Nestaje pred nama… Novi Sad

” MESTO KOJE VOLIŠ DANAS – SAČUVAJ ZA (MALO) SUTRA “

photo by Leon Šurbanović

Svako jutro dolazim na posao Železničkom ulicom. Saznaću zašto se tako zove kad stignemo do “Ž “, u pričama kako su novosadske ulice dobile ime. Put od „Filipsa“ ili kako danas najčešće čujem „…od Paba.“, pa do glavne Pošte me uvek dovede pred veliku, pločastu, masivnu ogradu gradilišta preko kog se vidi mural koji se cinično smeje tako gorko da mi oči pokušavaju da se naviknu na prizor stare Komunalne banke koja je jedina ostala čitava od zgrada koje su nekada pripadale Jermenima u Vojvodini. Dobro, poslednja koja je bila čitava u tom momentu. Čuo sam dvojicu kako govore: „ …ma to je ona  Jevrejska zgrada..“ – „ ..nije Jevrejska, nego… hmm..“, odgovarao je ovaj drugi, pokušavajući da se seti. Ali, šta i da im kažem. To je za njih samo tamo neka stara zgrada. A Jermeni su verovatno neki tamo… Neki tamo, čija je zajednica i snaga u vreme dok su živeli zajedno sa ostalim narodima u „Petrovaradinskom šancu“, činila takvu moć da je i njihov glas bio jednak u zahtevu da Novi Sad dobije status slobodnog kraljevskog grada. Tek toliko…

foto preuzet sa interneta

Dobro, to je bilo pre više meseci. Sada je već drugačije. Tu su i čuvari i raznorazne mašine i ljudi koji sa druge strane ograde nadoknađuju izgubljeno vreme zbog neraščišćenih računa oko toga Ko Gde Šta ruši, i Ko će Gde, Šta da pravi… Kad su onomad, isti ti Jermeni sagradili svoju Crkvu i pomoćnu zgradu u 18. veku, došavši u „Petrovaradinski šanac“ , kako se  tad zvao Novi Sad, nije ih bilo više od hiljadu. Ali i tadašnja populacija „šanca“ je izgledala i bila daleko manja i šarolikija. Došli su 1739. iz Beograda sa Nemcima, Grcima, Cincarima, Srbima, Arnautima… u to doba mnogo njih. I nakon nekoliko godina, tačnije 1746. Napravili svoju Crkvu posvećenu Petru i Pavlu. Ktitor ove zadužbine je bio tada moćni trgovac Jovan Čenazi. Ista ta crkva će stradati posle tokom bombardovanja Novog Sada u junu 1849. Novosadska dobrotvorka čije ime nosi jedan trg, Marija Trandafil je 1872. Godine donirala pomoć za obnovu crkve. Iako je u tom momentu u Novom Sadu bilo jako malo Jermena, ona je želela da sačuva istorijski dokaz, svesna da samo kulturna baština daje pravu snagu svakom narodu. Pomoćna zgrada koja je služila kasnijih godina kao prostorije Jermenske zajednice je izgrađena 1910. godine. Posle 1945. će postati državno vlasništvo. Svaka nova ideologija teži ka tome da između ostalog iza sebe ostavi i jedan trag u urbanizmu, monementalnim poduhvatima, menjanjem naziva ulica, bistama koje niču brže nego pupoljci visibabe. Brisanjem starog, kao da postoji razlog za stid… Ali da se popravi staro kako bi se očuvalo ili ponovo uporebilo … Ta ‘ajte molim vas! Ma ko će to…

Stara zgrada Radničkog Univerziteta koji je izgoreo u požaru i do dan danas nije vraćen u funkciju. foto preuzet sa interneta

Jermenska crkva je srušena davne 1963. godine prilikom proširenja Bulevara Mihaila Pupina, ali je taj naziv Bulevara brzo bio otključan i pušten je novi samoproklamovani Bulevar u pogon, a za njegovo stvaranje je bilo neophodno i stradanje spomenika od kulturno istorijskog značaja kako za Novi Sad, tako i za ljude koji ga naseljavaju. Posao se završava ovih dana putem privatne firme. Malo su stali, navodno, naišli su na neke arheološke stvari, (gle čuda!) , koje nisu smeli da diraju dok ih stručnjaci ne odnesu na sigurno. Između ostalog tu se nalazio spomenik na grobu ćerke ktitora Jovan Čenazija. Tako su se određeni ljudi na najvišim nivoima kojima je dostupno ovo polje delovanja zajedno sa konzulom Jermenije u Srbiji, dogovorili da će se nakon restauracije, spomenik Čenazijevima biti vraćen na isto mesto gde će biti još više izložen, ali zaštićeniji i verovatno još autentičniji i stariji!

Jermenska crkva nakon obnove, nadrobni spomenik i njegovi ostaci, “Hačkar” – spomenik ,levo.  foto preuzet sa interneta

Investitor i izvođač radova su ispočetka obećali da fasada neće biti dirana, kako bi se sačuvala ornamentika jermenske zajednice. No, nije teško obećati. Za sad je ostao još samo „Hačkar“, spomenik napravljen od vulkanske stene iz Jermenije koje je podiglo društvo  jermensko – sprskog prijateljstva iz Jerevana u znak sećanja na jugoslovenske vazduhoplovce poginule u prevozu postradalima od zemljotresa 1988.god. Kad se pogleda sa njegove tačke Bulevar, postavlja se pitanje, što su onomad uopšte rušili crkvu? No, koliko ih je tad stradalo, pitanje se širi… Pitanje kako je nešto što je bilo pod zaštitom države i zavoda za zaštitu spomenika kulture izgubilo svoju vrednost preko noći. Kanda je pao investitorski mrak. Izgleda da će jedan važan kod u DNK lancu ovog grada polako, ali sigurno, zauvek biti uništen. „ Pariski magacin“, „ Radijator Hotel“… Poznato, a? Da… Zanimljivo…

Trn u Novosadskom oku – Pariski Magazin.    foto preuzet sa interneta

Zanimljivo je i da je u planu, ni manje ni više, nego trinaestospratnica na mestu bivše banke i crkve. Trinaest spratova! Kažu urbanisti da u centru ne sme da bude zgrada viša od četiri sprata sa potkrovljem. Dobro… 13 ! Pa ne znam u koliko nivoa da ih smeste, gde? I Kako?!  To moram da vidim… Garant će imati jedan ulaz direktno iz podzemnog prolaza. Na 5. Sprat. Što da ne ? Na krovu pečenjara i perionica kola! Samo Džipovi!!! Dobro, znam, preterujem… Ali opet. Kako bre? Kako isti taj investitor kupuje oko 3.000 kvadrata u ulici Kraljevića Marka, (koji je bio izdajnik – po čitanci za 2.  Razred O.Š.) , i to ne bilo kojih tri hiljade kvadrata, nego pet parcela na kojima se  nalaze stare kuće, „trščare“, koje su jedini kompleks takvih objakata sačuvan u gradu, a i na širem području Vojvodine. Kako? Pa tako što su izbrisane  iz registra nepokretnih kulturnih dobara, jer nisu spaljene, a bez obzira na to što su predviđene za rekonstrukciju i restauraciju, kako bi se koristile kao etnološki kompleks i turistička atrakcija. Sada je tu dozvoljena gradnja zgrade i do devet spratova.

Prikaz izgleda nove 13 -stoprtanice na mestu Jermenske zemlje, ispod trščare i jedan detalj sa bilborda na kom se radosno najavljuje izgradnja Kraljevskog doma… foto preuzet sa interneta

Da stvar bude sramotnija, pre nekoliko godina je u Jermeniji, delegacija iz Novog Sada predstavila rekonstrukciju Jermenske Crkve, iako se već tada znalo da će se rušiti i zgrada opštine, odnosno Komunalna banka… Dakle znalo se da će biti uništen i zadnji spomenik jednom narodu, koji je tu od početka iako njegova zajednica sada broji između 300 i 400 članova, a sad, nakon obilaska gradilišta, konzul Jermenije zaključuje: „Za rekonstrukciju fasade odlivci su izrađeni uz kontrolu konzervatorskog nadzora, u materijalu koji u potpunosti odgovara originalu – veštačkom kamenu. Urađen je i projekat fasade na koji je zavod dao saglasnost. Rekonstruisana fasada će biti inkorporirana u novoprojektovani objekat” – dakle zgrada od 13 spratova će imati na sebi ili bolje reći „u sebi“ integrisanu fasadu Jermenske crkve? Mnogi iz Jermenske zajednice tvrde da je obećanja bilo ranije i za manje stvari. Ali i da je sve ostalo na tome. Na obećanju.

Zgrada čiju je izgradnju počeo nepoznati izvođač radova unajmljen od Poštanske štedionice. Radovi do danas nisu privedeni kraju.   foto preuzet sa interneta

Kao što rekoh, „Pariski magacin“, „ Hotel Radijator“, „Štedionica“ (nedovršena avetinjska zgrada koja navodno pripada Poštanskoj štedionici i sigurno je spomenik kulture pa je zato ne diraju…), naći će Novosađani nov dovitljiv i podrugljiv naziv kad nikne još jedan instant – gigant u centru grada! Malo ćemo se buniti po fejsbuku, malo će se provući po koja rečenica u novinama, biće sjajno isp(l)(r)aćeno na televiziji, ma divota!!! Baloni, žongleri i tinejdžerke promoterke kao za žurku Playboya! Neki će negodovati, al će ih znatiželja da, (samo taj jedan put), vide šta ima unutra pa će krenuti u turu high –tech zgradom domaće proizvodnje gde i osobe sa invaliditetom mogu da se oprobaju u najekstremnijim vožnjama kao što je izlazak ili ulazak u istu na stazi za kolica koja je pod nagibom od 65 stepeni !!! Hell Yeah! Probao sam i ja peške! Verujte mi – ne probavajte pred publikom !!!

Hotel “Centar” koji jes ve samo ne i deo okruženja u kom se nalazi. Da je u nekoj novijoj urbanizovanoj zoni ili na nekom auto pravcu bio bi na svom terenu. Ovako je njegova grandioznost u promašaju arhitekte.      foto preuzet sa interneta

Na kraju ostaju pitanja, dokle će da nestaju kulturni spomenici i zdanja koja čine ovaj grad? Treba li da sačekamo, pošto smo izgubili sportske terene kraj Spensa, da sad, sklonimo npr. Srpsko Narodno Pozorište negde uz DTD kanal, a da umesto njega nikne nov teren za golf sa reflektorima, obezbeđenjem i parkingom za VIP members ? Pošto su očigledno i sva dešavanja vezana za klubove, studentske i kulturne stvari koje se nalaze u „Kineskoj četvrti“ sledeći „na tapetu“ za “uređivanje kurtuloškog programa grada.”

Pomoćni “Vošin” stadin, poligon na kom su vežbali mnogi manji klubovi i pojedinci, teniski tereni koji su uz stadion davali šmek jednog zdravog duha celom tom mestu i sada razrušeni. Ispod jedna obična subota u Kineskoj četvrti sa pregršt dešavanja. foto preuzet sa interneta

Kao da je neko zaboravio da su ljudi iz celog grada, pokrenuti inicijativom „ Društvenog centra“ pre par godina pokušali da ožive i na najbolji nači iskoriste prazne prostorije bivše kasarne „ Maršal Tito“ po uzoru na sve slične aktiviste iz celog regiona, koji su tako sa državom napravili savršen dogovor oko održavanja i korišćenja zgrada koje su nekada bile pod upravom Vojske, ali su zbog njenog smanjenja demilitarizovane.

Koje sve zgrade i lokacije će biti stavljene pod jurisdikciju gradskih vlasti.  foto preuzet sa interneta

Osim njihovog pokušaja, meni još jedino poznato udruženje građana UGRIP nešto radi konkretno. Čiste Petrovaradinsku Tvrđavu, pedalj po pedalj. Jeste, neko će reći: „lako je to“, naravno, to će biti samo onaj ko nije probao ništa slično. Ali ruku na srce osim UGRIP-a, odnosno ljudi koji ga čine, a to su sve volonteri i entuzijasti koji vole svoj grad i razumeju njegov značaj i potencijal i još nekolicine pojedinaca sa malim brojem istomišljenika, među Novosađanima svih profesija i starosne dobi, niko ne mrda prstom više od tastature da bilo šta uradi povodom očiglednog nestajanja identiteta grada koji treba da bude neki predstavnik kulture…

Što bi reko’ Đole Balašević: „ …E moj Novi Sade… Da sam znao, da si tako jeftin!? Davno bi kapariso’…“