Разгледница из Суботице, града велелепне архитектуре и пријатних људи

Суботица, најсевернији град Србије, позната је по архитeктури као из бајке, Палићком језеру и зоолошком врту, али ако се нешто може издвојити као њена најаутентичнија особеност, то јесу срдачни људи и пријатна атмосфера. Наиме, упркос томе што Суботицу, као и већину места у Србији, људи напуштају због тешког живота и лошег стандарда, овај град ипак одише неким оптимизмом, који је мање присутан у другим градовима.

У Суботицу сам отишао без неке јасне идеје. Резервисао сам собу у локалном хотелу и дошао на пар дана, са намером да можда фотографишем стару архитектуру. Разговарајући са људима на улици, чуо сам да је последњих година на рад у иностранство отишло око 20.000 Суботичана, захваљујући добијању мађарских пасоша. Према званичним подацима, у том граду живи стотинак хиљада људи. Колико је ситуација тешка, најнепосредније сам осетио, када ми је на улици пришла жена средњих година, са лепим манирима, обучена сасвим пристојно и питала ме да јој дам који динар уз оправдање:“Немам другог избора”.

Међутим, у разговору са Суботичанима, чуо сам да су они упркос свему срећни у свом граду. Многи су ми истакли да овде има пуно пријатних људи. У почетку ми је то деловало као хваљење свог града пред неким ко је ту само гост. А као гост, срдачност коју сам лично доживео, схватио сам као нешто што се подразумева. Онда сам возећи се градским аутобусом на локалној линији присуствовао несвакидашњој сцени. Једна бака је ушла у аутобус и ноншалантно оставила возачу аутобуса бомбону на пулт за продају карата уз речи: “Ево, мајсторе бомбона”. Морам да признам, да за двадесетак година вожње градским аутобусима у Новом Саду још нисам видео нешто слично. Тада сам почео да озбиљно размишљам о причама које сам чуо од Суботичана.

–Овде нема пуно људи, али су они који ту живе друштвени и пристојни. Не планирам да одем у иностранство, видим своју будућност у Суботици, или у Новом Саду – каже Сабина Домић млада посластичарка из Суботице, која је хтела да разговара, али није желела да буде фотографисана.

Једна од интересантнијих ствари, које привлаче пажњу, како туриста, тако и Суботичана, јесте башта у центру града прекривена кишобранима, која одмах оставља утисак да овдашњи људи путују у европске градове и одатле доносе нове идеје.

–Декорацију са кишобранима, попут ове, видела сам у Португалији. Хтела сам да кафић мог мужа буде другачији, а сада долазе и старије госпође са другог краја града, да направе селфи у нашој башти. Тачно је да пуно људи одлази на рад у иностранство. Радим као учитељица у основној школи “Вук Караџић” у Бајмоку и из мог разреда је са породицама отишло троје ученика. Упркос томе, град је живнуо последњих година и отворио се према туристима – прича Зорица Кнежевић из Суботице.

Да туриста заиста има пуно, најлакше се може приметити по томе, што се посетиоци из Кине могу видети свуда у центру града. Они најчешће у у Суботицу допутују на дан или два из Београда и Новог Сада, који су им главне дестинације у Србији.

–Овде је веома опуштено и тихо, а и архитектура је веома лепа. Мислим да је овај град много другачији од других градова у Србији – каже Кети Доа из Кине.

За крај, фотографије фантастичних суботичких грађевина, као и незаобилазног Палићког језера и зоолошког врта. Ипак, оно што неки град, макар и мали град, чини светским нису само архитектура, добар вечерњи провод и локалне знаменитости. Састојак који најчешће недостаје, јесу пријатна и отворена атмосфера. Самим тим, Суботица пружа комплетан доживљај светског градића.

Градска кућа у Суботици. Већина архитектонских ремек-дела саграђена су почетком двадесетог и крајем деветнаестог века, захваљујући локалним земљопоседницима и индустријалцима.

Фонтана испред градске куће. На сликама испод је зграда Народног позоришта.

Суботичка катедрала, чија је обнова почела недавно. Како се може чути од локалних становника, пукотине на згради су се појавиле пре седам, или осам година.