Nepolitikin Zabavnik

RECENZIJE

Balerina od betona u urbanističkom preseku –  Lepša Brena “Prazni gradovi plešu” (SKC Novi Sad, 2020)

Piše: Daniel Tikvicki

Ako ste se ikada zapitali koliko je teško formu pop muzike ukalupiti u indie konstrukciju, a za vezivo uzetu nepatvorenu kreativnost i da to zvuči nepretenciozno, razumljivo i masi koja ne gleda andergraund/mejnstrim status izvođača – uopšte nije lako.

Šta ćemo sa tematikom oslonjenom na DOMAĆU arhitekturu, urbanizam, pozorište, konceptualnu umetnost koja datira iz sedamdesetih godina (Milena Dravić all the way)? Da li je most viseći ili zidani, i koga uopšte briga za to?

Trebalo bi da vas je briga, zato sam ja tu da vam predstavim sjajni konceptualni album “Prazni gradovi plešu“. Sve ovo što sam naveo u mom ‘dosadnom uvodu’ pokušava da poljulja bend Lepša Brena koji je sajlama vezan za Suboticu, Budimpeštu i Novi Sad. Uz moj naklon Višnji i Andreju koji su važni deo projekta, ali mastermajnda Atilu moram da istaknem, jer je sa ovim projektom postigao najfiniji rezultat do sad, po mom mišljenju. Pre svega gitarista, njegov rad uključuje dosta bendova i one-man band projekata, od kojih ja pamtim Secret Man (previše hermetičan) i The Famous Beast (previše “synthpop”), koje sam i čuo više puta uživo.

Poslušajte /kupite album: https://lepsabrena.bandcamp.com/album/prazni-gradovi-ple-u-lp

Nedostatak one “prave” Brene je u tome što već dugo nije imala hit (da se ne lažemo), ali je zato tu indie, ažurirana varijanta u pogledu pravca muzike i estetike, uz koju može da se njiše u laganom ritmu, pa čak i pleše nasred ulice, na zamišljenoj pozorišnoj bini.

Pesme na albumu:
Uvod: Arhitektura, intimnost / Beton #1 / Usamljeni***kran / Kuhinja+spavaća / Velika scena, Atelje 212 / ^Ljubav na krovu^ / 432; Matta-Clark / Mostovi “Sloboda” / Prazni gradovi

Ovo je najpre, album sa vrhunski razrađenim konceptom, a osećaj slušanja se prenosi na neku vizuelnu, izmišljenu stvarnost iz časopisa za sređivanje enterijera i eksterijera sedamdesetih godina, ne mogu da se setim ičega sem Mani Di Fate i Burde, što je zapravo fantastično samo po sebi. Za dodatne informacije ćete se morati potruditi ili pitati najbližu žensku osobu, ukoliko voli ručne radove, vez i slično. Tu liniju prati i omot, iako se veoma ukršta sa suprematističkim/konstruktivističkim idejama, što je kod mene ogroman plus, jer volim avangardu iz 1920ih i 1930ih godina. Jednostavno, volim efektan i estetski sređen omot, koji podjednako dobro izgleda i u fizičkom obliku.


Muzički gledano, njihov stil sami nazivaju arhi-pop (sasvim kul), koji uključuje synthpop i post-punk, uz daške electroclasha, NDW-a, ali i electrofunk-a, zalivši sve betonom, kako bi obrazovali jednostavnu pop-strukturu, ali i teksturu. Svakako, ne pate od “retro” manijakalnosti, produkcija je vrlo moderna i balansirana, ali moram istaći da su ambijentalni uvodi, upečatljivi refreni, ali i vrlo reske strofe  istaknuti kvaliteti koje može ponuditi samo andergraund, a da i dalje bude sve jasno i razumljivo svima. S druge strane, tu je svakako prisutna glam/post-punk atmosfera i dodatni “začin”, koji će vas nedvosmisleno ubaciti u razmišljanje i pripadajuću deceniju rock supkulture.

Veoma mi se dopada tretman svih instrumenata. Gitara i riffovi koji se provuku tu-i-tamo su lepo urađeni, dok su synthovi vrlo ‘arhaičnih’ boja i zaista ništa ne štrči, a nema ni “rupa” – sve je na svom mestu, kao u novonameštenoj garsonjeri. U pogledu ritma, on je nenametljiv, ali i pored toga postoji dinamika, nije sve ravno kao fosna, a i plesnih momenata ima na pretek.

Ako bih baš morao da pomenem na šta me podseća muzika: A Flock of Seagulls, Bauhaus, La Strada, Rambo Amadeus (funk momenti), Duran Duran, malo Death in June/Sixth June, domaća izvedba rok-mjuzikla “Kosa”, David Bowie iz “Low” faze, mogao bih do sutra ovako. Ovo su samo obrisi i nešto što ja uzimam u obzir u ličnom odabiru muzike, a muzika Lepše Brene je zasigurno nešto najoriginalnije što sam čuo u poslednje vreme, koliko god je to moguće postići u ovom čudnom, hiperaktivnom svetu.

Pošto sam lokal-patriota i ne stidim se toga, ne mogu da ne pomenem Atilinu dikciju i popularni subotički “pevajući’ naglasak, koji daje još veću dozu autentičnosti izvedbe i verujem da će vam pesme zvučati još zabavnije nego što i jesu.

U skladu sa tematikom, arhitektura urbanih prostora (gradska sredina), kao i prostorno planiranje nose podjednako i liričku snagu “Praznih gradova… “, odajući utisak sa kakvom lakoćom Atila i Višnja pevaju o sobama, kuhinjama, prozorima, krovovima kao mestima za ljubav, sastanak-rastanak, za razmišljanje, ali i o zgradama, građevinama od javnog značaja, ulicama kao tihim herojima u kojima mi obični, mali ljudi živimo, rastemo, uživamo u umetnosti svakodnevice (kako god to neko doživljava ili ne) i umiremo. Čak i kada su u pitanju arhitektonski ili urbanistički pojmovi, sve to zvuči vrlo pitko, štaviše, nakon pažljivog slušanja tekstova ćete drugim očima gledati na svoj grad, šetaćete u drugom ritmu i pronalazićete umetnost u svakoj fasadi, cigli, zgradi, usamljenim blokovima od betona – to je dodatna snaga ovog albuma.

Iako sam album već proglasio jednim od najboljih za 2020. godinu, i dalje me ‘kopka’, nailazim na nove slojeve u muzičkom i liričkom pogledu. Takve albume volim da slušam, a “Prazni gradovi plešu” zaslužuju mnogo više.

U međuvremenu, dok sam se ja setio svih ovih crta, oni su izdali dva nova singla:

Bušni džepovi: Zimske ulice – https://lepsabrena.bandcamp.com/track/bu-ni-d-epovi-zimske-ulice-single

I fantastičnu obradu/prepev pesme “Grad’ kultnog ruskog benda КИНО – https://lepsabrena.bandcamp.com/track/kino-grad-single, koja u potpunosti odgovara senzibilitetu projekta, iznenadićete se. 

Leave a Reply