Dotkom

Nepolitikin Zabavnik

Priče iz ravnice

Na dva točka do galerije i zena (mini-putopis Desye Čelebije od Novog Kozjaka do kolevke naivne umetnosti, Kovačice, 25.07.2019.)

piše : Desya Lovorov
 
 
 Moje fiks-ideje su obično izvodive uz malo truda, kondicije (galopirajuće) i bicikla, koji uvek mora biti sastavni deo priče. Ni sad nije bilo drukčije. U prošlosti sam išao svugde po okolnim mestima oko Subotice, do Palića regularno, a onda sam u dva navrata išao i do Sombora biciklom, iz različitih poriva dok sam išao na fakultet (devojka – sada žena, koncert novosadskog DREDDUP-a itd.) – i svaki taj put je bila mala pobeda za mene i moje bajseve, koji su se smenjivali. Prošle 2018. godine sam se zaputio kratko u susednu Dobricu (trenutno sam stacioniran u Novom Kozjaku, tj. Ferdinu kod Alibunara, južni Banat), a ovog puta sam uz pomoć lepog softvera zvanog navigacija, shvatio da mogu i do Kovačice, kolevke naivne umetnosti. A i da mi guzica vidi puta, a ista guzica da sedi na bajsu, umesto da davim nekog da me vozi automobilom.
 
 
U Ferdinu me već znaju, i nije mi bio problem da nabavim i bicikl, ali se prethodni pokušaj da dobacim do Kovačice izjalovio iz više razloga: drugar koji mi je pozajmio bicikl je dobio ćerkicu, pa smo se zarakijali, ustao sam kasno, i nisam proverio tehničke aspekte bicikla, jer mi je na zadnjem točku bukvalno eksplodirala unutrašnja guma na izlasku iz Dobrice, i vraćao sam se peške kući, ponos nije dao. A ni sudbina, kanda. Zato me 25.07. ipak poslužila sreća, pa sam se u 8.30h zaputio ka Kovačici iz Ferdina. Drugi bicikl koji sam pozajmio (i proverio odmah), imao je “moralnu” začkoljicu, pa sam kroz Dobricu morao da projurim najbrže što mogu…
 

                            negde između Padine i Samoša

 
…Ostatak puta je bio manje-više standardan, prvo što primetiš kad ulaziš u vojvođansko selo je crkva, tako da tu i nije bilo ništa spektakularno. Zastao sam u svakom selu da i gume “odmore” zbog nastupajućih vrućina, a i ja da danem dušom, zbog gotovo nepostojeće kondicije. Od Samoša pa na dalje sam koristio navigaciju, radi sebe, ali u povratku mi već nije trebala i time sam skratio put barem za 20ak minuta, time što nisam buljio u telefon. Trenutak euforije koji me je obuzeo kada sam video tablu ‘Kovačica’ je bio fenomenalan – nisam se umorio, bicikl me je poslužio, i bio sam spreman za kulturno uzdizanje koje je sledilo i zbog kog sam se i zaputio. Pravi razlog zašto sam i krenuo u Kovačicu je poseta Galeriji Naivne Umetnosti.
 
 
Ako se pitate ko je tu lud i ko ide 70 kilometara tamo-vamo da bi gledao slike, odgovor je: JA! Nakon kafe i osveženja u obližnjem kafiću, zaputio sam se u galeriju, gde sam, malo je reći, bio nedvosmisleno oduševljen postavkom. Nakon 15 minuta osmatranja slika, i par napomena od strane kustosa (kom se ovom prilikom zahvaljujem), bio sam 100% siguran da se biciklovanje isplatilo višestruko, i fizička i metafizička detoksikacija organizma, bez Herbalajfa i ostalih budalaština – čista fizička aktivnost i umetnost, što kažu, za dušu i telo.
 
 
Istini za volju, viđao sam i ranije slike gostujućih naivnih slikara i u Subotici, i zasigurno znam ko je Zuzana Halupova (jedna od osnivača pokreta naive), ali je sasvim drukčiji osećaj kada posmatraš i upijaš na samom izvoru. Sama galerija je prostorno srednje veličine, ali sadržajno predstavlja vrlo bogatu i intrigantnu istoriju naivne umetnosti.
 
 
Trenutna postavka u galeriji je spovećena 55-ogodišnjici umetničkog rada Desanke Petrov Morar, uz učešće njenog sina Vojkana Morara, takođe slikara. Jedna porodična priča, i razlog više da im posvetim nekoliko redova. Radovi gospođe Petrov Morar su, po mom mišljenju, sasvim u skladu sa postulatima pokreta, ali mi se čini da je kolorit i suština slika dobijala sve svedeniju crtu, jasnije konture. Pošto se radi o, možemo reći, i retrospektivi, najstarija izložena slika je je iz 1964. godine, i to razvijanje osobenog stila, i upotrebe pastelnijih boja, sa jasnim detaljima kao što su sneg u frontalnoj izvedbi (preko “osnove” slike) se jasno razaznaje i veoma mi se dopada, jer su slike izuzetno prijatne za oko, kao i gotovo štamparski tačno “umnožavanje” objekata na slici, kao guske koje vidite ispod. Ipak, ima nekoliko slika koje su i malo drukčije tematike, a tiču se bombardovanja Pančeva 1999. godine, gde se nazire osnova koja pripada naivi, ali tamniji tonovi i teskobna atmosfera zaista navode na razmišljanje.
 
 
 Ni slike Vojkana Morara me nisu ostavile ravnodušnim, naprotiv. Njegov minimalistički pristup i tema dela postavke koju je on uradio jesu gotovo serigrafski urađene horde anđela, sa fantastičnim minijaturnim reljefnim detaljima koji oduzimaju dah i teško je to doživeti gledajući u fotografije! Tolika posvećenost i oko za detalje, koji su mogli na licu mesta da se provere lupom (!) me je samo postidela, gledajući na to da ja radim kolaže, koji su tehnički laki za izvedbu. Zanemeo sam, u pozitivnom smislu.
 
 
Naravno, poneke misli sam ostavio i u knjizi utisaka, ali to ostavljam onima koji će to pročitati na licu mesta. Nemojte nikad preskočiti knjigu utisaka u nekoj galeriji! Putešestvije je vredelo svakog minuta provedenog na biciklu i vrućini. Sledeće godine razmišljam da ponesem svoj bicikl, i u mislima imam drugo odredište.
 
 

Leave a Reply

Theme by Anders Norén

%d bloggers like this: