piše : Dragan Uzelac
Leta 1969. Bitlsi su se poslednji put našli zajedno u studiju, radi snimanja novog, ispostaviće se, hronološki poslednjeg albuma (početak snimanja albuma usledio je 22.februara 1969. nakon zloslutne i rastrzane epizode sa snimanjem albuma i filma ‚‚Let it be“, koji je zbog mnoštva nesuglasica i nezainteresovanosti, ostavljen po strani, sve do proleća 1970., kada je napokon realizovan i objavljen maja iste godine, mesec dana nakon zvaničnog raspada benda … ironija sudbine često je nemilosrdna). Naziv je dobio po čuvenom londonskom studiju ‚‚Abbey road“, mestu snimanja albuma (kao i mnogih ranijih snimaka Bitlsa). Ispred studija, na legendarnom pešačkom prelazu, napravljena je još čuvenija fotografija Bitlsa kako prelaze ulicu (London, 5. avgusta 1969.) – bila je to jedna od oproštajnih slika četvorice momaka koji su 5. oktobra 1962. objavili svoj prvi singl – pesmu Love me do i nakon toga osvojili svet, slika iskorištena za omot ploče Abbey road.
Par meseci ranije, početkom 1969.godine, snimljen je album i film Let it be, ali zbog sve većih nesuglasica unutar benda ostavljeni su po strani. Naime, nakon legendarnog nastupa na krovu Bitls kompanije ‚‚Apple“(30. januara 1969.) Lenon, Harison i Ringo Star zatražili su da poslove Bitlsa (zbog sve brojnijih finansijskih nesuglasica i autorskih prava) preuzme Alan Klajn (menadžer Stounsa), dok je Pol Mekartni insistirao da to bude porodična firma njegove supruge Linde Istman – vreme će pokazati da je ta epizoda bila konačna jabuka razdora koja je rasturila bend, formalno godinu dana kasnije, mada se sudski spor nastavio i tokom cele 1970., mesecima nakon kraja Bitlsa … Bližio se kraj šezdesetih, bližio se kraj epohe koju su po mišljenju mnogih stvorili i pokrenuli 5. oktobra 1962. upravo Bitlsi. John Lennon, pevač, gitarista i njihov ideolog je već uveliko radio na solo projektima, zahvaljući najviše uticaju nove supruge, kontroverzne japanske umetnice Yoko Ono. Sve više se politički angažovao kroz razne pacifističke projekte, izdavao singl ploče( između ostalih antiratnu himnu Give peace a chance) kao i niz eksperimentalnih albuma, gledajući sve više na Bitlse kao opterećujuću prošlost. Mit se lagano krunio. Zla kob industrije zabave i nemilosrdni pritisci ,, moneymakera“ gušili su postepeno radost sviranja i stvaranja, dovodeći priču do apsurda. Muzičari su vremenom postajali marionete i robovi za ispunjavanje komercijalnih prohteva i ponižavajućih ugovora, a njihov rad kompromisno komercijalno smeće, jeftina zabava za milione…
Uprkos svemu, Bitlsi ne bi bili to što jesu da nisu smogli snage da i Abbey road urade na pravi način – ironijom sudbine ispostavilo se da su na kraju stvorili još jedan izvrstan, možda i najbolji album. I tada, kao i godinama unazad, delovali su nadahnuto, sveže i inspirativno. Stvorili su najzreliji album, predivni pop kolaž povezan jedinstvenom Bitls magijom…
Come together, lenonovski je cool poziv i ulaznica u magični krug poslednjih sedamnaest pesama Bitlsa. Intrigantne bas linije, prošarane jezom gitarske melanholije i jezičkih vrludanja Johna Lennona… Bila je to još jedna od njegovih ključnih pesama u duhu njegovog političkog i subkulturnog protesta i angažmana tih godina … ‚‚ Ono što mogu da vam kažem jeste da možete da budete slobodni“ pevao je Džon Lenon … U svom duhu beskompromisnosti i angažovanosti on je hrabro i nedvosmisleno progovorio o oslobađanju čoveka od svih zatupljujućih normi i formi (distancirajući se u tom momentu od revolucionarnog, levičarskog nasilnog puta oslobađanja – sa kojim će se ipak povezati nakon raspada benda i odlaskom u Ameriku, krenuvši veoma opasnim putem do tragičnog ubistva u Njujorku 8. decembra 1980.) … Come together ostaje jednom od ključnih Lenonovih pesama na prelazu decenije, jedan od bisera prihvaćenih od strane kontrakulturnih i alternativnih krugova tih godina radikalno suprostavljenih Establišmentu …
… He roller-coaster he got early warning
he got muddy water he ono mojo filter
he say ,, one and one and one is three“
got to be good-looking ’cause he’s so hard to see
Come together right now over me…
Sledi je još jedan melanholično smirujući George Harrison klasik Something ( komponovan na klaviru, tokom pauze na radu na Belom albumu Bitlsa), moglo bi se reći evergreen (Frenk Sinatra je tvrdio da je pesma Something najveća ljubavna pesma u poslednjih 50 godina, dok je Lenon priznao da je najbolja pesma na ,,Abbey road“ albumu), delo zrelog umetnika koji je lagano izlazio iz senke Lennona i McCartneyja, glavnih autora Bitlsa. Kruna svega, po mišljenju mnogih, bila je još jedna ljubavna, melanholijom obojena balada jednostavno nazvana Something, jedan od brilijanata koji su put večnosti odveli duh Bitlsa i njihov poslednji album Abbey road …
… Ima nečeg u načinu kako se kreće
Privlači me kao ni jedna pre
Ima nečeg u načinu kako mi se udvara…
… negde u njenom osmehu ona zna
Da mi ne trebaju druge ljubavi
Ima nečeg u njenom stilu kojim mi to pokazuje…
… Ima nečeg u tome, ona zna
I sve što mi je ostalo da mislim o njoj
Ima nečeg u stvarima koje mi pokazuje
Ne želim da je napustim sad…
… Poslednjih godina boravka u Bitlsima Harison je sve više pokazivao i razvijao sopstveni, osobeni talenat i kreativnost, izlazeći vremenom iz sene Lenona i Mekartnija i medijske slike stvorene o jedinstvenom mitu šezdesetih…
Maxwell’s silver hammer standardna je mccartneyjevski sladunjava pesmica za nežnije sladokusce, lagana uvertira u remek-delo, fantastični rokerski klasik Oh, darling!. Strasno otpevana i proživljena, pesma od koje vas podilazi jeza, jedan je od najboljih McCartneyjevih komada, emotivni rok klasik( u satiričnom du-vap stilu pedesetih) propušten kroz čudesni Bitls filter melodičnosti koja dira dušu i raduje prefinjenošću sete – savršenstvo jednostavnosti prenošenja emocije, uz moćan glas i klavirsku pratnju. Ringo Starr veselo i opušteno pevuši u ,, pomorskoj“ Octopus’s garden bašti, nepretenciozno, u svom humorom obojenom stilu, uvodeći A stranu ploče u epohalno finale. Inspiraciju za pesmu ‚‚Octopus’s garden“Ringo je pronašao posmatrajući život hobotnica, prilikom svog boravka na Sardiniji (u vreme kad je sit svega, avgusta 1968., na neko vreme napustio Bitlse za vreme snimanja Belog albuma) – bio je to njegov karakteristični, neobavezno-raspevani komad u kantri-vestern stilu, uz malu pomoć prijatelja Harisona na gitari).
I want you je neka vrsta enigme, čak i za najvernije sledbenike Bitls misije – atipično duga i čvrsta, prepuna neke neodređene tuge, gorčine i neuhvatljive jeze razvija se lagano, u session maniru, tokom ,, predugih“ osam minuta napetosti. Traje…i traje… u neobaveznosti jam session forme, neprimetno podižući tenziju. Zvuči kao neki osećaj dugog iščekivanja, pritajene sete rastanka, dugo odlaganog kraja, bez opraštaja i umirujuće nade… Seta u lepršavim pop klasicima Bitlsa bilo je ono što ih je, između ostalog, izdvajalo od većine, čineći ih tako magičnih i uvek svežim… Ma koliko je puta preslušavali, I want you deluje čudesno zavodljivo i neuhvatljivo, nudeći mogući odgovor na pitanje kako bi Bitlsi zvučali da su još koju godinu potrajali – zrelo, primamljivo, korak ispred vremena u kojem sve nestaje osim njihove neukrotive mašte… I want you bila je surovo beskompromisna Lenonova kreacija, miljama udaljena od sentimentalnosti pop balada Pola Mekartnija, udaljena od svega onoga od čega su on i Harison pokušavali da pobegnu, na kraju dovevši do raspada Bitlsa nakon dve godine rastrzanosti i tri maestralna albuma… Njeno duboko emotivno i strasno izvorište nalazilo se u beskrajnoj ljubavi koju je Lenon tih godina osećao prema Joko Ono (umetnički i životno tražeći iznova sebe i bežeči od svega što su predstavljali Bitlsi, mit od kojeg se na kraju grozio duboko rezigniran i bolno sarkastičan). Ponirući duboko u sebe, iznova ‚‚probuđen“ i ‚‚rođen“, svoje ustalasano emotivno vrelo kreacije i duhovnosti, Lenon stvara jedno od svojih neobičnih remek dela …. Bila je to bluzerska melodija u a molu. Negde u isto vreme nastala je i jedna od njegovih najboljih pesama – Don’t let me down (objavljena kao singl ploča)… Zanimljiva je činjenica da su se te dve pesme, ta dva lenonovska bisera (posvećena naravno dragoj Joko, njegovom novom božanstvu, muzi i inspiraciji) bile dve polovine jedne moćne izjave, koja ga je transformisala u duhovnom smislu u ono što će u naredne 2 godine postati njegova dva istinska solo albuma (nešto najbolje što je stvorio nakon Bitlsa) – John Lennon – Plastic Ono band (1970.) i Imagine (1971.), izjave koja je glasila : ‚‚ Don’t let me down- I want you“( ‚‚ Nemoj da me izneveriš, zato što te želim“) … Svet Bitlsa lagano se gasio u Džonu Lenonu, ali je i na samom kraju ostavio iza sebe niz besmrtnih Bitls klasika – ‚‚ Don’t let me down“, ‚‚ Come together“, ‚‚ I want you“, The Ballad of John & Yoko“ ‚‚ Because“ …
I want you jedan je od poslednjih zajedničkih bljeskova Bitlsa (nakon završetka snimanja albuma ‚‚Abbey road“, avgusta 1969., Bitlsi su kao grupa bili praktično mrtvi), neka vrsta eksplozije supernove nakon koje su nastali mnogi drugi svetovi i zvezde (složenica sklopljena od 33 najbolja dela iz isto toliko pokušaja sa prvog dana njenog snimanja , gde su sva četvorica Bitlsa dali svoj puni, nadahnuti doprinos kao u najboljim danima, ne ostavljajući mesta bilo kakvim sumnjama zašto su bili i ostali najbolji pop rok bend svih vremena)… Fascinira i sama činjenica da je miksanje i nasnimavanje ove čudesne Lenonove duhovne avanture trajalo gotovo šest meseci! Krajnji rezultat svega je autentična rok pesma, teškog, kompleksnog stila (u kojoj se tako moćno ogledao duh jednog uzburkanog, gotovo apokaliptičnog vremena), čista antiteza njihovom dotadašnjem karakterističnom pop izrazu po kojem su bili i ostali prepoznatljivi … Pesma koja se zlokobno uspinje ka svom apokaliptičnom klimaksu, poput antologijskog, orkestarskog dela pesme ,, A day in the life“, iznenada nestaje u vihoru, kovitlacu enigmatične Bitls oluje … Bio je to kraj prve strane albuma, orkanski klimaks pred smirenje i Harisonovu romantičnu, lepršavu ,, Here comes the sun“ i neprekinuti niz pesama u ,,medley“ stilu (niz nerealizovanih snimaka i delova, vešto ukomponovan i kreiran, kao neka vrsta odjavne špice) sa opraštajnim mekartnijevskim ,, The end“ recitalom o ljubavi …
Drugu, B stranu ploče otvara Here comes the sun, nešto tako lepo, dirljivo prijatno, smirujuće, puno duše, unutrašnje lepote, svetlosti, jednostavne radosti življenja, prijateljstva, ljubavi. Bio je to kreativni vrhunac tihog i povučenog Bitls klasika, čoveka iz senke, Georga Harrisona, veličanstveni zrak svetlosti koji izranja iz tame zaborava… Džordžov najbolji prijatelj i muzički saradnik, Erik Klepton, priseća se kako je Evo dolazi sunce nastala…
… Bilo je divno prolećno jutro i sedeli smo na vrhu velike poljane koja se graničila sa mojim dvorištem. Imali smo gitare u rukama i prebirali po žicama kada je Harison iznenada počeo da peva … bila je to duga i hladna zima… i deo po deo, završio je pesmu pre nego što je bilo vreme za ručak…
… A stihovi su se pretvorili u lirske strune, setne vibracije, treperenje srca kada oseti novi dah nadolazeće ljubavi, sunca života, proleća koji topi led usamljenosti i tuge…
… Mala draga, bila je duga, hladna, usamljena zima
Mala draga, kao da nije bila ovde godinama,
Evo sunca i kažem sve je u redu…
… Mala draga, osmesi se vraćaju na lica…
… Mala draga, osećam da se led polako topi,
Evo dolazi sunce i kažem da je sve u redu…
Nakon najboljeg, dolazi još bolje, čudo je komparacije sveta liverpulskih buba, čak i na dugo odlaganom kraju. Reč je o Lennonovom ultimativnom klasiku, koji po svemu, pre svega kvalitetu, senzibilitetu i magiji izlazi iz okvira ,, obične“ rok pesme- Because, lennonovski odgovor na Betovena( trodelna harmonija u cis molu) i njegovu vanvremensku sonatu Moonlight, dirljivošću i senzibilnošću sete nadilazi sve… pa i same Bitlse. Ako su na početku karijere berryjevskim rockandrollerskim manirom prizivali Betovena pesmom Roll over Beethoven, na kraju svega, on je upravo bio tu, u pesmi Because Johna Lennona. Bilo je to divno zatvaranje čudesnog umetničkog kruga( ujedno, igrom sudbine, poslednja pesma snimljena za album Abbey road), obojenog vanvremenskom toplinom ljudske duše i muzikom koja briše sve granice i ujedinjuje svetlost i lepotu svih onih koji stižu dalje od ostalih jer prave samo svoje srce i istinski veruju …
McCartneyjeva You never give me your money uvod je u opraštajni niz (tzv. Medley) povezan nevidljivom, unutrašnjom niti. Paul McCartney je svakao najzaslužniji čovek što su se uopšte pojavila poslednja dva albuma Bitlsa- razdor je trajao prilično dugo i do 1969. se produbio do usijanja. Sukobi oko novca i autorskih prava, sve veća težnja za ostvarenjem novih, samostalnih životnih umetničkih vizija i gubitak interesovanja za zajednički rad( koji je usledio već nakon albuma ,, Sergeant Pepper’s lonely hearts club band“, jednog od njihovih kreativnih vrhunaca, a potom i smrti jednog od ključnih ljudi koji h je usmeravao i držao na okupu – menadžera Brajana Epštajna) koji kulminiraju tokom snimanja ,,White“ albuma, a naročito prilikom rada na ,, Let it be“ doveli su Bitlse početkom 1969. na ivicu raspada …. I dok je Pol Mekartni pokušavao da spase stvar i održi Bitlse kao komercijalno-kreativni pop bend (neku vrstu vlastitog sna u kojem bi on ostao večno petarpanovski mlad), Lenon i Harison su bili prezasićeni tom vrstom sadržaja i ideja( izdajući tokom 1968. i 1969. niz samostalnih projekata, miljama udaljenih od Bitls sveta), okrećući se žestini rokenrola u njegovog najbuntovnijoj i najkreativnijoj fazi, procesima samoizražavanja, eksperimentisanja, avangardi i drugačijoj vrsti duhovnosti, a u Lenonovom slučaju i sve otvorenijem i radikalnijem političkom angažovanju …
U tom smislu i pesma You never give me your money predstavljala je Mekartnijev žal za jednim vremenom romantičarske Bitls magije i snom, vremenom idealizma i nevinosti šezdesetih( čije su vedre boje i tonovi već uveliko bile uprljane gramzivošću industrije, uplivom droga, nemirom jednog prelomnog vremena i raspršivanjem određenih iluzija u izmaglici ,,kiseline“ i beskrajnim ego tripovima koji su uništavali nekadašnju spontanost i prostodušnost bazičnih ideja rokenrola), a s druge strane, svestan blizine kraja tog sna o Bitlsima, on oseća neku novu vrstu slobode – ova pesma je bila je na neki način psihološki početak njegove solo karijere …
Ipak, bez obzira na svu tu zloslutnu atmosferu skorog raspada, na muzičkom planu Bitls magija ne nedostaje ni na ,,Abbey road“ albumu (mada se sama završnica albuma uglavnom oslanjala na niz nedovršenih polupesama iz prethodnog perioda, Mekartnijev entuzijazam i Lenonovu priličnu nezainteresovanost prilikom završnog dela rada na albumu tokom jula i avgusta 1969, nakon dvomesečnog letnjeg odmora benda)… Stilski doteran od strane njihovog legendarnog producenta Džordža Martina ( nakon anarhije ,,Belog“ albuma i rasula zvanog ,,Let it be“), Abbey road album i karijera Bitlsa završava se u poletnom i nadahnutom stilu , epohalnom ,,Medley“ finalu – neprekinutom nizu melodija … ,, You never gime me your money“, sklopljena od nekoliko delova, pesma je ili neka vrsta svite koja album pretvara u opraštajnu, labudovu pesmu Bitlsa …
Opušteno- neobavezna Sun king početak je kraja – sledi uglavnom mekartnijevski niz kratkih bitls-dosetki, stilski raznovrsnih pasaža, pretapajući se u melodiju odjavne špice i pesmu The end…
… Because the world is round it turns me on
because the world is round…
Because the wind it blows my mind
because the wind is high…
Love is all, low is new
love is all, love is you.
Because the sky is blue, it makes me cry
because the sky is blue…
Septembra 1969. ploča Abbey road je ugledala svetlost dana. Bio je to verovatno najbolji i najzreliji album Bitlsa, ali Bitlsa više nije bilo. Stigli su do samog kraja epohe, ere koju su svojim duhom, maštom, energijom i kreacijom stvorili i na kraju je ostavili da počiva u snovima, sećanjima i dušama onih koji istinski osećaju i vole. Ostavili je da počiva unutar legendarnih ploča na prašnjavim policama sećanja i šire pozitivne vibracije kroz vreme. Samo za one dovoljno otvorene i spremne da prihvate i podele vanvremensku lepotu muzike najboljeg pop benda svih vremena… i mnogo više od toga…
… and in the end
the love you take
is egual to the love you make…
Leave a Reply