DOTKOM RETROSPEKTIVA 2021. – METAL

Što se tiče metal scene u 2021. poprilično sam iznenađen kvalitetom iste. Izašla je gomila odličnih albuma, naravno, đubreta je bilo i više, ali hiperprodukcija je sveprisutna, a kad se na to sve pridodala i pandemija i vrlo česti lockdown u gotovo svim zemljama sveta nije ni čudo da su autori i bendovi svesrdno radili na novim kompozicijama i pločama. Kao i uvek, mnogi će imati primedaba na ovu listu, ali ona je i previše lična da bi mogla biti objektivna. Zato, ako vas zanima, bacite oko na nju. Možda nešto sa liste niste slušali ,a dobijete želju da nabavite album i svidi vam se. Tada je naša misija ispunjena…Dakle , idemo :

• 20. MORDRED – The Dark Parade

Tek četvrti dugosvirajući album u 35 godina postojanja, a prvi pravi posle 27, moji heroji iz mladosti vratili su se skoro pa odličnim albumom. Thrash napadi potpomognuti shred gitarama, obogaćeni funky bas linijama i hip-hop uplivima za  krajnji proizvod ima zanimljivu i poletnu mešavinu solidnih pesama.  Solidan povratak posle toliko vremena i preporuka za ovaj “thrash iz geta”.

• 19. THULCANDRA – A Dying Wish

Nemački odgovor na DISSECTION je možda neumesno i ne baš sasvim tačno poređenje, ali nekako imam taj šmek DISSECTION-a kad god slušam ovaj nemački bend. Četvrta ploča za nešto više od decenije donosi prepoznatljivi balans između death i black metala, s tim što su od obe fele uzeli onu melodičniju stranu. Odlična produkcija, zanimljivi rifovi i prava atmosfera su razlozi zašto je “A Dying Wish” na godišnjoj listi DOTKOM-a. 

• 18. FLOTSAM & JETSAM –  Blood In The Water

Četrnaesta ploča grupe iz prašnjave Arizone, benda koji spada u drugi talas thrash metala. Nastali 1983. godine, uvek u prostoru između prve i druge lige (da se razumemo, za mene su oni uvek bili Premier liga) donela je još dvanaest vrlo dobrih pesama i ne previše eksperimentisanja. Uvek sam znao šta Flotsam & Jetsam mogu doneti na svojim albumima – svirku negde između heavy i thrash metala, odlično clean pevanje, zanimljiv gitarski rad, melodijske linije i uglavnom ” catchy” refrene što ih donekle odvaja od većine grupa iz te generacije. I “Blood In The Water” je više nego solidna ploča koju sam često slušao prošle godine.

• 17. MASTODON – Hushed & Grimm

S novim milenijumom došao nam je MASTODON, bend iz Atlante koji je i faktički postao pravi mastodon heavy metal scene. Problem sa ovim bendom, ali i kvalitet više je što nikad ne znate šta ćete tačno dobiti od njih sa svakim novim albumom, jer reći tačno šta ovi momci sviraju je gotovo nemoguća misija. Oni su napravili svoj sopstveni podžanr žestoke muzike i već to je dovoljno da uđu u istoriju. “Hushed & Grimm” je dupli album i to mu je jedina mana. Predugačak je. Retko ko ima sat i po vremena da bi preslušao ploču u “cugu”. Svejedno, ovo je kolekcija odličnih i vrlo dobrih pesama i žao mi je što misam stigao da je preslušam više od 4-5 puta. “Sickle & Peace”, “Teardrinker”, “Pushing The Tides” su za nijansu bolje od ostalih, ali i ostale ne zaostaju puno. Vraćaću se ovoj ploči još puno puta, to je fakat.

• 16. LEPROUS – Aphelion

LEPROUS su etalon moderne progresivne muzike, namerno ne kažem metala, jer oni svakom svojom novom pločom prave sve veći otklon od istog, ali i dalje imaju dovoljno energije i žestine da bi se mogli nazvati metal bendom. “Aphelion” je skoro jednosatno putovanje u astralno. Vođeni Einurovim gotovo nestvarnim glasom putujete u neistražene predele hladnog severa, Aurore Borealis i snega i leda. Ma, zezam se…Ovo je odlična ploča, ništa manje nisam ni očekivao od ovih giganata, samo nije na prvu loptu, treba to detaljno secirati, preslušavati na miru, najbolje sa slušalicama na ušima, ali, jednostavno, nisam našao dovoljno vremena. Čudno bi bilo da jesam. Otud i “samo” 16. mesto za LEPROUS. 

• 15. SWALLOW THE SUN – Moonflowers

Ovi Finci su zaista “progutali sunce” i već osmi put (ovo im je osmi album) mrače li ga, mrače, ali to rade tako lepo, melodično, melanholično, atmosferično da je prosto nemoguće da ne poželite da se u jednom trenutke utopite u taj mrak. “Moonflowers” je izašao pre samo mesec i nešto i jednostavno nije bilo moguće da mu dam šansu da bude na nekoj višoj poziciji od ove. Svejedno, ova ploča će se tek slušati…

• 14. RIVERS OF NIHIL – The Work

Verovatno ste primetili (a kako i ne bi) da preferiram bendove koji igraju na žici između prog i death metala. Iako je neznatno slabiji od prošlog “Where Owls Know My Name” i “The Work” je odlična ploča prepuna sjajnih rifova, pamtljivih melodija, odličnog pevanja (na više načina, to se valjda ovde podrazumeva) presečena zvucima piana, saksofona i uopšte instrumenata koji nisu česti u ovakvoj vrsti muziciranja. “The Work” ima šmek i retro progera ali i modernog osvrta na heavy metal i otud i ovo pojavljivanje na godišnjoj metal listi DOTKOM-a. 

• 13. BE’LAKOR – Coherence

BE’LAKOR su Australijanci, postoje 15 godina, ovo im je peti album i nešto su melodičniji, a manje skloni tehnikalijama od većine bendova koje sam stavio na ovu listu. Do sada nisu imali lošu ploču i prosto mi je neshvatljivo kako nisu popularniji. No, muzička industrija uvek ima svoje favorite iz ko zna kojih razloga, ali, zato , mi, muzički fanatici koji imamo drugačiji pogled na muziku, bez greške prepoznajemo pravi kvalitet. Naravno da preterujem, ali ima tu istine…

…”Coherence” je nešto mračniji od svojih prethodnika, ima više sporih delova, ali svejedno, potvrđuje razlog zašto mi je ovo bio jedan od omiljenijih albuma u prošloj godini.

• 12. VOLA – Witness

VOLA je bend koji dolazi iz Kopenhagena, prestonice države koja po svim anketama vodi u svim parametrima koji određuju sreću ljudi koji žive u njoj. VOLA postoji nekih petnaestak godina, “Witness” im je treći album i dolazi tri godine posle fenomenalne ploče “Applause Of A Distant Crowd” što je bila otežavajuća okolnost, ali, na sreću, ta okolnost nije bila presudna za kvalitet novog CD-a.  

“Witness” je, ako bih morao da ga opišem u par reči, jedan “poppy djent sa elementima modernog proga, ukusnom dozom elektronike i space rocka”. 

Ostatak recenzije možete pročitati OVDE.

• 11. DREAM THEATER – A View From The Top Of The World

Dream Theater je institucija već više od trideset godina i tu nema spora. To što su u pojedinim momentima i na nekim pločama prebacivali fokus više na tehnikalije i komplikovano muziciranje u odnosu na same pesme problem je benda a ne moj. Ja sam samo konzument i moje je pravo da mi se taj proizvod dopadne ili ne. Posle nekog vremena ovaj proizvod imena ” A View From The Top Of The World” mi se poprilično svideo. Vrhunski kvalitet izvođenja je neizbežan, ali su “Theateri” konačno uboli i nekoliko sjajnih pesama kao što su ” Alien”, “Sleeping Giant” ili “Invisible Monster”. 

• 10. ARCHSPIRE – Bleed The Future

Archspire slušam još od prvog albuma, izdatom pre tačno deceniju. Kanađani iz Vankuvera, su za razliku od prethodno navedenih Francuza, petorka, sa dve gitare u postavi pa je i sav zvuk baziran na tehnikalijama i unakrsnoj vatri dve gitare, a takav slučaj je i na novoj ploči. Archspire su od početka imali agresivan pristup žanru i uglavnom su im pesme bile ultra-brze a od toga nisu odstupili ni na „Bleed The Future“. Kad slušate tech-death uvek se postavlja pitanje : „Da li je ovo vredno ponovnog slušanja?“. Na stranu i virtuoznost, tehnička doteranost, akademska preciznost…Ima li tu pesama ?

Da, naravno. Poslušajte samo „Drone Corpse Aviator“ koja počinje ludačkim hiper-brzim ritmom i growl-om iz groba, ali u preostala tri i po minuta čekaju vas akustični pasaži, fenomenalni melodični gitarski solo, slap bass i svašta još nešto. „Golden Moth Of Ruin“ takođe počinje kanonadom i topovskom slavom, ali gitarska igra tokom pesme preuzima glavnu ulogu i to je kvalitet više. Ne bih secirao dalje, jer je manje-više ceo album prepun sličnih momenata. Zato je i 31 minut prava mera za ovakve ploče. Dobre ploče.

Još nešto…Moram da pomenem odličan, ali baš odličan growl pevača Olija Petersa koji jeste grub, mastan i lajav, ali se (gotovo) u svakom trenutku prepoznaje šta peva iako to ponekad radi toliko brzo da se može reći da ne peva, već repuje .

• 09. AT THE GATES – The Nightmare Of Being

Sedmi, a treći u drugoj reinkarnaciji benda, album pod nazivom „ The Nightmare Of Being“ je, za mene, više od iznenađenja i slobodno mogu reći da me je „zalepio za stolicu“. Prelaz u melodičnije vode i poprilična doza eksperimentisanja su činjenice koje novi album izdvaja od prethodnih. Clean vokal, akustični pasaži, upotreba netipičnih instrumenata za ovaj žanr i neke inovacije u aranžmanskim rešenjima su razlozi za detaljno i pažljivo preslušavanje ove ploče.

Album „ The Nightmare Of Being“ nije konceptualan mada za temu i dalje ima mizantropski odnos prema čovečanstvu isfiltriran  intelektualno nadmoćnim filosofskim pristupom. Prepun preokreta i menjanja ritmova At The Gates su u dobroj meri uveli u svoj zvuk i prog elemente, što mene kao fana tog žanra posebno raduje. Ostatak recenzije pročitajte TU.

• 08. FRACTAL UNIVERSE – The Impassable Horizon

…Fractal Universe je još jedan od mnogih, danas “trendsetterskih” tech-death bendova i iako nije popularan kao recimo, Obscura, Cryptopsy, Nile ili Necrophagist potpuno zasluženo spada u tu, prvu ligu bendova koji spajaju tehničku virtuoznost i agresiju. Bend postoji od 2014. i “The Impassable Horizon” im je peti album, Verovatno i najbolji, ali ni ostala četiri uopšte nisu loša.

Lični pečat benda je kombinovanje clean/harsh i growl vokala kao i predivni saksofon, potpuno u funkciji pesama i bez suvišnog tona. Rifovi su fenomenalni, ritam sekcija granitna i što je najvažnije, nepredvidiva. Apsolutno jedan od najboljih albuma ne samo tech-death žanra, već metala uopšte u 2021.

• 07. FIRST FRAGMENT – Glorie Eternelle

Album počinje naslovnom pesmom koja ima sjajni uvodo u flamenco stilu i posle minut i po prerasta u klasičnu prog metal pesmu sa menjanjem ritmova, tempa, gomilom mikro-soloa na gitari pa čak I navijačkim pevanjem u središnjem delu. Tekstovi su komplet na francuskom što opet daje poseban šmek. Neverovatno muziciranje nastavlja se i u pesmi “Solus” . Elementi klasične muzike su više nego primetni, a i jedan Yngwie Malmsteen bi skinuo kapu ovim kanadskim majstorima gitare kako su odsvirali neke gitarske delove. “La Veuve Et Le Martyr” počinje pravim pravcatim funky intro-om, pretvara se u ranjenu zver koja treči sve brže i brže ne bi li pobegla od progonitelja. Na kraju je stiže onaj isti bas sa početka i zadaje završni udarac.

U principu, First Fragment u svoju svirku ubacuje i elemente muzike sedamdesetih, i panka, naravno džeza. Pesme su poprilično dugačke ali nikako dosadne. To se posebno odnosi na epsku, devetnaestominutnu “In’El” koja prođe za tili čas.

Dakle, First Fragment je u vrhu bendova koji death metal prezentiraju na progresivni i tehnikalijama sklonim način. Imaju potencijal da postanu i predvodnici žanra, ako to već nisu postali. Ocenite sami…

• 06. HARAKIRI FOR THE SKY – Maere

Evo nama i post black metala na listi. Austrijski duo je aktivan već celu deceniju i “Maere” im je peta ploča . Naravno da slično drugim bendovima ovog žanra svakim novim albumom smanjuju prisustvo blacka u zvuku, a povećavaju procenat post rock elemenata. Atmosferičnost i melanholija neizbežno dovode do poređenja sa popularnijim bendovima slične provenijencije kao što su Alcest, Wolves In The Throne Room ili Deafheaven, ali i Harakiri For The Sky ima svoj specifičan pečat kojim nam približava nihilizam današnjeg sveta upotrebljavajući i šapat i vrisak, melodiju i agresiju, tamu i svetlo…

• 05. IRON MAIDEN – Senjutsu

I previše ste čitali o ovom albumu, verovatno ga i dosta slušali, tako da nemam šta novo reći (napisati) o njemu. Legenda traje, i dobro je da je tako…Negde na sredini između starog i novog zvuka Maideni su u 82 minuta zadali još jedan domaći i mnogo mlađim bendovima. “Stratego”, sigurno jedan od hitova godine…

• 04. GOJIRA – Fortitude

Već drugi album (od sedam) u kojem francuska GOJIRA favorizuje svoju progresivnu stranu u inat agresiji, koje, istina, ima i na ” Fortitude”, ali na nekako drugačiji način. Sve bliže mainstreamu, Gojira je ipak, sačuvala oštrinu, štrpnula malo od Sepulture ( Amazonia), malo od Mastodona (Hold On), malo od stare Gojire (Grind) i napravila sjajnu ploču koja se odlično prodaje i sve češće pušta na radio stanicama. Moram da naglasim da je jedan od urednika UnderGRAND  radija ovaj album proglasio za najbolji prošle godine i pustio ga u celosti zbog toga. Samo kažem…

• 03. SUBTERRANEAN MASQUERADE – Mountain Fever

Zaista ne znam kakva je hijerarhija u ovom izrelskom bendu, ali je više nego očito da je Davidavi Dolev (iliti Vidi), pevač, onaj koji koji pilotira ovim “spejsšatlom” od benda. Relativno skoro sam ga otkrio iako im je ovo četvrti album (imaju i 3 EP-ja) . Čovek peva clean, harsh, growl, gutural, operatic i na sve moguće načine i to uvek zvuči maestralno. Svirka je prog, ali sa uticajima i death i folk (orijentalnog, jakako) i heavy metala. “Mountain Fever” je odlična mešavina snage, melodije, emocija i virtuoznosti a pesma “Ascend” za mene definitivno PESMA GODINE. 

• 02. WINE GUARDIAN – Timescape

Wine Guardian ne zvuči kao većina Prog Rock / Metal albuma kojie slušam u poslednje vreme. Za početak, italijanski trio nije sebi dao u zadatak da vas zadivi virtuoznošću niti bogatstvom produkcije. Wine Guardian su se odlučili za zaista čist i ogoljen zvuk, koji stavlja instrumente i sviranje jednostavno i čisto ispred svega.

Ovo je dvostruko iznenađujuće jer većina italijanskih bendova ima tendenciju da favorizuje orkestarski, epski pristup „smrt od reverba“, pa je utoliko ovo zaista osvežavajuć album.  Dakle, ovo nije produkcijski višeslojan album (nisam naglasio da je ovo druga „dugosvirajuća“ ploča benda), ali je u okviru prog žanra ovo jedna vrlo raznovrsna ploča. Ne preterano originalna, ali fenomenalno odsvirana i osmišljena, aranžmanski koloritna a zanatski besprekorna. Celu recenziju pročitajte OVDE.

• 01. CARCASS – Torn Arteries

I na zasluženom prvom mestu, nalazi se “liverpulska četvorka sa skalpelima”. Carcass postoji već 35 ! godina, a ja ga slušam od samih početaka. Na najnovijoj ploči Carcass slušaoca vode kroz celu svoju karijeru osim možda samih početaka kada su pesme bile ultra kratke, ultra brze i ultra bolesne. Oštri rifovi nalik hirurškim skalpelima, progresivne gitarske melodije, ritmovi koji kidaju meso i bas deonice uz koje možete čak i zaigrati. Osim što na „ Torn Arteries“ liči na sebe , mogu se čuti i uticaji drugih bendova koji takođe zauzimaju visoke pozicije u metal hijerarhiji pa u „Eleanor Rigor Mortis“ opažam Celtic Frost začin, a u „The Devil Rides Out“ malo prvoklasnog thrasha a la Bay Area. „ Dance of Ixtab“ je za nijansu sporija, ali sa „death n roll“ šmekom i fanovi benda iz njegove središnje ere će verovatno biti oduševljeni njome. Otprilike kao ja .  Ceo osvrt na ovaj album pročitajte OVDE.