UGRIP
Urbana Gerila Ratnici Iz Podzemlja
Novi Sad je možda mali grad, ali ima velike stvari da pokaže, veliku istoriju i ljude koji je čine. Savremenici smo jedne posebne vrste istraživača koji su i više od toga. Pirati koji istoriju otimaju zubu vremena , vitezovi koji su u svoj pohod protiv zaborava krenuli sami, a danas ih prati armija… Sa zadovoljstvom vam predstavljamo ekskluzivni intervju sa jednim od čelnih ljudi iz UGRIP – a, Leonom Šurbanovićem, inicijalnom kapislom jednog od mnogih projekata koje zastupa UGRIP. O tome ko su, šta rade i šta im je namera, čitajte u ostatku teksta koji je samo deo jedne velike priče koja će se nastaviti, i gde ćete saznati o mnogim stvarima koje niste znali ili ste mislili da znate ! Pred vama je samo početak jedne velike avanture…
Vizit karta UGRIPA, svaki UGRIP (urbani istraživač) ima svoj znak (stilizovana kosturska glava) u zavisnosti od sopstvenog UGRIP NAME-a (osobine i stila koji nosi u sebi). Kosturska glava sa krilima slepog miša vezana je za legendu o tvđavi kao “grobnici stranaca” i legendu o “slepim miševima” duhovima feldmaršala, vojskovođa i duhova vojnika koji čuvaju tajnu podzemlja. Design: Leon Šurbanović
DOTKOM: UGRIP – Da li za početak možeš da nam objasniš tu skraćenicu?
Leon UGRIP: To je ta reč UGRIP, sastavljena od 5 slova koja predstavlja reči: Urbana Gerila Ratnici Iz Podzemlja.
Mi smo gerila koja se bori na gerilski način bez velike podrške onih koji su nadležni da joj pomognu i sve što smo do sad uradili na tvrđavi, na njenoj sanaciji, rekultivaciji i marketingu, uradili smo 100% sami.
Do sada nismo naišli na preveliku podršku svih onih 18 institucija koje se bave/ ne bave njom, i problem je što sve stvari koje smo radili, radili smo kao gerila, u smislu da smo sve radili „na svoju ruku“. To što smo radili i što dan danas radimo, radimo, jer nemamo vremena da gledamo kako ista propada, a sa druge strane znanje koje smo stekli, čitajući, učeći i radom na terenu slobodno s punim pravom čak i prepotentno tvrdim da je u suficitu u odnosu na sve one koji su u deficitu, a koji se pritom vode kao kompetentni, koji su završili škole, fakultete i koji se danas kite tuđim diplomama, specijalizacijama i magistraturama, a koji su zapravo tu samo radi ličnog interesa i plata.
Ratnici iz podzemlja – zato što se bavimo, najvećim delom podzemljem tvrđave, ali kako podzemljem tako i nadzemljem.
Urbani smo jer živimo u 21. veku, a borimo se za sasvim neke druge stvari i vrednosti u odnosu na naše mnogo surovije prethodnike koji su se borili protiv osvajača moćnog Osmanskog carstva. Naime sama ta tvrđava je bila tu samo i isključivo iz jednog prostog razloga da odbrani hrišćanstvo od islama. U ovoj priči naša borba je usmerena na nemar, kič, šund koji je zavladao , kao i promovisanju kulturnog i duhovnog nasleđa. Želimo da od te naše stare dame, kako od milošte nazivamo tvrđavu Petrovaradin, obučemo u njenu pravu odeždu, a to je ono što je ona u biti i bila „Dunavska lepotica“. Borimo se oko same afirmacije, kao i da ljudima i pre svega građanstvu koje živi u Srbiji dokažemo da ne treba da putuju u Pariz da bi videli Mona Lizu i van granica naše države, kako bi se kitili putešestvijima “svetskih destinacija“, već da prvenstveno upoznaju svoj grad, svoju ulicu, svoje korene, kako bi umeli da šire svoje poreklo, znanje i da samim tim jačaju njen potencijal kao nove turističke destinacije.
Ratnici smo, jer u nama kuca ratnički duh predaka ujedinjen u armiju UGRIPA – VIRIBUS UNITIS (zajedničkim sjedinjenim silama, celokupnom snagom hrlimo tiho i energično ka cilju )
Iz podzemlja smo, jer sama tvrđava po sebi poseduje mravinjak – kontraminski sistem koji čini preko 20 kilometara ozbiljnog lavirinta koji se nalazi u našem gradu , verovali ili ne, a samim tim i jedan od najvećih kontraminskih sistema na svetu – tačnije treći po redu, ali zato najočuvaniji na zemaljskoj kugli. Dakle mi u Novom Sadu imamo najočuvaniji kontraminski sistem na svetu koji se nalazi na našoj tvđavi. Sa današnje tačke gledišta to zvuči skroz drugačije od onoga što u stvari jeste njegova osnovna namena. Dakle ne radi se o minskim poljima – gde se postavljaju moderne vojne mine u zemlju, već je reč o jednom mnogo kompleksnijem sistemu, starom u ovom slučaju oko 3 veka, koji je tada bio nezamisliv u odbrani tvrđave.
Podzemni svet “Petrovaradinskih katakombi”. Fotografija: Zoran Ješić
DOTKOM: Pomenuo si „Podzemlje i nadzemlje“. Imam informaciju da si bio specijalno pozvan kao predstavnik UGRIP-a od ekipe iz Pariza koja se bavi sličnim stvarima ili da tako kažem istraživanjem, podzemlja i nadzemlja, da se prošetaš čuvenim tunelima i katakombama Pariza, koje važe za najopasnije i možda najveće na svetu, delom zato što je ulaz u njih zabranjen još od doba 2.svetskog rata, pa do današnjih dana jer su se u njima skrivale raznorazne grupacije sumnjivih namera, a takođe i ljudi sa one strane zakona koji su tu nalazili svoje utočište. Šta mi možeš reći o tome?
Leon UGRIP: Jeste. U pitanju su „Katafili“, ali oni se bave isključivo istraživanjem podzemlja. Iskustvo je bilo nenormalno, a priča je pomalo i slična našoj, jer je sudbina našeg podzemlja u odnosu na njihovo danas, imala gotovo istu namenu u periodu druge polovine dvadesetog veka. U Francuskoj u Parizu se sve to događa u takozvanom „Malom Parizu“, na tom delu ostrva gde postoji 300 kilometara hodnika, veliki deo građanstva, njih oko 90% ne zna da postoji “underground”, koji datira još iz doba Rimskog carstva. Rimljlani su odatle eksploatisali kreč za izgradnju svojih utvrda, a vremenom kako se sam grad razvijao, te rupe i katakombe, gde su se svojevremeno sakrivali hrišćani, sahranjivali svoje pokojnike, vršili obrede, živeli, prerasle su u pravi lavirint i prirodno sklonište za mnoge uglavnom one sa one strane zakona.
Mali Pariz današnji izgled. Mapa: Google earth
Mapa Pariza iz 1550. godine. Slika: www.pinterest.com
Postojanjem ovog podzemlja i same ekspanzije grada koji se dizao gore u nebesa, vremenom je ovaj ambijent počeo da dobija na važnosti svima onima kojima je on koristio kao sklonište. Od vernika, sektaša, prestupnika, pokreta otpora, nacista, vojske, narko dilera, krimanalaca, mafijaša, begunaca, pa do današnjih istraživača i turista ovaj prostor čini jednu neistraženu i veoma opasnu destinaciju za sve one koji vole ekstrim provode.
Pariz i sjaj onakav u kakvom ga mi izdanju danas svi poznajemo je samo ušminkana priča na lavirintu prepunom ljudi pacova, kao i svih onih prljavih rabota ispod nje koji pokreću mašineriju grada u prohodnim, neistraženim, zabetoniranim i zatrpanim delovima.
Glamur i svetlost Pariza iz perspektive i ugla kojeg svi mi poznajemo, međutim paralelni grad ima svoju …. Slika: www.asa100.com
Proučavajući putem interneta “sindrom podzemlja” sasvim slučajno, kasnije shvativši veoma teško i gotovo nemoguće ušao sam u kontakt sa ljudima koji se bave extremnim turizmom i koji imaju svoje distributere širom sveta nudeći najnezamislivije provode. Konzumenti ovih provoda nisu samo ljudi koji su bogati ili vole avanturu, već je to skup svetskih ludaka koji razmenjuju svoja iskustva iz matičnih gradova sa drugima na drugom kraju planete. Kroz radionice, razne nevladine organizacije , projekte i veoma malog procenta extreme turističkih agencija, ovi ljudi se uvezuju i vrše razmene.
Presek zemljišta kroz vekove. Slika: paryzpodlupa.wordpress.com
Na njihov poziv otišao sam u Pariz u posetu drugim po veličini katakombama na svetu, u takozvane “Pariske katakombe”. Krenuo sam sam, opušteno kao da idem za Monte Negro na kratak odmor. U Parizu me je čekao naš čovek rođeni Parižanin, čiji su roditelji poreklom iz Srbije iz Beograda. Posle gostoprimstva i odmora, sutradan smo se uputili ka dosad meni nepoznatoj destinaciji, jednu pivaru u podrumu gde se skupljaju Katafili. To je ekipa veoma, fizičkih spremnih momaka i koja tamo to radi potpuno ilegalno i u saradnji sa extremnim udruženjima. Polaskan iskustvom iz Odese, u čijem sam podzemlju takođe bio i koje ima oko 2500 kilometara podzemlja, iskustva iz Zaječara, Beograda, Dubrovnika i Bara u kojima takođe ima podzemlja, među nama istraživačima i ljubiteljima ovakvog načina življenja ima tu zajedničku crtu, a to je da u današnjem svetu interneta prepunom informacija, lutamo, tragamo i tražimo odgovore i obrazloženja i deficitu istih sa primesom i njuha zveri u svima nama koji dišemo ovakav adrenalin.
Bar i njegovo podzemlje. Fotografija: Leon šurbanović
Podzemlje u Odesi i 2500 kilometara totalnog ludila. Slika: katakomby.odessa.ua
Jedna od mapa podzemlja Odese dobijenih na poklon UGRIPIMA
Katafili pored toga što su i sami istraživači, su u vrlo uskoj simbiozi sa ljudima koji dole u podzemlju prodaju razna opojna sredstva. U utrobi Pariza, kako mi interno svuda u svetu nazivamo podzemlje, nalaze se više velikih bandi: od krijumčara droge, preko bandi prestupnika, lopova, prostitucije i prosjaka, pa do samih beskućnika, hordera i životinja lutalica.
Tu postoje bukvalno, posebni kvartovi koje drže određene bande, gde opet određene ekipe mogu ili ne mogu da prođu. Ova naša ekipa pripada „KATAFILIMA“. Katafili koliko sam uspeo da shvatim, a nismo se baš najbolje sporazumeli zašto ih tako zovu, jeste da je reč “lkatafil” izvedena iz reči “Katafalk” što znači mesto, ili sto gde se pokojnik ostavlja. Taj sto se zove Katafalk, a oni Katafilima. Nisam ulazio u samu srž toga zašto su oni uzeli baš taj naziv. Iz priče shvatio sam kasnije da ih je neko povezao sa nekom vrstom sekte i obreda koji su se dole dešavali upravo na takvim stolovima te su ih i najekstremniji među njima tako i nazvali.
Primer Katafalka. Mesto – poveće postolje za mrtvački kovčeg, odar, postolja sa ukrašenom crnom draperijom na kojoj se ostavlja pokojnik. Slika: www.wikiwand.com
Katafili za razliku od nas koji u ime Udruženja građana-nevladine organizacije 3D World legalno organizujemo simbolične radionice u okviru članstva, oni svoje znanje naplaćuju i to ozbiljno i od toga prave ozbiljne, ekstremne, zabranjene, turističke ture.
Konzumenti ovih adrenalin provoda uglavnom su prvenstveno fanatici ovakve vrste zabave, zatim bogati i imućni ljudi iz celog sveta. Katafili tačno u datum, vreme i svaki put na drugom mestu ugovaraju sastanak zabranjenih ekspedicija koje traju između 5 sait i celog jednog dana.
Underground umetnost. Slika: www.funpress.ru
Oko desetak ulaza postoji u tom njihovom delu gde se Katafili skupljaju. Imao sam prilike da uđem kroz šaht, izađem jednog momenta u podrumu višespratnice, zatim kroz stan jednog beskućnika i njegovog toaleta zaronimo dublje ispod Pariza. Kroz široku ventilaciju neke apoteke u stilu nindža kornjača izašli smo na prometan i širok bulevar na kome se preko puta nas nalazio noćni klub kroz čiji smo magacin otišli opet dalje, dublje….. Taj deo podzemlja debela betončina pri betoniranju ulice zatrpala je tunel koji je spajao ovaj deo.
Jedna od komunikacija iz koje smo izašli. Slika: www.funpress.ru
Mapa kontraminskog sistema ratno borbene glavne vojno carsko kraljevske tvrđave Slavonije i Srema tvrđave Petrovaradin
Za razliku od ovog našeg kontraminskog sistema u Petovaradinu gde postoji jasna mapa –karta gde se vidi kako je ceo taj sistem smišljeno napravljen, tamo to uopšte nema pravila, jer se radi o dva diemetralno suprotna podzemlja. Kod nas dodatni lavirint napravljen je pregrađivanjem i uzurpiranjem uglavnom od strane umetnika, akademskih građana, stanara i same vojske koji su zabetonirali i pregradili hodnike, te učinili da ovaj savršen sistem ima nepravilnosti u samom snalaženju.
Jedna od mapa podzemlja Pariza dobijenih na poklon UGRIPIMA
Što se tiče Pariskih katakombi to je sada posle gomile nekih pregrađivanja, propadanja, dograđivanja, betoniranja i sličnih radnji jedan veoma anarhoidan lavirint koji ako ga ne poznaješ, a nađeš se dole, onda si ugasio. A da ne pričam i ne spominjem zamke pride koje se tamo nalaze, a predstavlja ih prvenstveno ljudski faktor, kriminalci, narko dileri i slični prestupnici, koji vrlo lako mogu da vam oduzmu život poput klinaca iz favela Brazila. Tako da je tamo dole jedan totalno drugi svet.
DOTKOM: Dakle po toj priči dolazimo do zaključka da su Katafili spremni na određene kompromise sa ljudima iz „podzemlja“ Pariza , kako bi mogli da istražuju samo podzemlje i tih neverovatnih 300 i ko zna koliko još kilometara tunela.
Ostaci kostiju i kolektivne grobnici vidljivi i dan danas. Ovakve pojave se nalaze bukvalno na svakoj trećoj raskrnici ili većoj sobi, prostoriji … Slika.www.forgoten.pl
Leon UGRIP: Pa koliko sam ja zapravo saznao, i imao prilike da sa njima provedem tamo nekih par dana, ima ta prva ekipa koja želi od toga da napravi turističku destinaciju, koji su negde u doba svoje adolescencije provodili vreme i bili sa ljudima koji dole odlično poznaju lavirint, tako da imaju prođu u tim nekim delovima gde smo videli ljude koji na kamare seku kokain, heroin , drogiraju se i valjaju robu po lokalnim raskrsnicama u podzemlju. Takođe videli smo tajna vrata, prostorije, kurire koji kroz ventilacije i pukotine izbacuju napolje u gradsku vrevu robu, opet ljudima koji trguju, diluju s’time na nadzemlju. Tako da sam gledajući sa te strane video da u toj njihovoj ekipi ima ljudi sa one i ove strane zakona. E sad ovi koji drže celu priču su sa „ove“ strane zakona i oni su tu u nekoj sprezi, da tako kažem, između policije i samih narko dilera, a u ulozi tih glavnih vodiča koji mogu da zađu svuda dok ostali ne mogu, jer bande same po sebi jedne od drugih zaziru. Pored bandi i prljavštine podzemlja u svakom smislu postoje, legalne ture u okviru gradske ponude (koja je pritom presmešna i veoma kratka) i delovi podzemlja gde se okupljaju mladi alternativni urbani umetnici koji slikaju i prave razne instalacije, kako bi iza sebe i oni ostavili neki pečat.
Umetnička instalacija ispod grada. Slika: www.urb-ex.pl
E sada postoji jedno pravilo za sve one koji se upute u avanturu. To pravilo vezano je za jednu stavku u njihovom zakonu, a to je da je ulaženje u podzemlje Malog Pariza zabranjeno, nelegalno i opasno te je zbog bezbednosnih razloga kažnjivo ovo delo.
Lavirint Pariza. Slika: wevsky.blogspot.rs
Vešti, mudri, hrabri i veoma snalažljivi Katafili ovaj zakon ne priznaju, tako da svi oni ulazi koji su im nekada bili kao prag od kuće postali su problematični, jer policija danonoćno stražari i patrolira po ulazima gde su nahvatane nove bande ili ekstremni turisti.
Po priči Katafila svega par puta je neko od njih uhvaćen i to na početku kada su se panduri sjatili na njih. S druge strane turisti u panici i bežaniji često su meta policajaca presretača koji u ovim jasno obeleženim zonama za silazak u katakombe naplaćuju kaznu na licu mesta.
Policija na delu. “To su delovi koji oni znaju, a znaju svega oko jednog kilometra ne više” kroz osmeh je rekao naš domaćin Žan Mari. Slika: wevsky.blogspot.rs
Katafili predstavljaju za lokalne policijske patrole pravi pakao.
Jedan određeni deo ekipe – odnosno policije, tačno patrolira u jednom delu grada i ako uhvate potencijalne ljude koji ako hoće da uđu u katakombe, oni im– naplaćuju 50e kaznu. Bez znanja i angažovanja Katafila ulaz je praktično zbog policije i kontrole nemoguć.
Policijske patrole. Slika: zazabava.com
Naši domaćini zapravo imaju neke skroz alternativne, ali ne toliko reprezentativne ulaze kao one koje čuva policija. Zanimljivo je i to da smo negde recimo morali da izađemo na površinu, jer su neki tuneli pregrađeni tokom zidanja grada, pa se dogodilo da smo izašli iz nekog šahta pravo na ulicu, kola sviraju, vozači nas zaobilaze zbunjeni, tako da je priča totalno suluda…
Najviše mi je žao jedne stvari, a to je što nismo mogli da se slikamo prvi put i snimamo bilo šta, jer oni sistem hodnika drže u tajnosti, te su slike preuzete od ekipe iz Poljske i Rumunije koja nije bila prvi put kao mi, već im je ovo ko zna već koja ustaljena extrim maršruta.
1 Pingback