“We ‘re animals with golden rules. “