Uvek, kad se na seoskom groblju davao pomen nekom pokojniku, pored seoske sirotinje i prosjaka, okupljala su se i deca na grobljanskoj kapiji.
Žene u crnini, blede u licu, tihe i isplakane, nosile su zadušne pogače umotane u bele platnene salvete, držeći ih ispred samih grudi, svečano i smerno, sa svešću da se i sa dobro umešenom pogačom može terati tihi prestiž među ženama.
Deca su promaljala svoje ružičaste ručice kroz drotanu grobljansku ogradu i uglas vikala : “Strina, dajte meni, strina, dajte meni!”
Odazivajući se na dečje glasove,aliobraćajući pažnju i na izgled same dece, svaka žena je kidala parče po parče od svoje pogače, spuštajući mirisne komade na ispružene dečje dlanove. Žene su pogledom tražile najsiromašniju decu i onu koja su bila najbrojnija u porodici i koja nisu imala prilike da u svojim jedu tako lepe pogače. Zato su često morale i da pripitaju: ” A čiji si ti?”
Ako bi po prezimenu procenile da je dete iz bolje kuće, pravile su se da ne primećuju, aponeka žena bi otvoreno rekla : “Tebi nema!”
Odbijeni dečak bi se postideo i povukao, ali tada bi se uvek našla neka dobra žena da ispravi nepravdu. I rekla bi: ” Evo i tebi!”
“A što njemu? Njegova mati ima i mesi…”, rekla bi žena koja je smatrala da zna šta je pravo. “Neka ga, dete je…Da mu ne bude žao…”
Oni što dobiše, jeli su halapljivo, žureći da dobiju ponovo ili da izbegnu moguću deobu sa nekim. Oni koji ne dobiše, molećivo su tražili samo jedan zalogaj da probaju, ili samo da zagrizu, govoreći : ” Ne boj se, samo ću jednom zagristi, iz tvoje ruke…”
Oni koji ne dobiše od svojih drugova ni da zagrizu, govorili su sebi za utehu : ” Umreće i naša mȁjka , ješćemo i mi pogače.”
(mȁjka – baba)
Dragomir Popnovakov, iz zbirke priča “Dobri ljudi”
Leave a Reply