Dotkom

Nepolitikin Zabavnik

RECENZIJE

DOTKOM TOP10 u 2018. – Metal

Prošla godina je što se tiče metala bila više nego plodna i hiperprodukcija je bila izražena više nego u bilo kojem žanru popularne muzike. Izašla je tona svakojakog đubreta, ali se pojavila i gomila vrlo dobrih i odličnih albuma. Što se tiče death metala vrlo su mi se dopali novi albumi bendova Bloodbath (The Arrow Of Satan Is Drawn) sa Nikom Holmsom iz Paradise Lost ponovo za mikrofonom. Ova super-grupa je ponovo snimila sjajnu ploču, ali nisam imao vremena da je preslušam više od dva-tri puta. 

Obscura je na “Diluvium-u” ponovo dokazala da je vodeći svetski bend koji prepliće tehnikalije i sirovu energiju, a norveški Aeternus se posle pet godina pauze vratio odličnim izdanjem “Heathen“. U black metal žanru koji nisam toliko istraživao bolji od ostalih su mi bili Behemoth sa ” I Loved You At Your Darkest” koji ipak nije dostigao visine prethodnog albuma. Iako su ga mnogi kudili meni je “Eonian” , novi album Dimmu Borgir-a lepo čučnuo, a austrijski Harakiri For The Sky  na albumu “Arson” još jednom sjano ukombinovao post metal sa black uticajima. Još ću pomenuti i Vallendusk koji su snimili jako dobar album “Fortress Of Primal Grace“. Što se tiče klasičnog heavy zvuka koji, nekako manje slušam od ostalih ekstremnijih stilova u metalu dopao mi se, za divno čudo, posle gomilu loših ploča, album benda ImpelllitteriThe Nature Of The Beast, zatim, moram priznati da je Mystic Prophecy iz Nemačke odlično odradio album obrada pod nazivom “Monuments Uncovered“, a i veterani Praying Mantis su sjajnim albumom “Gravity” obeležio četrdesetogodišnjicu postojanja.

Doom scena je obilovala odličnim pločama pa bih pomenuo kao odlične albume bendova Ocean Of Slumber (The Banished Heart),  Rise Of Avernus (Eigengrau), Apostle Of Solitude (From Gold To Ash) i The Skull (The Endless Road Turns Dark). Ako zađemo u post-metal i sludge vode izdvojiće se iz gomile prosečnih i dobrih izdanja albumi kao što su “Phanerozoic I : Palaeozoic“, nemačkih majstora The Ocean (poznatih i kao Ocean Collective)i “Estoteric Malacology“, engleskog benda Slugdge i “Vortex” čudesnih Španaca, Toundra . Thrash metal je prilično stagnirao i osim donekle Voivod-ovog “The Wake” i Tourniquet -ovog “Gazing At Medusa” nisam se oduševio nijednim albumom tog žanra. Moj omiljeni prog metal iznedrio je nekoliko jako dobrih ploča. Pomenuću samo Tomorrows Eve i “Mirror Of Creation”, Poem i “Unique“, Kingcrow i “Persistence” i Eldritch i njihov jedanaesti studijski album “Cracksleep“.

Na kraju od albuma koji nisu ušli  u TOP10 moram pomenuti bendove koji se trenutno ne mogu ukalupiti ni u jedan podžanr metala – Amorphis i “Queen Of Time” koji iz nerazumljivih razloga nisam slušao češće i Shining iz Norveške, čiji sam “Animal” zavoleo tek pošto sam pogledao promociju istog na sjajnom koncertu u novosadskoj “Fabrici” krajem novembra.

Dotkomovih “metalnih TOP10 za 2018. godinu izgleda ovako : 

10. REDEMPTION – Long Nights Journey Into Day

Šezdeset pet minuta ovakvog albuma uvek brzo prođe, pa ko želi može da nabavi i deluxe izdanje gde će dobiti dve bonus pesme. Sve u svemu, album urađen baš po mom ukusu. Tom Englund je raspršio sve moje strahove i otpevao bolje nego ikad, a Nicolas van Dyk i bratija iskomponovali i odsvirali još jedno remek delo, pravi moderni prog metal album, agresivan i melodičan u isti mah, i komplikovan i zarazan…Ko želi da pročita nešto više o ovom albumu jednog od mojih favorita može to da uradi u sledećoj RECENZIJI .

09. VOLA – Applause Of A Distant Crowd

Od klasičnog proga do djenta, od elektronike do klavijaturnih pasaža, od roka do metala , danski bend VOLA nas vodi iz pesme u pesmu. Poređenja sa genijalnim grupama kao što su Porcupine Tree ili Leprous mogu da budu samo plus, a ja preporučujem svima koji do sada nisu čuli za ovaj bend ili nisu slušali pesme kao “Ghost”, “Vertigo” ili “Still” da požure.

08. JUDAS PRIEST – Firepower

Matorci su objasnili. Zadali su domaći zadatak mnogobrojnim “trve” metal bendovima koji se busaju u grudi i ponosno nose kožne jakne i narukvice sa bodljama. Album je krcat odličnim rifovima, catchy melodijama, pevljivim refrenima i pre svega odličnim pevanjem Roba Halforda. Vrhovi amplitude su pre svega i iznenađujuće, pesme srednjeg tempa kao što su „Never The Heroes“ i „Rising From Ruins“. „Children Of The Sun“ je i harmonijski i tekstualno posveta nešto starijoj braći iz Black Sabbatha, a novi koncertni hitovi su sigurno naslovna „Firepower“, „Evil Never Dies“ i „Flame Thrower“.  Cela recenzija – OVDE .

07. RIVERSIDE – Wasteland

Kao prvo, album je odličan. Tu nema greške. To se dalo naslutiti i slušanjem prva tri singla/spota koje je u zadnje vreme gospodin Duda izbacivao periodično na YT. Odlaskom Piotra Grudzinskog na “onaj svet” bend je nastavio kao trio gde je Mariusz preuzeo sviranje svih žičanih instrumenata, a na ovom albumu ima pomoć u vidu gostiju: Macieja Mellera iz gotovo isto tako fernomenalnog poljskog benda Quidam, ali, nažalost, nezasluženo ne baš tako popularnog koji je svirao gitaru na četiri pesme, Mateusza Owczareka iz benda Lion Shepherd koji gaji prilično sličan zvuk Riverside-u, a koji je odsvirao sjajan gitarski solo u “Vale Of Tears” i Michala Jeloneka, violinist klasičnog obrazovanja koga bolji poznavaoci poljske scene znaju iz bendova Ankh i Closterkeller, koji je svirao violinu u nekoliko pesama.

Iako sam očekivao prilično “miran” i atmosferičan album, on je takav u jednom svom delu, ali ima i žešćih momenata koji nas podsećaju na početke Riverside-a i njihove prve albume. Još toga o ovom albumu – TU !

06. SLEEP – Sciences

Album „Sciences“  grupe SLEEP je bio sigurno jedan od najočekivanijih prošle godine. Prvim delom jer SLEEP imaju kultni status među ljubiteljima Sabatovskih rifova, a drugi razlog je što se na ovaj comeback čekalo punih petnaest godina. Ova ploča bi mogla biti alternativni put u eri visoke tehnologije i mogao bi biti savršen soundtrack za recimo, šetnju po Marsovim kraterima. Ili bi mogao biti recimo, vaš izbor kako da se odmorite posle napornog radnog dana uz omiljeno piće prosečnog “homo sapiensa” ili već neki alternativni način opuštanja.  Recenzija – OVDE.

05. IHSAHN – Amr

Ihsahn je na svom sedmom solo albumu rešio da eksperimentiše više nego inače pa smo na Amr-u dobili malo i starog Emperora, malo synth-popa, šaku dark-rocka i preliv od electro-goth sounda. Na albumu možemo naći i potencijalne radijske hitove, prelepe balade i black metal kanonade. Sve što sam još rekao o ovom i sledećem albumu sa liste pročitajte u članku pod nazivom ” Dva bisera od albuma”. 

04.  RIVERS OF NIHIL – Where Owls Know My Name

Poznavajući pređašnji rad ovog kvinteta iz Pensilvanije, trpao sam ih u koš meni ne tako omiljenog brutal death žanra, gde sam poštovao samo nekoliko bendova, mahom tehnički obučenijih od drugih tipa –SuffocationImmolation ili Cryptopsy.  Međutim, na novom albumu Rivers Of Nihil su debelo zagazili u prog vode pa su na ploči strukture pesama drugačije, progresivne, prepune brejkova i menjanja ritma, jazz uticaja pa čak i zvuka saksofona i akustičnih gitara. Izvrstan album za sve one “otvorenog uma”…

03. HAKEN – Vector

 Na samim svojim počecima Haken je bio bend koji je jasno davao do znanja da njegovi članovi obožavaju Dream Theater. Međutim, svakim sledećim albumom, a ovo im je peti plus EP “Restoration”, udaljavali su se od tog zvuka i sve više eksperimentisali. Na “Vector”-u su ubacili elektronske bubnjeve, dali veći značaj klavijaturama u celokupnom zvuku albuma i jednostavno modernizovali sound približivši ga bendovima kao što su Muse ili Leprous. Još na prošlom albumu “Affinity” je bilo nagoveštaja da će ići u tom smeru, ali su na ovoj ploči “vektorski” odredili pravac potpomognuti producentom Adamom Getgudom, inače bivšim članom benda Periphery. Još o “Vectoru” počitajte u RECENZIJI.

02. NAXATRAS – III

Naxatras ustvari nisu metal bend, već sviraju pishodelični rok sa elementima stonera, ali sam odlučio da je stavim na ovu listu jer ga slušaju uglavnom metalci i oni koji gotive žešći zvuk, a i posle neverovatnog nastupa pre dva meseca u mom rodnom gradu količina energije koju su nam preneli je ravna najboljim metal bendovima. 

Treći album Naxatrasa je logičan nastavak druge ploče i prepun je sjajnih gitarskih pasaža i melodija i atmosferično / psihodeličnih putovanja tako da slobodno mogu da kažem ( pošto je sve već davno odsvirano) da je Naxatras – III , konglomerat muzike sedamdesetih , tačnije  mešavina Pink Floyda, Hawkwinda, Wishbone Ash-a i sličnih progresivno-psihodeličnih sastava sedamdesetih godina i stoner rifologije. 

Ako želite da pročiitate više o ovoj ploči link vam je TU! , a intervju sa bendom OVDE.

01. MONOLITHE – Nebula Septem

Nisam se nimalo dvoumio koji album je najbolje metal izdanje u prošloj godini. Francuski Monolithe je na svom sedmom albumu toliko vodio računa o svim detaljima da ploča i nije mogla da ispadne drugačija nego – FENOMENALNA !

Ovaj bend koji predvodi Sylvain Begot postoji već sedamnaest godina i za to vreme je njihov stil muziciranja evoulirao od hermetičnog funeral dooma do prilično melodičnog death / dooma sa začinom „space-black metala“ .

Na albumu ima sedam pesama i sve traju tačno sedam minuta! Svaka pesma naslovljena različitim slovima, ali po redu abecede i svaka pesma je odsvirana u različitom tonalitetu! Već takvi detalji nam dokazuju da je ovaj album brižljivo smišljan, komponovan i snimljen. 

Ostatak priče o albumu se nalazi OVDE.

Sigurno da sam promašio neke odlične ploče ili sam neke precenio, ali imajte na umu da je ova lista samo proizvod mojih subjektivnih utisaka i mog ličnog ukusa.

 

Leave a Reply

Theme by Anders Norén

%d bloggers like this: