DOTKOMOVA TOP15 lista stranih izdanja u 2022. godini

Što se tiče muzike u inostranstvu u 2022. godini nalazim da je bila bogata vrlo dobrim i odličnim izdanjima. Naravno, mnoge sam propustio usled već poznatih razloga, neke nisam dovoljno slušao, ali pred vama je DOTKOMova TOP15 stranih izdanja u prošloj godini. Sasvim subjektivna lista na koju su albumi ušli zbog svog kvaliteta, atmosfere koje nose, pravog trenutka u kojem sam ih slušao, ili se jednostavno, tako namestilo. Pomenuću i neke koji nisu ušli na listu , ali bili su joj vrlo blizu :

MADRUGADA – Chimes At Midnight

PLACEBO – Never Let Me Go

BRUCE SPRINGSTEEN – Only The Strong Survive

SPOON – Lucifer On The Sofa

PANIC AT THE DISCO – Viva Las Vengeance

15. DANCE GAVIN DANCE – Jackpot Juicer

Deseti dugosvirajući album ovih Amerikanaca podario mi je dosta zabavnih trenutaka prošle godine. Njihova čudna mešavina zaraznih pop refrena, metalcore agresije i alter-rock aranžmana mi se veoma svidela već na prvu loptu. Toliko da sam poželeo da poslušam i njihove pređašnje albume iako sam ovlaš i slušao neke deleove diskografije ovog benda. Sa svakim sledećim slušanjem pronalazio sam neke mane ovom izdanju, ali je ostavio dovoljno pozitivnih utisaka da bi bio na mojoj listi za 2022. godinu i da bih mu se povremeno vraćao.

14. THE CULT – Under The Midnight Sun

Iako su “zlatne godine” za The Cult odavno prošle, nikako se ne može reći da nemaju više šta da kažu. Na jedanaestoj ploči Astbury, Duffy i ekipa uklopili su svoj prepoznatljiv zvuk sa aranžmanski komplikovanijim rešenjima i nekim novim temama. Trideset pet minuta koliko traje album je sasvim dovoljno da vas podseti da su The Cult nekad bili na vrhu, jer je mnogo toga što je krasilo ovaj bend osamdesetih godina prošlog veka ostalo. Povremeno koketiranje sa retro zvukom jednih The Doors ili Led Zeppelin je evidentno i što se mene tiče, poželjno. Uostalom, i The Cult su sada retro, zar ne ? A retro ponovo ulazi u modu. Što se mene tiče, ne bunim se nimalo…

13. JETHRO TULL – The Zealot Gene

Ono što važi za The Cult, važi dvostruko za Jethro Tull. Mislim na referencu o sposobnosti da još imaju šta da kažu. Em su 16 godina stariji od The Cult, em njihov zvuk zaista više nije u modi. Ipak, prvi put posle 50 godina jedan njihov album je ušao u TOP10 britanske top liste. U Dotkomovoj su na trinaestom mestu, ali sumnjam da će Ian Anderson imati šta da prigovori po tom pitanju. Jedan svež i moderan pristup progresivnom roku je ono što me fasciniralo na “The Zealot Gene” . To od čoveka koji ima 75 godina i koji , da se ne lažemo, i čini Jethro Tull dok su ostali (sadašnji) članovi benda ipak samo prateći muzičari , nisam očekivao. Naprotiv.

12. ANTIMATTER – A Profusion Of Thought

Liverpulćanin Mick Moss, jedini stalni član benda Antimatter koji je nastao kao side-project Duncana Pattersona iz benda Anathema, ali je ostao u vlasništvu prvopomenutog, kada je Patterson odlučio da se bavi drugim stvarima u životu, istrajava u kombinovanju žanrova kao što su prog, trip-hop, alternativni rock sa elementima darka i akustike. Osma ploča “A Profusion Of Thought” ponovo donosi miris Pink Floyda, ukus Katatonie, sjaj jednih Porcupine Tree, smirenost Tricky-ja i mrak Madrugade. Sve to zajedno čini brend zvani Antimatter , evo već dve decenije. Neka tako ostane bar još dve…

11. NAXATRAS – IV

Na stranicama ovog portala mogli ste ranije da pročitate da je to što Naxatras svira “hibridna sonična tvorevina bazirana na najtvrđim rifovima i masivnom ritmu koji se međusobno prelamaju u mračnim nijansama”. I to sve važi i za četvrti album ovih Solunjana, kreativno nazvan IV. Možda na ovoj ploči ima više proggy elemenata, možda bend zvuči nešto modernije nauštrb dosad silno raubovanih retro elemenata, ali to je i dalje NAXATRAS zvuk. Supersonično putovanje apstraktnim pejzažima našeg paralelnog univerzuma. Možda je “IV” zaslužio i koje mesto više na ovoj listi, ali u trenutku u kojem kucam ove redove tako stoje stvari. Možda posle još jednog slušanja, kada se podsetim koliko je ovo dobar album, stvari budu drugačije…

10. JOHN MELLENCAMP – Strictly A One-Eyed Jack

Sedamdestogodišnji John Mellencamp je našoj publici verovatno najpoznatiji po hitu “Rain On The Scarecrow” još iz sredine osamdesetih gde je zvučao kao vrlo dobra kopija Bruce-a Springsteen-a, ali je u svojim albumima (ovaj novi mu je dvadesetpeti po redu) baštinio uticaje mnogih pre svega, američkih kantautora kao što su Bob Dylan, Tom Petty, Neil Young, Bob Seger, ali I Steve Miller ili Jackson Browne. Naravno da je u svojoj dugogodišnjoj karijeri izbrusio lični pečat (a traje već 46 godina). “Strictly a One-Eyed Jack” je ploča čije su konture počele da dobijaju oblik tokom pandemije Korone a pesme su u jednom dosta ličnijem maniru, nalik na Waits-a ili Dylan-a. Naravno, prisustvo Bruce-a “The Boss”-a u čak tri pesme boje album u boje “ Gazde” , ali je Mellencamp mudro postavio temelje ploče na jake tekstove i country-rock aranžmane. Osnova oko koje se vrte tekstovi na “Jednookom Džeku” su kiša i smrtnost kao kraj svega. Centralna pesma i najveći hit do sada je svakako sjajan duet Brusa i Džona – “Wasted Days”. Celu recenziju pročitajte OVDE.

9. URGE OVERKILL – Oui

Posle relativno uspešne diskografije i statusa alternativnih zvezda sredinom devedesetih godina prošlog veka, i gotovo decenijske hibernacije na prelazu u novi milenijum, Minesoćani URGE OVERKILL su  se oglasili drugom pločom u 25 godina. Posle ne baš uspešnog come-backa sa “Rock & Roll Submarine” , koji je tek na trenutke podsetio na URGE OVERKILL u punom sjaju sa albuma “Jesus Urge Superstar”, “Saturation” ili “ Exit The Dragon” i super hitova “Sister Havana”, “Positive Bleeding” i naravno “Girl, Youll Be A Woman Soon” (predivna obrada Neil-a Diamond-a), “OUI” predstavlja pun pogodak. Zdravi rokenrol odsviran na Dinosaur JR. način, sa pevanjem na pola falša, melodično bučne gitare i power pop uplivima obeležje su sedmog studijskog albuma ovog sjajnog benda.  Ostatak recenzije pročitajte TU.

8. MARILLION – An Hour Before Its Dark

Ovo je grupa koji traje od 1979. godine, znači 43, skoro 44 godine. To je za svako poštovanje. Bend ima potpuno istu postavu od kasnih 80-ih. To je zaista impresivno. Ovaj, jubilarni, dvadeseti album po redu (Šesnaesti na kojem peva Hogarth) nije nužno velika promena u odnosu na ono što je bend uradio u prošlosti jer, ovo je i dalje melodičan, moderan prog rok. I posle toliko godina, Marillion i dalje pravi muziku, a ta muzika je i dalje odlična. Nisu izgubili ništa od svoje moći ili veštine, to je sigurno, i iako je istina da “An Hour Before It’s Dark” ne prolazi na “prvu loptu”, mislim da je to vrlina, a ne mana. Marillion pravi suptilnu, kvalitetnu i bogatu muziku koja, zaista, nije za svakog, ali opet, sa druge strane, ne čudi me tolika baza fanova širom sveta (opet, ponavljam, na ovima prostorima ta baza je veoma siromašna, razlozi su uglavnom poznati, nema smisla da ih navodim) i njihova posvećenost bendu. Još toga pročitajte u RECENZIJI.

7. COHEED & CAMBRIA – Vaxis – Act II – A Window Of The Waking Mind

Put od post-hardcore emo benda do prog-pop atrakcije sa fantastičnim rifovima, zaraznim melodijama i vokalim koji jedne oduševljava, a drugi ga se groze, Coheed & Cambria je prošao za više od  dve i po decenije. Konceptualne ploče začinjene stripovima koji ih prate kao nezaobilazni deo C&C estetike, nesvakidašnje strukture pesama, malo je reći neuobičajene teme u tekstovima, jedinstven vokal mastermind-a grupe Klaudija Sančeza, već pomenuti rifovi fantastični kao retko gde, status benda koje verni fanovi uzdižu na pijedestal a oni koji nisu pristalice ove neobične pojave na muzičkoj sceni nipodaštavaju i preziru, zaštitni su znaci ovih Njujorčana.

Kao što rekoh, sve ploče su konceptualne, a neke su imale i više delova, pa nije neobično ni da Vaxis ima drugi čin (Najavljeno da će ih biti pet). Kao i ranije tekstovi prate radnju serije stripova pod nazivom Amory Wars (do sada objavljene 32 knjige, sve su delo frontmena Klaudija Sančeza) .

Što se tiče pesama na albumu, one su sjajne, poletne, zarazne i sve zajedno čine odličan album koji sam zaista često slušao tako da se s pravom našao na listi najboljih albuma za 2022.

6. STROMAE – Multitude

“Multitude” ili “Mnoštvo” je prepun raznih uticaja i sazdan od raznih stilova, ali rokenrola tu nema skoro ni u tragovima. Bez obzira na to, ovo je fantastičan album. Ne mogu reći da sam se zasitio težeg zvuka ali ova ploča mi je pravo osveženje i svakim novim slušanjem mi se sve više dopada. Stromae je napravio jednu izvrsnu, kvalitetnu i šarenu ploču koja vrca od dobrih pesama, zaraznih melodija, potencijalnih i pravih hitova i mada ne znam francuski, potrudio sam se da nadjem neke prevode, fenomenalnih tekstova. Još o ovoj ploči pročitajte OVDE.

5. GODFATHERS – Alpha-Beta-Gamma-Delta

Gomila iznenađenja u 2022. nastavljena je novim albumom Petera Coyne-a i Godfathersa. Zapravo je ovaj album i trebao da izađe pod ovim imenom jer je pevač Peter Coyne šef i jedini “preživeli” iz prvobitne postave benda. Naime, ostatak benda je obavestio da mu nije više potreban postom na Facebook-u. Da li je sveža krv zaslužna što je “Alpha-Beta-Gamma-Delta” tako dobar album, ne znam, ali usudio bih se reći da diše za vrat i takvim gromadama od ploča kao što su “Birth, School, Work, Death” i “ More Songs Of Love & Hate” koji su žarili i palili krajem osamdesetih godina prošlog veka. Možda je na ovoj ploči zvuk nešto ispeglaniji i mirniji, ali su zato refreni verovatno “najzarazniji” do sada, a ritmovi “najplesniji”. Hitovi kao što su “Midnight Rider” ili “You Gotta Wait” verovatno mogu da ponesu titulu “najslušanijih pesama u mom plejeru u 2022.” (pogotovo ova prva) a album bih preporučio svakom ljubitelju gitarskog zvuka, bez obzira na to koji žanr rokenrola najviše ljubi.

4. ELDER – Innate Passage

Šesti album američkih putnika kroz progresivne i pishodelične pustinje ne donosi ništa novo, ali drži kvalitet na najvišem nivou. Sve je ovde besprekorno. Gitarski pasaži, psihodelična apstraktna putovanja, stoner riffovi, ritmične ekspresije…Pet pesama u 54 minuta, prosečno desetominutne avanture u dopro poznate predele sa ranijih ploča, ali tako sveže i kreativno odsvirano kao da je ovo Elderov debi a ne šesnaesta godina postojanja. Apsolutna preporuka, zaista…

3. MUSE – Will Of The People

Ovo je sigurno najbolji album u poslednjoj deceniji postojanja grupe Muse, još od ploče “2nd Law” a upravo me na nju i podseća . Gomila radijskih hitova, pravih pravcatih singlova, dosta uticaja osamdesetih, Queen, Kiss, U2, Depeche Mode…sintisajzeri, zarazni refreni, nikad bolje Metovo pevanje. Sve je tu, ništa ne fali, ničega nema viška…Da je ovaj album izašao pre 30-40 godina bio bi u vrhu prodatih albuma svih vremena. Ovako, broj download-ova je ogroman, broj pregleda na YT fascinantan, straming na platformama izvanredan…”Compliance” – verovatno HIT GODINE. Slušajte Muse. Veliki bend. Šteta što rok muzika više nema takav značaj kao nekada. Bili bi sigurno rame uz rame sa dinosaurusima od pre 40-50 godina.

2. DEAF RADIO – Arsenal Of Hope

Deaf Radio je iz glavnog grada Grčke, postoji sedam godina, ovo im je treći album. Na prva dva su bili vrlo slični Queens Of The Stone Age, ali ovde su napravili porpriličan pomak u stranu i na “Arsenal Of Hope” više naginju modernijem zvuku koji se ogleda u čestom korištenju sintisajzera i elektronike uopšte, dok su refreni zarazni i himnični bez štete po energetski kapacitet benda. Dosta post-punk i synth-pop uticaja sa tek pokojim stoner riffom glavna su obeležja ove ploče prepune odličnih pesama. Naslovna, “Quicksand”, “Havoc”, a najviše “Model Society” imaju sve kvalitete za ozbiljne radijske hitove a album sve predispozicije za visoke pozicije za visoka mesta na svim Top listama svih relevantnih portala, časopisa i webzinova kao što je slučaj i sa Dotkomom 😊. Bez zezanja, strašna ploča. Poslušajte je…

1. PORCUPINE TREE – Closure/Continuation

Već od pojave prvog singla “Harridan”, još tamo negde pre godinu dana znao sam da će ovo biti brutalna ploča. Posle više od decenije hiatusa, jednostavno je taj kreativni kapacitet Barbierija, Harisona i pogotovo Vilsona morao je doći do izražaja, mada je Stiven svojim solo uradcima pokazao i dokazao da je reč o verovatno najboljem i najjačem autoru današnjice. Analogija sa King Crimson-om nikad nije ni prestajala, a u recenzijama ove ploče mnogi su Porcupine Tree upoređivali i sa Floydima, The Pinneaple Thief, ranim Genesis…Sve je to bullshit, Porcupine Tree ima svoj poseban trademark, poseban zvuk, specifičan i jedinstven. Iako je “Closure/Continuation” verovatno “labudova pesma” ovog benda, bar prema najavama gazde, ovo je fenomenalna ploča koja zaslužuje da se nađe u kolekciji svakog ozbiljnog poštovaoca rock muzike. A ako treba ovaj bend da ode u istoriju, neka ode sa ovim monolitom od albuma. Tako treba…