VASA STAJIĆ – Čovek koga nije volela nijedna vlast

Dragi naši Novosađani, prošli ste sigurno puno puta Ulicom Vase Stajića. Doskora, verovatno, najlepšom novosadskom ulicom, prepunom mira, tišine i zelenila, a odmah centru iza ćoška. U poslednjih par godina prilike su se promenile, pa mnoštvo lokala i njihovih bašti ometaju mir ulice u kojoj je doskorašnja novosadska elita obitavala. A da li znate ko je Vasa Stajić? Neki od vas znaju dosta, neki znaju toliko da je bio političar i jedan od najvećih pobornika pripajanja Vojvodine Srbiji 1918. godine, a neki ne znaju skoro ništa, osim da je živeo u Novom Sadu.

E, pa ovim člankom Dotkom je odlučio da vam ispriča nešto o Vasi Stajiću, čoveku kojem je toliko puta u života učinjena nepravda, da je to neverovatno. U tu svrhu posetili smo našeg druga, istoričara Gorana Letića (koji nam je već nekoliko puta držao časove istorije).

• „Gorane, šta nam možeš reći o Vasi Stajiću? Ko je on bio i zašto je on značajan za naš grad, za Vojvodinu, za Srbiju?”
• „Prvo ću da kažem da je Vasa takva veličina, da bi njegov spomenik trebalo postaviti rame uz rame sa Svetozarom Miletićem, na Trgu slobode jer je njegov značaj za nas približno isti Miletićevom. Vasa Stajić je još jedan od velikih Mokrinčana, rođen u tom selu 1878. godine. Diplomirao je književnost u Budimpešti. Nekoliko godina je bio profesor u Novosadskoj gimnaziji, sekretar i predsednik Matice srpske u dva navrata. Borio se protiv nemačkog imperijalizma i tzv. „mađarizacije” Srba političkim delovanjem i izdavanjem nekoliko časopisa. Objavio je više knjiga arhivske građe iz istorije Novog Sada, od kojih su najznačajnije „Novosadske biografije u 6 tomova”, monografije Zmaja i Miletića. Učestvovao je u Drugom svetskom ratu na strani partizana, mada nije, baš, „mirisao” komuniste, ali se „grozio” nacionalista. Bio je liberal evropskih svatanja, što je smetalo, apsolutno, svim režimima vlasti koji su se menjali tokom njegovog života. Stajić je, zbog svojih naprednih ideja i delovanja, bio proganjan od predstavnika „mnogih režima Beča, Budimpešte i Beograda. Umro je 1947. u Novom Sadu i sahranjen je na Uspenskom groblju. Pre nekoliko godina podignut mu je spomenik u parku ispred zgrade Skupštine grada i Vlade Vojvodine. Postoji i bista ispred Matice srpske čiji je doživotni predsednik bio”.

• „Dugačak ti nešto uvod!”
• „Ma, Vasa zaslužuje da se o njemu priča mnogo više. Ljudi ne znaju pravu istinu o Vasi. Je l’ znaš ti da je u vreme pre osnivanja Kraljevine SHS jedno vreme živeo u Zagrebu i da je, kada je potkraj 1918. godine, 28 delegata Narodnog vijeća iz Zagreba došlo u Beograd da „stvore Jugoslaviju“ i formiraju prvu vladu nove države, regent Aleksandar Karađorđević Ujedinitelj nije u audijenciju primio samo jednog – Vasu Stajića. Nije ga primio zato što je Vasa smatrao da Kraljevina mora biti drugačijeg ustrojstva, a ne da bečki ili budimpeštanski centralizam zamenimo beogradskim. To je smetalo budućem kralju, a zaboravio je da je Vasa Stajić odrobijao tri godine jer je jula 1914. godine vojvođanske maturante iz Austro – Ugarske javno poveo na ekskurziju na Kosovo – na vidovdanske svečanosti, da upoznaju svoje korene. Javno je izrekao da se bori protiv mađarizacije Srba i za njihovo izdvajanje i ujedinjenje sa ostalim Srbima i Južnim Slovenima u jednu zajedničku državu i zbog toga je održan „Segedinski proces” u kojem je Vasa Stajić osuđen na devet godina, ali ga je to što je Ugarska izgubila II svetski rat, izbavilo iz zatvora. A i, uostalom, javno se deklarisao kao pobornik republike, a ne monarhije”.
• „Po čemu je Vasa bio drugačiji od ostalih srpskih političara, kad kažeš da je i on bio pobornik pripajanja Vojvodine Srbiji?”
• „Po tome što je Vasa Stajić želeo da se Vojvodina uključi u Jugoslaviju kroz Narodno veće Slovenaca, Hrvata i Srba, kao ravnopravni član sa ostalim zemljama Jugoslavije. Smatrao je da u novoj državi Vojvodina mora imati „MISIJU“, kao „ŠVAJCARSKA NA ISTOKU“ (što je preuzeo od Miletića), da smiruje imperijalne i šovinističke strasti sa severa i sa juga. Redefinisao je stari pojam autonomije Vojvodine do 1918. dominantno srpske, vezujući ga za demokratske slobode, nacionalnu ravnopravnost, evropske vrednosti. Naravno, to je mnogima smetalo i bila je dominantna drugačija ideja, pa je skrajnut sa političke scene i odlazi u profesuru, arhive, pa posle i u penziju”.

• Kažu, da se, kad to niko nije smeo, svađao i sa samim Titom, posle II svetskog rata, kada je trebalo odlučivati o sudbini Vojvodine i Srbije”.
• „Ne bih ja rekao da se svađao. Ko se smeo tada svađati sa Titom? Ne bi se to dobro završilo za Vasu, sigurno. Čitao sam da su imali jedan dugačak razgovor u četiri oka gde je Vasa izneo svoje viđenje Vojvodine u Jugoslaviji i kažu neki da je to doprinelo da Vojvodina dobije veću autonomiju. A znam da je prebacivao Titu za Zemun što je pripao užoj Srbiji. Razgovarali su i o položaju Baranje. Ipak, sve je to nezvanično. Sve se to više naslućuje, nego što se zna.“
• „Šta mi možeš reći o njegovom književnom nasleđu?“
• „Vasa nije pisao romane, niti pesme. Njegove knjige su mahom bile biografije poznatih likova, kao što su Svetozar Miletić, Jovan Jovanović Zmaj. Jako veliku vrednost imaju njegove knjige o čuvenim novosadskim porodicama, „Novosadske biografije“, od kojih su neke izdate posle njegove smrti. Takođe je vredna i njegova knjiga „Velikokikindski distrikt“, u kojoj je Vasa pisao o autonomnoj teritorijalnoj  jedinici u okviru Habzburškog carstva od 1774. do 1876. godine, sa sedištem u Velikoj Kikindi (današnja Kikinda).

• „Imaš li još šta zanimljivo da mi kažeš o Vasi Stajiću?“
• „Rekoh ti ja, mogu danima da pričam o njemu. Toliko je to bio zanimljiv čovek. Recimo, sigurno ne znaš da je zaslužan i za pokret planinarstva i izletništva u Vojvodini. Aktivno učestvuje u organizovanju novosadske podružnice Srpskog planinarskog društva, koja 1924. postaje Planinarsko društvo „Fruška gora“. Studirao je romanistiku i germanistiku u Budimpešti, Parizu i Lajpcigu. Predavao je srpski jezik i književnost, kao i francuski jezik. Preveo je i Danteovu „Božanstvenu komediju“. E, da… zaboravio sam da su ga pojedini važni ljudi tog vremena zvali „Srpski Sokrat“. To ti, nadam se, govori mnogo koliko su Vasu Stajića neki cenili. Isidora Sekulić je za njega govorila da je „urođeno siromašan, srdito otporan i uporan i da nikad svoje žrtvovanje nije pretvorio u kapital.” Eto, takav ti je bio Vasa Stajić, nepopustljiv i nepotkupljiv, tvrdoglav, ali siguran u svoja uverenja.“
• Hvala ti, Gorane, do druge prilike da nas edukuješ!
• „Hvala tebi što se interesuješ, a drugima što će čitati ovo“…

izvor: Dragomir Jankov – Vasa Stajić: Ličnost koje nema u kalendarima proslava;

          Jovan Mirosavljević: Brevijar ulica Novog Sada 1745-2001