"Prodaju se samo roto-romani u lepim plastificarinim koricama" - Intervju sa Kamenkom Pajićem, majstorom fotografije spec. za DOTKOM

Ovaj kratki nenajavljeni intervju sa velikanom fotografije Kamenkom Pajićem poslao nam je naš saradnik Goran Kuprešak.

Kamenko Pajić živi od leta 1988. u glavnom gradu SAD, Vašingtonu. Radio je za vodeće svetske medijske kuće kao što su Rojters, Sipa Pres, Asosijeted Pres, UPI i Njujork tajms. Trenutno se bravi komercijalnom fotografijom radeći za vodeće korporacije u SAD.

Recite nam nešto o foto-novinarstvu ?

Novinskom fotografijom sam prestao da se bavim januara 2009. godine, a danas je situacija daleko gora nego tada, pre svega kako se novinarski obrađuju priče, zbog nedostatka urednika fotografije koji razumevaju novinsku fotografiju, danas preovladava isprazno umetničarenje. Nažalost, novinska fotografija je kao i novinarstvo postala puka propaganda vladajućih režima, a ja tu ne vidim svoje mesto da učestvujem u nečemu što se kosi sa mojim svetonazorima.

– Fotografija – crno bela ili u boji ?

I jedna i druga imaju svoje prednosti, iskreno nisam razmišljao o tome, jednostavno, odlučujem po osećaju .

– Da pomenemo i filmsku fotografiju. Sarađivali se na poznatoj domaćoj seriji “Sivi Dom” sa gospodinom Jašom Josimovićem ?

Radio sam na seriji “Sivi dom” kao treći fotograf koji je zameno Zlatka Jovanovića koji je zamenio Jašu, tako da nismo direktno sarađivali. Kako sam laboratorijski obradio ceo fotografski materijal za špice epizoda na posredan način sam radio na njegovom materijalu, a kako smo danas dobri prijatelji pretpostavljam da je bio zadovoljan obradom njegovog materijala.

– Koncertna fotografija koju bi vi izdvojili kao najdražu ?

Koncerte sam prestao da snimam 2006. godine kada je postalo neizostavno pravilo da se snime tri pesme i onda moraš da napustiš prostor dok publika snima mobilnim telefonima. Danas mnogi “umetnici” dodatno traže da se fotografi odreknu autorskih prava u korist “umetnika” dakle da rade besplatno za milionere koji onda pokreću kampanje protiv kojekakvih eksploatacija ljudi u svetu. Dvoličnost i bezobzirnost kao i u novinama je nešto za šta nemam stomak i iskreno me ne interesuje. Kao rezultat toga svako ko je znao posao ne radi više i poslednjih 20 godina ne mogu da se setim nezaboravnih fotografija koje su nekada obeležavale i definisale grupe, a razlog je baš taj – neverovatna pohlepa muzičara i njihovih menadžera.

– Foto monografija Džonija Štulića i saradnja sa gospodinom Dušanom Vesićem ?

Dušana poznajem od početka osamdesetih godina prošlog veka. On je pisao tekst i za knjigu o Štuliću koja je izašla 1990. godine, tako da mi je bilo bitno da ovaj materijal u knjizi izašloj oktobra 2019. godine, a snimljen je marta i aprila 1990. zadrži ukus tog vremena. Iako su to dva različite knjige, novija ima veći broj strana i vise fotografija, štampa je neuporedivo kvalitetnija kao i sama priprema, sada je sve skenirano sa originalnog filma, štampano u punom koloru da bi se dobio maksimalan crno beli kvalitet. Dušan je doradio i preradio tekst koji je izuzetan tako da je to za nas obadvojicu bio pokazni rad. Učestvovao sam sa fotografijama u knjigama koje je Dušan pisao i zadovoljstvo mi je da mogu da se pohvalim da sam ga poznavao i radio sa njim

– Ratna fotografija ?

Rat se desio u mom dvorištu, a rat sam tek počeo da snimam 1992. u Bosni. Bilo pa prošlo. Kasnije sam u SAD odbio glat ponude da idem u ratna područja, ni ovaj rat ne bih snimao da se nije desio u mom dvorištu.

– Vi ste pionir u foto muzičkoj fotografiji i monografiji (Plavi orkestar; Riblja čorba; Bajaga i instruktori ; Crvena jabuka; EKV )pa nam recite nešto i o tome ?

Napravio sam ukupno šest knjiga, kako sam ih ja tada zvao slikovnicama. U nekim od pet knjiga objavljenih 1990. pojavljuje se kao autor Zoran Trbović. Naivno sam verovao tada da će se stvoriti tržište za takvim knjigama. Kao prvo, država se raspala, ekonomija je otišla do đavola, ljudi su se borili za gole živote, a iz ove perspektive nije tu bilo tržišta, jer se taj tiraž od 1000 primeraka vrlo sporo prodavao. Danas je očigledno da je ipak Jugoslavija zemlja u kojoj se prodaju roto-romani u lepim plastificarinim koricama, a sve drugo je na nivou statističke greške. Kad se to realno sagleda nije ni čudo kako je, bilo bi čudo da je drugačije.