Dotkom

Nepolitikin Zabavnik

RECENZIJE

Dve brutalne recenzije i preporuke – Anaal Nathrakh i Terrorizer

Brutalan, ekstreman i nemilosrdan, a opet smislen i logičan (Anaal Nathrakh – New kind of horror recenzija)

 Kada su Dejva Hanta, pevača Anaal Nathrakh-a pitali kako bi opisao novi, jubilarni, deseti po redu, njihov album, on je rekao: “Gorak, sarkastičan, osvetoljubiv, mračan, nasilan i užasavajuć. Skoro kao ljudsko biće!

Posle par slušanja novog albuma, pod imenom, “A New Kind Of Horror”, dodao bih samo i – vrlo dobar, prepun energije i besa, kao što nas je već ovaj dvojac iz Birmingema i navikao.
Muzika Anaal Nathrakha zaista ne da nije za svakoga, nego nije čak ni za svakog ko voli underground metal. Punih devetnaest godina Majk Kini i Dejv Hunt uz povremenu pomoć nekolicine muzičara (među kojima su bili Nikolas Barker, bubnjar Cradle Of Filth-a i Šejn Emburi (sram vas bilo ako ne znate iz kojeg je on benda ?) spaja sve moguće žanrove ekstremnog zvuka i pravi svoju, jedinstvenu mešavinu industrial-black metala, ali se na toj odrednici nikako ne bih zadržao, jer Anaal Nathrakh u svojoj muzici neguje uticaje i death metala, grindcore-a, elektronike, pa čak i ekstremnog prog metala.

Ni ovaj album nije izuzetak, jer su u 33 minuta na brutalan i podao način pokušali da sjebu moje (za mene skupe) zvučnike, da me uplaše (pogotovo moje ukućane koji nemaju stomak za ovakav atak na sluh) i pre svega, da mi dokažu, da trenutno ne postoji bend na svetu toliko brutalan, ekstreman i nemilosrdan kao Anaal Nathrakh, a opet smislen i logičan.

 Od prvih sekundi albuma i jezovitog introa znao sam da su ova dva Engleza pokušali da odu i korak dalje od prošlog albuma “The Whole Of The Law”. Ne mogu reći da li su uspeli, ali moj utisak posle prvog, pa i kasnijih preslušavanja ove ploče bio je sličan – bio sam uznemiren i začuđen zašto mi se ovako nešto dopada. “Obscene As Cancer” je pravi industrial /black atak sa prilično razgovetnim refrenom što inače nije retka stvar u formi njihovih pesama. Sledeća, ”The Reek Of Fear” ima malo šmeka i jednog King Diamonda, jer me je vokal poprilično podsetio na tog danskog kralja. “Forward!” opravdava svoj naslov jer bašnjake na zvučnicima testira do tačke probijanja, a “New Bethlehem / Mass Death Futures” ima prilično hororične klavijature u svojoj podlozi.”Vi Coactus” ima skoro “catchy” melodiju i nekako je najviše žanrovski određena kao i “Mother Of Satan” koja je tu da vas podseti da je ovaj bend pre svega black metal orijentisan, a meni najbolja “Are We Fit For Glory Yet?” je ostavljena za kraj samo da bih ja anticipirao čvrsto ubeđen – Svakako!

Ovo je moj autorski tekst. Prvobitno je objavljen na http://www.hellycherry.com/2018/11/anaal-nathrakh-new-kind-of-horror.html

Terrorizer – Caustic Attack – recenzija : Napad na sva čula

 Za bend Terrorizer su čuli svi metalci i ne samo metalci. Punkeri i coreri su se takođe kleli u legendarni “World Downfall”, svojevrsni manifest ekstremnog zvuka s kraja osamdesetih godina prošlog veka. Terrorizer zovu još i “grandfathers of grind” pa bi trebalo da vam je sve jasno. Osovina benda je svakako bubnjar Pete Sandoval, svima takođe poznat kao član Morbid Angela. Kroz bend je prošlo još dosta poznatih muzičara, ali je Pete, što bi se reklo, bio i ostao gazda. 
 
 
 Dugo se mislilo da će Terrorizer ostati upamćen samo po prvencu, ali je onda sedamnaest godina kasnije izašao “Darker Days Ahead”, pa onda 2012. godine “Hordes of Zombies”, da bi pre nekih desetak dana svetlo dana ugledao “Caustic Attack”, čini mi se, najbolji album benda u novom milenijumu. 
 
 
 Jasno je odavno da novi albumi bilo kojeg benda u ovom žanru ne mogu imati onaj značaj kao što je imao “World Downfall”, jer su se tada pomerale granice brzine, agresivnosti i brutalnosti. Do danas je sve već odsvirano, pokušano, izeksperimentisano i ne vidim način kako bi nas Terrorizer mogao iznenaditi novim albumom. I možda je baš u tom caka, američka trojka nije filozofirala niti komplikovala, u četrnaest pesama koje traju nešto kraće od tri četvrt sata dobili smo sve što smo očekivali – brutalnu agresiju, brzinu, snagu i što je najvažnije – KVALITET. Produkcija koju je radio Jason Suecof, poznat po radu sa bendovima Black Dahlia Murder, Deicide i Monstrosity spojio je old-school i moderan zvuk dobivši odličnu sinergiju oba sounda.
 
 Od “Turbulence” do “Wasteland” nema stajanja.  Rifovi, kanonade bubnjeva, bas deonice koje vas udaraju u stomak, daju vam do znanja da vas Sandoval, Lee Harrison koji ovde svira gitaru, a u Monstrosity-ju bubnjeve i Sam Molina (takođe poznat po radu u bendu Monstrosity, ali i black/death bendu Infernaeon) neće pustiti iz šaka do kraja albuma. Ne znam da li je uopšte moguće izdvojiti neku pesmu kao bolju od ostalih u ovom “napadu na sva čula”, ali moji lični favoriti bi svakako bili “Trench Of Corruption” i “Invasion”. Što bi rekli Anglosaksonci – HIGHLY RECOMENDED!
 

 
 
Ovo je moj autorski tekst. Prvobitno je objavljen na 

Leave a Reply

Theme by Anders Norén

%d bloggers like this: