Uragan na biciklu (zvona i perkusije u daljini) – intervju sa subotičkim multiinstrumentalistom Goranom Grubišićem (Ana Never, Wooden Ambulance)

piše : Desya Lovorov

Bicikl je ‘melting pot’ subotičke umetnosti, i to je činjenica. Za mene, svaki dobar umetnik je čovek koji makar voli bicikle, ukoliko kojim slučajem ne ume ili ne može da vozi. U ovakvim slučajevima, teško je izbeći nepristrasnost, jer poznaješ onoga sa “druge strane” intervjua. Međutim, Goran Grubišić ima po koji kec u rukavu, a ja mislim da sam uspeo da izmamim koji na videlo, jer smatram da ima šta da kaže, a siguran sam da to nije sve. Vreme će svakako pokazati, a sada, predstavljam vam gospodina Uragana na biciklu (s obzirom kakvom silinom i virtuoznošću svira bubnjeve, uragan je mala reč):

– Ko je Goran Grubišić? Molim te da se predstaviš i da nabrojiš čime se sve baviš kao umetnik i čovek.

Rođen sam i živim u Subotici. Moglo bi se reći da poslednjih dvadeset i pet godina pokušavam amaterski da se bavim muzikom i sa svime što ide uz to. Sve po principu “sam svoj majstor”. Ali, interesuju me i druge stvari, druge umetnosti, pre svega likovne i književnost. Recimo još i da volim bicikl i košarku.

Koji instrument ti je bitniji, bubanj ili gitara, i kojim svim instrumentima zapravo vladaš? Pretpostavljam da je teško odabrati, ali, radi toga, uputi nas u svoje muzičke početke.

Bubnjevi, definitivno. To je moj matični instrument. Pre četvrt veka, u doba kada sam krenuo u srednju školu, krenula je u pravom smislu ta opijenost muzikom i prvi pokušaj lupanja na kompletu sastavljenog od Jupol kanti. Zatim sam zahvaljujući komšijama došao do prvog kompleta Amati bubnjeva. Ja sam verovatno jedini bubnjar za kojeg je komšiluk navijao. Makar u početku.
Mislim da svako ima neku aktivnost u kojoj se oseća podjednako prijatno i ispunjeno. Kada oseća da može najbolje i na najkreativniji način da ispolji svoju emocionalnu i mentalnu energiju. Kada oseća da je neka najbolja verzija sebe. Meni to ponekada polazi za rukom, i nogom, dok sedim za bubnjevima.
Takođe, volim mnogo svakolike perkusije. pomalo sklapam i skupljam razna zvona i udaraljke. Obožavam ksilofon i njegov zvuk. Maštam da ću možda nekada moći da stanem pred neku marimbu ili vibrafon.
S druge strane, gitaru sam počeo da sviram kasno, negde sa 23 godine, iz jedne nove potrebe. Potrebe za stvaranjem, sviranjem i pevanjem nekih svojih pesama. Eto, nakon toliko godina i dalje mislim da sam u zoni pokušaja.

Sem poslovne, da li imaš neke dodirne tačke sa pozorištem, i teatrom kao forme umetnosti? Da li si se okušao kao glumac u nekom trenutku?

Ne. Što bi negde preko neki muzičari rekli, to je day job. Samo što je ovo kod mene više day & night job.
Ali, svirao sam, tačnije svirali smo u dve amaterske predstave, u par navrata u poslednjih 15 godina. Jednom sa Anom Never, jednom sa Wooden Ambulanceom. Toliko.

photo by pitrih

Koji albumi i muzičari su te formirali kao muzičku ličnost, i eventualno odvoji nekoliko najdražih albuma za sva vremena, što kažu.

Mogu samo da pokušam da pokušam da odgovorim na ovo pitanje.
Najlakše mi je da kažem John Coltrane. Znam da tu neću ništa pogrešiti.
Što se tiče muzičara koji su me na neki poseban način inspirisali. Kao bubnjara, kada sam bio tinejdžer to su bili Boris Leiner (ex-Azra, ex-Haustor, Vještice) i Lav Bratuša (ex-Darkwood Dub, Minilinija). Kasnije, muzički i uopšte životno, Woody Guthrie, Jason Molina, Vic Chesnutt, Willy Vlautin i mnogi drugi.

A među najdražim albumima, ovom i svakom prilikom bih izdvojio:
John Coltrane – A Love Supreme
Bob Dylan – The Cutting Edge 1965-1966 – The Bootleg Series, Vol. 12: Collector’s Edition
Biosphere – Substrata
Arab Strap – Philophobia
Godspeed You! Black Emperor – Yanqui U.X.O.
Richmond Fontaine – You Can’t Go Back If There’s Nothing To Go Back To

foto Boris Rajić

Kao viđeniji subotički i što da ne, srpski muzičar, koje je tvoje viđenje lokalne, subotičke scene, nekada i sada? Takođe, mišljenje o sceni u regionu, u zavisnosti šta pratiš?

Što se Subotice tiče. Šta reći. Mislim da ne postoji ni jedan subotički bend u kojem se barem jedan član nije pokupio i zajedno sa pasošem otišao odavde. Dok ima i bendova, gde od pet članova njih četiri sada živi i radi u drugim državama. I šta onda reći o “sceni” u gradu iz kojeg je u poslednjih petnaestak godina otišlo 30.000 ljudi. Nije sada ovo nikakvo lamentiranje. Jednostavno, pre možda nije bilo dobro, ali je bilo bolje.
Kada sam počeo da izlazim, sredinom devedesetih. Mogao si u jednom od subotičkih klubova (Gustav, the Club) da slušaš Ludolf Neum i Njegov Paranormalni Džuboks, Džukele, Sherbet Underground, Gumiflex, Savlador Freak, Delirium Tremens… Pa onda još deset drugih lokalnih bendova (da ih sada sve ne nabrajam) jednom mesečno po grupnim svirkama u MZ Aleksandrovo i Rexu na Zorki.
Ili, uzmimo na primer kako je bilo recimo pre samo nekih sedam godina. Još uvek su svirali Pionir 10, Omladinac 11, Ljudske potrebe, Fluat, Butcher, Nebo je crveno, All the Arms We Need, Etil… Imao si dva studija za probe i snimanja. Sada nemaš nijedan. U Studiju (11) se dešavalo mnogo toga na svakodnevnom nivou, od hip hopa i elektronike, preko eksperimentalne muzike do HC-a i metala. A postojali su i Trenchtown, Etnokamp, Ambush i slični muzički festivali. A i Mirčez je bio živ. (Slava mu.)
Naravno čega nema, toga prosto nema. I ima nečeg novog. Ali, ovaj savremeni trend da bendovi postoje samo kao “singl” na YouTube-u i da scena postoji jednom godišnje kada je svirka u parku je ništa drugo do privid scene.
Lokalne scene su okopnele. Festivalokratija vlada ovim dobom. To je realnost. I to je globalni fenomen.
Ipak, i dalje se trudim da pratim, slušam i uživam u svemu do čega doprem. I zaista ima mnogo toga interesantnog u smislu kvaliteta i autentičnosti. Eto, prvi na pamet mi padaju bend Igralom iz Niša. Niška scena je trenutno vrlo interesantna. (uvek bila, prim. aut.)

foto Boris Rajić

Ana Never, u kom sviraš bubnjeve, probio se i van granica Evrope i kada se povede priča o domaćim post-rock snagama, Ana Never je uvek na vrhu, ako ne i prva koja se pominje. Kako doživljavaš taj uspeh, tok dešavanja što se tiče samog benda i da li imate neke planove u budućnosti?

Volim da sviram bubnjeve, pogotovo volim da sviram bubnjeve u Ani Never. I to već skoro dvadeset godina. Desi se da kada sviramo neku stvar koju sviramo već više od decenije, meni se i dalje naježi koža na rukama. To je stvarno neverovatno. Mislim da se to i čuje i oseti. Žao mi je što smo propustili gotovo svaku priliku koja nam se otvorila. U smislu poziva na festivale i turneje po evroazijskom kontinentu. Ali, nadam se da ćemo nastaviti da radimo, pa makar to bilo ovako kao i do sada. Plan je uobičajen – nema plana. Uglavnom, trebali bi da snimimo novi album i da sviramo koncerte. Kako, kada i gde? Moraćemo malko da se potrudimo kako bi smo dali odgovore na ta pitanja.

foto Željko Vukelić

Podjednako uspešan i napose hermetičniji projekat Wooden Ambulance, koji sam nazvao “alternativnom subotičkom filharmonijom”, počeo je jednostavno i kao, pretpostavljam off-projekat. Šta te je nagnalo da nastaviš da razvijaš dalje priču i kako je sve to počelo zapravo? I voleo bih da znam zašto baš “Drvena ambulanta”, kao autentični subotički toponim.

Negde u vreme kada sam počeo da sviram gitaru, zatvorili su i srušili “Drvenu ambulantu”, Dom zdravlja kojem sam i ja pripadao. Odlučio sam da na svojevrstan način preuzmem to ime. A sve je počelo stidljivo. Kao bedroom music, ili kitchen music. Tako je trajalo sve do decembra 2011. Kada smo jedno veče spontano sedeći za stolom u Studiju 11 odlučili da napravimo od Wooden Ambulancea bend. Bili smo u fazonu ko će šta da svira i već nakon šest dana imali smo prvi nastup. Tako je počelo. Od tada do danas, čini mi se da je dosta toga prošlo i ostalo sa potpisom Wooden Ambulance.

Da li je ravnica razlog zašto sviraš americanu?

Nisam siguran, ali mislim da ne. Nisam siguran ni da ono što sviram jeste striktno americana, ili šta taj termin tačno znači. Ali, znam da volim Suboticu, Vojvodinu, ravnicu, i to što mogu bez mnogo napora da se svakodnevno po njoj krećem na biciklu. Jer dok sam na biciklu, najveći deo inspiracije akumuliram i filtriram. Tako svi prizori koje srećem po ravnici, definitivno jesu nešto što utiče na mene i moj muzički izraz. Baš kao što utiče na mene i sva muzika koju slušam. Svesno, ali verovatno i nesvesno. (bicikle su zakon, prim. aut.)

photo Igor Marinovic

Da li su ti post-rock i folk/americana primarni žanrovi što se tiče stvaralaštva, i da li imaš neki ‘guilty pleasure’ koji bi (možda) mogao da nas šokira? (mene ne može ništa da šokira, odmah da napomenem, prim. aut.)

Nije u pitanju nikakav guilty pleasure. Stvarno mislim da poštujem i volim sve žanrove. A što se stvaralaštva tiče, postoje, uslovno rečeno, u svojim mislima imam tri formirane smernice. Tačnije, tri sna koja bih voleo da ostvarim kada je u pitanju muzički izraz i kreacija. Prvi je free jazz. Voleo bih da budem free jazz bubnjar. Zatim, drugi san. E, to je veliki san. Voleo bih jedan dobar i veliki afrobeat bend, sa primesom roots reggaea. Dok bi treće bilo nešto na potezu elektronike/IDM i ambient hip hopa.

Kakav je tvoj odnos prema punk i metal subkulturi?

Mnogo iskrenog poštovanja prema obe subkulture. Iznikao sam uslovno govoreći iz panka i svih njegovih pozitivnih uticaja i svega što je ostavio u nasledstvo. Što se metala tiče, taj odnos više gradim preko poznanika i drugara.
Sve u svemu, sa takvom muzikom se srećem samo na koncertima. Volim da čujem sludge, doom, stoner i kako sve to ne zovu. Uglavnom Neurosis i taj fazon. Ima taj jedan mađarski bend koji volim, Torn From Earth, i jedan grčki – Sun of Nothing. Uf, čoveče, to je sjajno. Nažalost, mislim da nisu više aktivni. (koliko vidim, u hibernaciji su oba benda, prim. aut.)

foto Željko Vukelić

Moje omiljeno pitanje koje volim da postavljam muzičarima je u vezi književnih uzora – molim te da nas uputiš u sadržaj tvoje biblioteke i šta najviše voliš da čitaš/preporučuješ.

Dobro pitanje.
Mnogo toga. Mnogo sam čitao u tom nekom periodu studiranja, pa sam onda imao možda i jednodecenijski period kada, imam utisak, kao da nisam ništa čitao. Da bi se poslednjih par godina ponovo probudilo u meni čudovište koje u proseku mesečno pročita makar tri knjige pozajmljene iz biblioteke. Tako, u ovom poslednjem periodu pročitao sam mnogo toga. I ovo što ću sada izdvojiti nisu najbolja dela među njima. Nego ona koja su ostavila neki poseban utisak. Koji čini da skoro svaki dan pomislim na te knjige. Zaista neverovatno. Tako moram da izdvojim: Stiv Erl – Sa ovog sveta nikada se neću živ izvući, Džek Keruak i Alen Ginsberg – Izabrana pisma, Tomas Bernhard – Vaten: Zaostavština. Zatim, zaista bih voleo kada bih imao sa nekim da popričam i razmenim mišljenja o Dejvid Foster Volasu i njegovim delima.
Od domaćih autora volim sve od dva Srđana, Srdića i Valjarevića. Naposletku, mislim da je važno istaći ovaj novi talas, tačnije cunami autora poezije sa jugoslovenskih prostora. Mislim da ovo što se dešava par godina unazad, i ovo što se dešava upravo sada je nešto o čemu će se za 25 godini pričati kao što se govorilo o recimo muzičkom novom talasu s početka 80ih. Dešavaju se velike i divne stvari kada je domaća poezija u pitanju. Živimo u vremenu sa mnogo mladih sjajnih pesnika.

foto Željko Vukelić

Kao tekstopisac (između ostalog) u Wooden Ambulance-u, da li nameravaš da se baviš malo i književnošću, s obzirom na tvoja pisanija na Fejsbuku, koja su mi se mnogo dopala? Da li si negde možda objavljivao poeziju ili neke druge forme u nekom časopisu, fanzinu?

Baš i nisam. Mislim, nekada davno par tekstova, priča, eseja jesam objavljivao po nekim časopisima za književnost, filozofiju i umetnost. Ali, to je gotovo zanemarljivo. Nisam dorastao da budem nešto kao književnik, pa makar i u nekom najširem smislu. Ali, to je možda ujedno i prednost, pošto na tom polju mislim da nemam stvarno ni trunku sujete. Pišem, onako kako osećam, nemareći za književnu teoriju, narativ ili slično. Pišem zato što mi to, dok to radim, pomaže da preživim nešto. Ili, makar mislim da je tako. Imam neku zbirku rukopisa, koju ću možda jednom i urediti i objaviti. Sa četrdeset godina nije baš zahvalno započinjati takav neki novi život. (što da ne, prim. aut.)

Šta misliš o fanzinima i da li su oni pomogli u oblikovanju onoga čime se baviš, makar informativno? Ukoliko možeš da izdvojiš neki koji si pratio ili pratiš trenutno, slobodno.

Ne znam mnogo o tome, stvarno. Sretao sam se sa njima uglavnom samo kada bih otišao kod Mirčeza ili na nekim koncertima. Ali eto, znam za tvoj. (počastvovan sam, prim. aut.)

Koji nosač zvuka ti je najdraži i zašto? Kolekcionari vole da čuju takve stvari, pa izdvoji najdražu ploču, kasetu, disk, i jednu za koju si siguran da je retkost, a tebi znači mnogo.

Sve faze sam praktično ispratio. Imam kolekciju ploča, CD-a, kaseta. Od svega po tristotinjak primeraka, sigurno. Voleo sam da govorim da je ploča najkul. Verovatno zato što i jeste. Ali, osim što mislim da je kupovina ploče najlepši način da podržiš bend, to je jednostavno za nas preskupo. Ali sam skoro došao do spoznaje da sam ja ipak “kaseta tip”. Jer kasete su te koje su me u formativnim godinama oblikovale.
Što se tiče nekih retkih, najdraže su mi ploče sa posvetom, potpisane od strane bendova. Pa tako recimo ploča benda Devastations.

U par navrata si se našao u ulozi producenta nekoliko izdanja, ukoliko sam dobro propratio, uglavnom u lokalnim okvirima – kakva su to bila iskustva?

Nisam se mnogo time bavio, ali nužda natera čoveka. Kako sam poslednjih 9 godina bio upleten u rad Studija 11 i kako sam tamo snimao i sa svojim bendovima, ponešto sam naučio o snimanju, miksu itd. Ipak, ne volim da radim na svojim albumima. To me totalno iscrpi. Ali, recimo dok sam snimao album Roberta Tilija. Tu sam stvarno iskreno uživao u svakom koraku. Da su drugačije prilike, voleo bih da se bavim radom u tonskom studiju.

Interesuje me da li je tvoja ćerka uticala na neki tvoj rad i da li pokazuje neke znake da će zakoračiti u svet umetnosti, ako već nije? I sam kao otac, voleo bih da i moja deca uhvate tu iskru.

Naravno da je uticala. Gotovo kroz sve se provuče uvek ta neka nit. Ima dosta posrednih i neposrednih uticaja na ono što sam radio. Ponajviše na poslednji album Wooden Ambulance, koji se zove “Redville” i koji je skoro objavljen (recenzija).
Za sada ne pokazuje zainteresovanost za muziku. Zna da uhvati akorde na gitari, zna da svira neke osnovne ritmove na bubnju. Toliko. Ako ikada bude osetila potrebu da to upotrebi i da se iskaže na taj način, imaće moju podršku. Naravno, i ako ne pokaže zainteresovanost imaće moju podršku.

Da li imaš u vidu neke saradnje, specijalne projekte? Slobodno pomeni i neke koji su se desili ranije, a smatraš da su vredni pomena, ne moraju biti striktno u domenu muzike.

Ovih dana sam se okušao po prvi put u dva različita, ali slična muzička projekta. Na muzičku podlogu, recitujem, mumlam neki svoj tekst. Najbolje u svemu tome je što su u u projekte uključena dvojica sjajnih subotičkih muzičkih stvaraoca, producenata, koje mnogo volim i cenim.
Tako je jedan mini album baziran na podlozi i bitovima koje je pravio Boogie Fadee. On je neko ko radi hip hop. Neko ko me je upoznao sa umetnošću beatmakinga i svim divnim hip hop umetnicima.
Drugi projekat je sa muzičkom podlogom koju stvara wb41. On je opet neko ko je jako dugo u muzici i DJingu, i dolazi više iz te neke sfere elektronike, IDM-a i slično. On je stvarno neverovatan. Čisto blago. Godina i dalje svaki put uživam u njegovim setovima i radovima.
Stvarno je nešto poput ostvarenja sna što na ovaj način sarađujem sa njima.