Dotkom

Nepolitikin Zabavnik

PREDSTAVLJAMO

“Talenat ne isključuje sklonost ka budalaštini” (Nenad Baraković – Bara, multitalentovani lik, specijalno za DOTKOM)

     Već neko vreme čitam njegove kolumne, neke njegove muzičke radove pratim na YT i gde god naletim, dugo smo prijatelji na FB, a pre neki dan sam ga i lično upoznao. Deluje mi kao pametan i pristojan mladić. Da li je to zaista tako ili se nešto krije iza te fasade, pročitajte u intervjuu koji je specijalno za Dotkom dao Nenad Baraković – Bara, Beočinac, muzičar, kolumnista, pisac…   

  

Jesi li ti muzičar ? Ili si krenuo samo tetki da odneseš  lek?

 Nije svrha u cilju. Svrha je u putu kojim ideš do cilja, jer u toku puta postaješ njuška koja je dostojna toga ka čemu stremi.  Krenuo sam da odnesem tetki lek, ali se na tom putu desila muzika, gitara, novinarstvo,  pozorište, pisanje, intervjui i  kolumne.  Što zapravo i nije toliko loše. Osim po tetku jer je ostala bez leka.

Da li je “Ćelavoj Gospođi” narasla kosa ili je prestala da bude gospođa? Šta se dešava kod tebe na muzičkom planu?

 Bend je uradio koliko je mogao u datom trenutku. Snimljen je album, odsvirano je par festivala, singl se vrteo na TV-u i po raznim top listama. Mladi su dolazili na svirke, pevali te pesme, kasnije su ih sa svojim bendovima obrađivali, tako da bend nastavlja da živi kroz njih. Baš sam skoro video na tašni nekog srednjoškolca ispisan naziv benda. Lep osećaj. Posle Gospođe sam imao projekat ”Charlie Brown” sa Karlom (lid gitara “Ćelave”)  i Zlatkom Rakonjcem – ”Onaj lepi glumac”, što bi rekla moja drugarica. S vremena na vreme ga aktiviramo kako bi snimili neku pesmu i mahnuli ljudima da smo još uvek tu, a glavni muzički plan je 12 pesama koje čekaju da se snime u studiju. Ima ona: ”Čovek pravi planove, a Bog se smeje.”

besplatan download album benda “Ćelava Gospođa” – Cellaweiser na linku : http://www.mediafire.com/file/4pavn834jc52qdl/Celava+Gospodja+-+Cellaweiser+%282015%29.rar

Obično se za likove poput tebe kaže: “ Multitalentovan lik” ili s druge strane: “ Budala, maje se sa umetnošću, od tog nema vajde”. Šta je istina?

 Ne postoji objektivna stvarnost ; svako je vidi onako kako želi ili kako mu odgovara. Tako je verovatno i sa istinom. Pa sada, meni je sigurno više prijalo kada sam čuo na radiju rečenicu ”On je jedan od najtalentovanijih mladih umetnika”, nego kada mi komšika kaže da sam budala.  Svaki čovek ima pravo da ispadne budala,  pa i komšika ima pravo da laje o tome, što da ne.  Ljudi smo. Talenat ne isključuje sklonost ka budalaštini. Važno je da se iz budalaštine nešto nauči,  jer besomučno silovanje budalaštine može da se pretvori u glupost. Tada već nastaje problem.

Ima li boljeg od Džonija i zašto ne?

 Rekao je šta je imao i to hirurški precizno, uz odličnog bubnjara i basistu. U atom je opisao sve naše balkanoidne sklonosti i povukao se kada je shvatio da si kao muzičar isključivo zabavljač, a ne popravljač svetova.  U zemlji seljaka na brdovitom Balkanu se od toga napravilo mit, zbog čega je meni kao velikom poštovaocu njegovog dela izuzetno  žao jer mi ovde patimo od mitomanije koja nam se iznova i iznova obija o glavu. Trebali bi malo da sjašemo sa mitova i da se okrenemo stvarnosti. Desio se u pravo vreme, na pravom mestu, sa pravim idejama i sa dobrim bekgraundom;  za razliku od Ede Maajke, Šelića ili Mikija Radojevića koji stvaraju okruženi nevremenom pa je njihova borba sa vetrenjačama daleko teža. 

Gde tvoje ludilo najbolje dolazi do izražaja : dok pišeš, komponuješ, ili sviraš ?

 Moje ludilo najbolje dolazi do izražaja kada ništa od toga što si naveo ne radim, pa se zato i bavim pomenutim stvarima kako bih ostao, opstao ili postao normalan;  baviti se umetnošću u današnje vreme kada su ljudi postali antene za odašiljače primitivzima, šunda i nekulture je jako hrabar potez. Činjenica jeste da sam se u poslednjih godinu dana najviše dohvatio pisanja i da su to neki ljudi shvatili prilično ozbiljno. ”Gde mogu da nabavim tvoje knjige” i slično.

Zašto si ti drugačiji od većine tvojih vršnjaka ?

 Estetika je preuzela primat.  Previše gledamo spolja, malo iznutra. Ljudi troše sate i sate života da bi imali bolji telefon, da bi se slikali u nadrkanim hotelskim sobama i ekskluzivnim mestima pored lavora sa Džek Denijelsom i Red Bulom. Svrha letovanja nije postalo letovanje, nego stori na Instagram profilu. Trudimo se da živimo živote kao da su novogodišnja reklama Koka – Kole. To zapravo i hoće autotjunirani, fotošop- banana sistem od nas. Da se međusobno poredimo, takmičimo i da u toku toga izgubimo sami sebe. Umesto što tražimo i ističemo različitosti i težimo ka njima, hajde da tražimo sličnosti, a da se pri tome ne grupišemo u interesne grupe, jer se i tako gubi identitet pojedinca.  Nisam drugačiji. Mi smo u istim govnima, bez obzira na afinitete, sklonosti ili poglede na svet.  Gledam da ne poredim sebe sa drugima, da ne merim ”ko ima veći” jer se od tih stvari čovek razboli, a posle teško oporavi.  

Kad ćeš da se ženiš ? Jesi li našao neki normalan posao? Zašto ne piješ pivo? Da li su to najčešća pitanja postavljena tebi na porodično-rodbinskim okupljanjima ?

 Mi se sastajemo samo na sahranama i svadbama pa su svetla uvek uperena ka nekome drugom, da li na mladence ili na pokojnika.  Tako da izbegavam centar pažnje u porodici; niti mi se umire, niti mi se ženi.

Zašto navijaš za Vojvodinu, da li si luzer zbog toga i da li se slažeš da nema razlike između crvenog i crnog blizanca ? Koga još simpatišeš u svetu nogometa ? Reci ako smeš – Arsenal!

 Ako bih se dotakao fudbala, dotakao bih se i politike, a ovo je- “Nepolitikin zabavnik”.

 Od skoro se deklarišem isključivo kao navijač Ivana Lakićevića Moglija, fudbalera koji je ponikao u Voši, a trenutno igra u italijanskoj seriji A za Đenovu (“nije baš da se naigrao“, prim aut.) Drago mi je što sam imao priliku da uradim intervju sa njim. Divan lik. Ide u pozorišta, sluša kvalitetnu muziku i ruši predrasude o fudbalerima, a mi smo predrasudama skloni. Ne bih da zvučim kao teoretičar zavere; zaista mislim da je Zemlja okrugla, ali navijanje počinje da mi gubi smisao kada vidiš da su na fudbalskom terenu glavne reklame – reklame od kladionica. To nam nešto govori? Prosudite sami. 

Rockomotiva, Gledište, Remix press…nastavi niz ?

 Pa, to je to. Bilo je još stvari, bilo je i nekih većih sajtova koji su mi krali tekstove i uzimali ih bez pitanja, ali neću da im dajem reklamu. Prvi tekstovi, intervju i recenzije su mi izašli za Rokomotivu, ali s obzirom da je to sajt koji je vezan za muziku i umetnost , a ja sam na nagovor drugih odlučio da izbacujem svoje autorske kratke priče i neka svoja promišljanja, Dare Mitrović sa ”Razgibavanja” mi je preporučio Gledište. (Redakcija Dotkoma vam ga takođe srdačno preporučuje !)  Urednik Mare i ja smo se brzo skapirali i ide nam to lepo, da čuknem vo drvo.  Mare je tu kada treba da se zabode intervju sa nekom poznatom facom,  ja da sablaznim čitaoce, a Nenad Milenković-Panić svojim tekstovima obično pokupi simpatije umetničkih duša i mislim da smo odličan tim. Mada, čude se mojoj hiperprodukciji, jer uprkos onih tužnih  ”osam sati” i dalje piskaram. Po potrebi upadnem i u Remix Press da nešto napišem. To su super devojke.

Načuo sam da si i ti kupio diplomu ? Novinara?

 Zaslužena je – nije kupljena. Da je kupljena bio bih ministar informisanja.  Odradio sam brzinski kurs kako bih imao alibi za palamuđenje. Davno sam okrznuo dupe o zgradu filozofskog fakulteta kada sam išao na prijemni za žurnalistiku i nisam se proslavio. Tada sam ozbiljno bio posvećen nekim drugim stvarima o kojima ne bih javno, to ćemo privatno.

Šta preovlađuje kad je tvoja kreativnost u pitanju ? Nemir ili strast?

 U početku, bunt i nemoć da promeniš stvari. Kasnije strah od smrti i činjenica o tome da me jednog dana neće biti u ovom obliku, a meni je zapravo jako lepo  uz sve poteškoće koje život nosi sa sobom. To je svojevremeno u meni izazivalo paničan strah, jer sam kao tinejdžer mislio da sam relativno besmrtan i da mi niko ne može ništa.

 E, spoznaja o tome da su stvari malo drugačije, no što sam ja mislio je dovela do preispitivanja i još više sviranja i pisanja. Znači da su tu i nemir i strast upleli konce. Mada, sada se već trudim da te emocije oblikujem, da ne budu samo izbačene kroz tastaturu bez ikakvog smisla i redosleda. To je dugačak put, i tek će da se putuje.

Patuljci u vrtu šapuću da pišeš knjigu. O ćemu se tu radi? Dokle si stigao i “đe je, ba, zapelo” ?

(namešta naočare i sklapa ruke u oblik piramide, imitira) 

 Pa, vidite… Ta knjiga je veoma važna za održavanje mira i stabilnosti u regionu. Biće, biće… za godinu, dve, najviše tri godine. Samo strpljenja.

Predlog za soundtrack čitaocima intervjua dok ovo čitaju?

 Brus Springstin – Radio Nowhere

Omiljeni domaći bendovi (aktuelni)…ČBS i ?

 Six Pack. Bilo je tu još bendova vrednih pažnje kao što su Lude Krawe i Pasi, ali više ne postoje. To su bendovi od kojih sam učio, što kroz muziku, što kroz druženje.  Drag mi je i Edo Maajka, to su opasni tekstovi i zapravo je veći rokenrol od mnogo rokenrol bendova. Imam utisak da pisanje i rep, ali pravi rep zapravo postaju ono što je nekada bio pank-rok. Nikola Vranjković je priča za sebe. Kiza Zoranović je takođe čovek koji zaslužuje svu pažnju kao muzičar. Sve je to domaće.

 Najdraža replika iz nekog filma ? Kakve filmove voliš da gledaš ? Postoji li neki film koji si gledao više od 5 puta ?

 Kada Toma Kuruzović u “Povratku otpisanih” kaže:  ”Tak’e volim.” (smeh)

 Ma, volim filmove. ”Specijalno vaspitanje”, ”Let iznad kukavičjeg gnezda”,  Skorsezeov ”Taksista”,  Nolanova trilogija Betmena, ”Stalker” od Tarkovskog. Sve je to pregledano mnogo više od pet puta. ”The Deer Hunter”, ”Angel Heart”… mogao bih do sutra o ovoj temi.  Nije me zakačila aktuelna NETFLIX manija, kažu da mnogo propuštam, ali ipak…filmovi.

Šta ne može da ti dosadi ?

 Ne može da mi dosadi brojanje izgovorene reči ”generalno” koju ljudi u poslednje vreme, generalno, neverovatno forsiraju. Ne može ništa da dosadi ako tome daš neki smisao. A smisla sve više fali, a sve je više besmisla i beznađa. Ovde je osim nezaposlenosti, problem i besposlenost- GENERALNO.

“Kamo dalje, rođače” ? Planovi…

 Nije vreme za planove. Planovi su luksuz, ovde možeš da planiraš jedino ako ti je tata Miroslav Mišković. Pičim korak po korak, pa gde stignem.

Za kraj, šta treba da ispravimo na Dotkomu da bismo bili bolji i čitaniji. Ne prihvatam uvlačenja tipa : “ Sjajni ste, samo tako nastavite”. Hoću konstruktivnu kritiku.

 Ma, ko sam ja da ti pucam kritike. Previše je kritike, treba pohvaliti tuđi rad i trud. Cimaš se, radiš intervjue, izveštaje, pišeš kolumne. To je za poštovanje i nema mesta kritici. Evo, bolduj pitanja u intervjuima, to sam primetio da sajtovi rade kako bi čitanje bilo efektnije. Samo nastavi da cepaš. Podrška iz sveg srca i hvala ti na razgovoru.

Hvala i tebi ! Čuvaj se !

razgovarao : Zoran Popnovakov

fotografije : Nataša Stojšin

Leave a Reply

Theme by Anders Norén

%d bloggers like this: