Štafeta koja nije stigla na cilj

Imali smo priliku i čast da sa Laslom Silađijem, akademskim vajarom, našim sugrađaninom, popričamo o njegovom radu i neobičnoj činjenici da je upravo on bio autor poslednje Štafete namenjene Josipu Brozu Titu, koju tadašnji predsednik nije stigao da primi.Ovo je njegova priča.

Sedamdeset devete godine sam diplomirao na akademiji.Već sam počeo i da radim, kao profesor likovne umetnosti.uporedo sam tražio sebi atelje i sudbina je htela da ga nađem u Futogu.Ustvari jednu sobu, neožbukanu, ne baš sjajnu ali je bila povoljna a pošto sam tada imao i motor, mislio sam da mi putovanje neće predstavljati problem i ja odlučim da moj atelje bude u Futogu.Znao sam da to može biti loša ideja, jer sam bio mlad, nov, tek pristigao sa Akademije i nisam bio , kako se to kaže, ljudima pred očima, ali ja sam terao svoju priču, imajući veru sebe i svoj talenat.Da ne dužim, nije puno prošlo a moj brat, Nandor Silađi, inače glumac po profesiji, mi je rekao kako je u Studentskom listu „Indeks“ izašao konkurs za idejno rešenje štafetne palice i nekako me naveo da i ja učestvujem na tom konkursu.Ja sam se isprva nećkao ali kad mi je predočio da je te godine, po „ključu“ došao red na nekog iz Vojvodine da pobedi na konkursu ja sam se prijavio.Imao sam na umu da je osam godina pre toga pobedu odneo moj profesor, priznati vajar Jovan Soldatović.

DOTKOM : Kako Vam je došla inspiracija? Kakva Vam je ideja pala na pamet ?

Ideju sam dobio u bašti ispred mog ateljea, dok sam pio kafu.Pošto je bilo prolećno vreme, gledao sam kajsiju u bašti i na njoj pupoljke i cvetove i tako mi je sinula ideja.To je to – osnovna ideja će mi biti pupoljak i cvet.Tito je već vremešan i neko će ga naslediti, a to je omladina.I tako sam to i objasnio.U uslovima konkursa je pisalo da treba da se ispuni gomila stavki, puno nekih pravila kao što su : Tito i omladina, komunizam u usponu, partija na čelu, znate već kakva je to propaganda bila.I ja nacrtam gore cvet, osam latica (šest republika, dve pokrajine) i dole dva reda po osam pupoljaka i drška štafete, ne okrugla kao što su ostale bile već osmougaona što je isto bilo simbolično.

DOTKOM : I kako ste pobedili na konkursu ?

U prvom krugu, prošlo je, koliko se sećam trinaest ili četrnaest autora.Konkurisalo ih je jako puno, stvarno ne znam koliko.Prođem ja i drugi krug i u trećem krugu ostanemo moja profesorica, ustvari asistentkinja na Akademiji Julijana Kiš i ja.I na kraju, ja nekim čudom, pobedim.Tek tako.

DOTKOM : Kako je izgledalo konačno rešenje Štafete ?

Zamišljeno je da palica bude izrađena u bronzi i da se na kraju pozlati i to je trebalo da uradi novosadska Livnica „23. oktobar“, ali to jednostavno, nije išlo.Prosto, to se u Livnici nije moglo uraditi jer osmougaone ivice nisu mogle da se odrade.Čak su mi doneli i krevet pa sam i spavao u Livnici nekoliko dana, da bih im pomogao da se to izradi, ali smo na kraju morali odustati.Alternativa je bila da se to uradi na strugu.Otišli smo u Suboticu, u moj rodni grad, u „Aurometal“ i oni su mi rekli da to nije nikakav problem i da će je oni očas izraditi.Ipak, nije urađena u bronzi već u mesingu i pozlaćena je.Po direktivi, radili su celu noć i već ujutro je bilo sve gotovo.Napravili smo tri palice, jer je to i bio običaj.I ranije su se pravile po nekoliko štafeta, u slučaju da se desi neko oštećenje da može da se odmah zameni.Uradili su je vrlo brzo.Po pravilu je bila teška 1800 grama, unutra je bio tekst poruke i već za nekoliko dana ta Štafeta je krenula na put po Jugoslaviji.

DOTKOM : Krenula, ali nije stigla ?

Nije.Tada je Tito već bio u bolnici u Ljubljani, teško bolestan i već su mu amputirali nogu.Pošto je konzilijum lekara rekao da je stanje „vrlo ozbiljno“, između redova se moglo pročitati da neće dugo i onda je neko sa vrha naredio da Štafeta prekine svoj put i da mu se odnese u Ljubljanu da je on vidi.Legenda kaže da se pri viđenju štafete samo nasmešio i klimnuo glavom kao da je shvatio poruku da će ga Omladina naslediti ili po onoj narodnoj -„dok jednom ne smrkne – drugom ne svane“.Ispalo je kao da sam znao da će Tito umreti.Da sam bio vidovit.

DOTKOM : Šta je dalje bilo ?

I tako, Tito umre.Napravi se ona velika sahrana, dođe preko sto delegacija iz celog sveta.Gomila ljudi je prošlo pored njegovog odra u Saveznoj Skupštini (danas, Skupštini Srbije) za nekoliko dana koliko je bio izložen tamo i na kraju je delegacija Omladine Jugoslavije spustila tu moju Štafetu pored njega.Tako je moja Štafeta postala poznata kao prva koju Tito nije primio, po tome se razlikovala od svih.

DOTKOM : Šta je to značilo za Vas ?

Tako sam i postao, uslovno rečeno, poznat.Tih dana sam dao na desetine intervjua.Čak su i sa američke televizije pravili intervju sa mnom.Bila su to uglavnom ista, uopštena pitanja – Kako sam se osećao, da li sam znao da će umreti, šta predstavljaju te latice i cvet i tako.Postalo mi je već dosadno da odgovaram stalno na ista pitanja.Čak sam neke novinare odbio govoreći da mi je već dosadilo da pričam i navodio sam ih na njohove kolege da prepišu odogovore od njih.Ipak, ta palica je bila „moj vetar u leđa“ jer sam pre nje bio samo anoniman student, a posle toga priznati autor.Tek posle sam se učlanio u „Udruženje Likovnih Umetnika Vojvodine“ pa Srbije.Nisam imao baš neke privilegije, jer sam kao i drugi redovnim putem konkurisao na svim ostalim konkursima.Ipak, neki su me zvali Silađi-Štafetmajstor.Postao sam toliko popularan da su me i nepoznati ljudi zaustavljali na ulici i pitali da li sam baš ja taj što je uradio Štafetu.Bio sam u neku ruku kao „rok zvezda“.Dešavalo mi se da mi stiže piće od nepoznatih ljudi dok sedim u kafani, ha ha.

: ????????????????????????????????????

: ????????????????????????????????????

DOTKOM : Da nije malo čudna koincidencija da se eto, nikako nije dalo da se Štafeta uradi u Livnici već se morala raditi na strugu.Pa i Tito je radio na strugu,he he.

Bravo, ti si prvi koji se, eto, za 36 godina toga setio.Baš čudna i smešna podudarnost – da se poslednja Titova Štafeta uradi na strugu.Da, bio je strugar, mašinbravar.Ne sećam se da se neko toga setio ranije da mi postavi takvo pitanje.Možda nije smeo , ha ha.

DOTKOM : Da li je ostalo nekog traga od Vašeg stvaranja, od ideje do gotovog proizvoda.Morali ste imati neke faze u stvaranju, da li Vam je ostao neki crtež, neka skica, odlivak, model u gipsu ili tako nešto ?

Sve što sam imao sve su razgrabili od mene.Ko god je stigao, ko god je tih dana imao nekih susreta sa mnom hteo je nešto da ima kao suvenir.Gipsani model se sada nalazi u Muzeju Savremenih Umetnosti. To je Muzej Vojvodine, nova zgrada.Jedna replika je isto u Muzeju a drugu je tražio pokojni Stane Dolanc , za sebe.Nisam to baš video,ali su mi neki političari sa raznih strana rekli istu stvar, da je Stane Dolanc hteo da ima uspomenu na poslednju Štafetu.

DOTKOM : Sad kad se osvrnete iza sebe, kako gledate na tu pobedu na konkursu, na tu Štafetu.Ima li tu neke nostalgije ?

Kako nema, iako je to bio start za mene kao umetnika, to je za mene bila i velika čast.Ja sam tako odgajan da je za mene Tito bio velika ličnost, i tada a i sada tako mislim.Pa, cela Jugoslavija je plakala (dobro, pola neće sada da prizna). I ja sam plakao, ne stidim se sada da kažem to.Ponosim se što sam bio deo istorije.

DOTKOM : Pitanje za kraj, jeste li dobili kakve novce, neku nadoknadu za autorska prava u to vreme ?

To je bilo u rangu jedne mesečne plate, nekih osamdeset hiljada dinara, nekih novaca, tako nešto.Ne baš velike pare, ali opet, eto ne mogu reći da je bilo za džabe.Sećam se dobro, jer već sam radio u prosveti, to je bio novac u visini jedne moje plate.I time su bila otkupljena sva prava.Posle je ta štafeta bila i na majicama, značkama, markicama ali ja od toga nisam video ni dinara.

DOTKOM : Hvala Vam na razgovoru.