Dotkom

Nepolitikin Zabavnik

RECENZIJE

Dva bisera od albuma tekuće 2018. – IHSAHN i RIVERS OF NIHIL

Ihsahn ili po matičnim knjigama Vegard Sverre Tveitan, Norvežanin rođen u Notodenu pre 42 godine je po meni glavna figura black metala uopšte. (Ovde počinju pljuvanja svih trve black metalaca sveta jer svako ima svoga favorite i svoje argumente, ali neka, ja ostajem pri izrečenom).

Čovek koji je sa 19 godina snimio “In The Nightside Eclipse” (album kome se u tehničkom smislu ima što-šta zameriti, ali se ne može poreći njegov uticaj na kompletnu black i underground scenu), a sa nepune 22 odsvirao i komponovao gotovo ceo “Anthems To The Velkin At Dusk”, remek-delo simfoničnog black metala. Ihsahn kao deo Emperora koji je iznedrio još dva vanvremenska albuma i jednom žanru koji je hteli-ne hteli, sazdan od klišea, udahnuo novi život i svojim progresivnim pristupom otvorio vrata gomili novih bendova praveći novi podžanr ekstremne muzike. Posle deset godina postojanja Emperor je prestao sa radom i povremeno se okuplja radi sporadičnih koncerata i učešća na festivalima.

U svojoj tridesetoj godini Ihsahn je izdao svoj prvi solo album „The Adversary“ koji je u sebi imao zvuk Emperora ali je bio nešto blaži i imao i nekog retro šmeka. U sledećoj deceniji je izdao još pet albuma, koji su  bili vrlo kvalitetni i koje je i publika i kritika pohvalno ocenila. Novi album „AMR“ je zvanično izašao za Candlelight Records, britansku izdavačku kuću koju je osnovao bivši basista benda Extreme Noise Terror, Lee Barrett i kojoj je Ihsahn  veran od samih početaka. Naime, svi albumi Emperora i njegovih, evo već sedam solo albuma, su izdati za Candlelight!

Ne mogu reći da sam iznenađen gotovim proizvodom i ne mogu reći da nisam očekivao još veću upotrebu sintisajzera koja je bila prilično velika i na prethodne dve ploče „Das Seelenbrechen“ i „Arktis“. Više me je iznenadila prva pesma na disku „Lend Me the Eyes of Millennia” koja bi se komotno (da izuzmemo sinitisajzere) mogla naći na bilo kojem albumu Emperora. “Arcana Imperii” ima progresivni rif i skoro Karpenterovski sound i komotno bi mogli jedan njen deo upotrebiti za soundtrack nekog horor filma. “Samr” je prelepa balada sa prizvukom osamdesetih i više je synth-pop nego što ima veze sa (bilo kakvim) metalom, “One Less Enemy” diže tempo i harsh vokalima, space atmosferom i odličnim rifovima vraća album u Emperor vode. Sledeća “Where You Are Lost And I Belong” je klasičan dark rock u stilu Depeche Mode ili Faith And The Muse, mračne atmosphere, pulsirajućih bubnjeva i sjajnog clean vokala, “Rites Of Passage” je nešto energičnija i u njoj Ihsahn prepliće čiste i grube vokale a sintisajzer koji je očigledno njegova nova omiljena igračka ima solo deo u središnjici pesme i delom podseća na elektro-goth scenu sa kraja osamdesetih. “Marble Soul” sa sjajnim refrenom bi mogla postati radijski hit, a zato “Twin Black Angels”  jeste hit jedan kroz jedan i ta pesma je “highlight” celog albuma. Ništa mudro, ponovo synth-pop, prepleteni clean i harsh vokali, odličan gitarski solo i zarazna melodija. Album se završava pesmom koja opravdava svoj naziv –“Wake”, i svojom energijom nas budi i podseća na Ihsahnovo nasleđe. Zujeće gitare i dupla pedala grade prvi deo pesme koja se u refrenu vraća u manir celog albuma, da bi fantastičan gitarski solo priveo kraju i pesmu i ovaj fantastičan album.Biću dosadan, ali ova godina zaista obećava i već nam je donela nekoliko pravih „bisera“ u ekstremnoj muzici, a „Amr“ to svakako jeste!

 
Drugi album koji bih vam preporučio je “Where Owls Know My Name”, benda RIVERS OF NIHIL
 

Poznavajući pređašnji rad ovog kvinteta iz Pensilvanije, trpao sam ih u koš meni ne tako omiljenog brutal death žanra, gde sam poštovao samo nekoliko bendova, mahom tehnički obučenijih od drugih tipa –Suffocation, Immolation ili Cryptopsy. Sasvim slučajno sam došao do novog albuma pod nazivom „Where Owls Know My Name“ pa sam rešio da ga preslušam. Čisto da se ne baci…

Prva pesma pa iznenađenje. Blagi i nežni zvuci, čist vokal. Pomislih: „To je intro, sledeća pesma će biti blastbeat, growl, spušteni štim“. Međutim, prevario sam se. „The Silent Life“, istina, počinje duplom pedalom, ali je vokal daleko blaži nego pre, struktura pesme je progresivna, prepuna brejkova i menjanja ritma i čak, jazz upliva sa sve saksofonom. „Idemo dalje“, rekoh sebi. „A Home“ počinje čistim zvukom gitare kao uvodom, zatim nastavlja nešto grublje, ali to i dalje nije onaj Rivers Of Nihil na koji sam navikao, tim bolje. Predivna bas linija krasi početak pesme „Subtle Change“ koja se nastavlja u maniru jednih Karnivool ili čak Tesseract sa clean vokalom koji kada pređe u growl, loptu prenese na teren, recimo bendova kao što su Black Dahlia Murder ili Fallujah. Klavijature u toj pesmi donose poseban kvalitet i cenim da je ova stvar namerno ostavljena za sredinu albuma, jer mi se čini da je vrhunac kreativnosti u ovoj fazi benda. Akustična gitara zatvara ovu „grdosiju“ od pesme dajući joj tako pečat monumentalnosti. Pesma pod rednim brojem šest „Terrestria III: Winter“ je izlet u industrial/elektronik vode pa se može reći da su momci verovatno slušali poslednji album Godflesha te tako dobili inspiraciju za pomenutu stvar.
Ni ostatak albuma ne liči na ranije radove benda. Ovo je skoro klasičan progressive metal album sa growl i harsh vokalima. Razlog više da mi se svidi…

…Ispašću dosadan ako kažem da bi ovaj album mogao do vrha liste najboljih albuma ove godine, ali čini mi se da je 2018. počela jako dobro i da se pojavio već zavidan broj odličnih albuma, a „Where Owls Know My Name“ svakako jeste odličan album. Preporuka!

Leave a Reply

Theme by Anders Norén

%d bloggers like this: