Dotkom

Nepolitikin Zabavnik

RECENZIJE

Dve “trve metal” preporuke – novi Judasi + Visigoth

Ne mogu reći za sebe da sam fan Judas Priest-a, ali gajim duboko poštovanje prema ovim pionirima heavy metala. Verovatno je Black Sabbath začeo ovaj pravac, oblikovali su ga i Iron Maiden i Motorhead i gomila velikih bendova, ali Judas Priest već skoro 50 godina (godišnjica će dogodine) suvereno vlada scenom i ne podležući trendovima polira pijedestal na kojem je još odavno. Osamnaesti album Vest Bromvičke atrakcije (daleko veće od jadnika u plavo-belo dresovima koji tavore na dnu Premijer Lige) donosi nam četrnaest odličnih pesama, svežih i poletnih kao da su delo nekih bubuljičavih momaka tek izašlih iz puberteta, a ne penzionera u kasnim šezdesetim. Na prošlom albumu, izdatom pre tri i po godine, pod nazivom „Redeemer Of Souls“, bend je, izgleda, imao manjak inspiracije. Cenim da je boljitak doneo novi gitarista Richie Faulkner (koji je, istina, u bendu još od 2013. godine, ali je tek sada dobio status starosedoca i pravog naslednika KK Downinga koji je 2011. napustio bend). Glennu Tiptonu kao okosnici grupe i kreativnom mastermindu Judas Priest-a ponovo je dijagnostifikovan Parkinsonov sindrom sa kojim se bori već 10 godina i ovo je verovatno poslednji album na kojem je svirao, a s obzirom da već dve godine ne svira uživo, možemo reći da je ovo Tiptonova „labudova pesma“, ali kakva…

Album je krcat odličnim rifovima, catchy melodijama, pevljivim refrenima i pre svega odličnim pevanjem Roba Halforda. Vrhovi amplitude su pre svega i iznenađujuće, pesme srednjeg tempa kao što su „Never The Heroes“ i „Rising From Ruins“. „Children Of The Sun“ je i harmonijski i tekstualno posveta nešto starijoj braći iz Black Sabbatha, a novi koncertni hitovi su sigurno naslovna „Firepower“, „Evil Never Dies“ i „Flame Thrower“. Negde sam pročitao da bi James Hetfield „ubio“ za pesmom kao što je „Traitors Gate“ i samo mogu da se složim sa tom konstatacijom. „No Surrender“ sam puštao nekoliko puta za redom jer je neverovatno zarazna, a „Necromancer“ će postati jedna od verovatno najpopularnijih pesama Judasa. Bila bi šteta ne pomenuti odličnu ritam sekciju (Ian Hill, na radnom mestu basiste od prvog albuma i Scott Travis koji već 28 godina, od albuma “Painkiller“ svira bubnjeve u ovoj instituciji), koja svojom tačnošću i čvrstinom čini ovaj album još boljim. Za kraj je ostavljena fantastična heavy balada „Sea Of Red“ koja je namenjena nekim budućim kompilacijama najboljih metal balada.

Za kraj, moram da priznam da je ovo najbolji album Judas Priesta još od Painkillera, zasigurno. Jedan od najboljih albuma za 2018. godinu, takođe…

Judas Priest su uz Saxon (koji već godinama snima sve bolje i bolje albume) dokaz da „bez starca nema udarca“ i bila bi fantastična stvar kada bi recimo „matorci“ napravila neku zajedničku turneju i posle ovakva dva albuma kao što su „Firepower“ i „Thunderbolt“ odlučili da posete i Srbijicu. (Saxon smo u međuvremenu gledali na zaječarskoj Gitarijadi)…

…U moru agresivnih albuma koje sam preslušavao zadnjih nedelja u kojima su dominirali agresija, mistična atmosfera i „growl“ vokal, lepo mi je legla promena u vidu melodičnog heavy benda „Visigoth“. Iako nisam nikada bio trve metalac, već sam naginjao ka graničnim podžanrovima bučne muzike, bilo je grupa koje sam gotivio stalno ili povremeno. Pomenuću samo bendove kao što su Saxon, Running Wild, poneki album od Judasa, Helloween sa Kiskeom i tako dalje. Na albumu „ Conquerors Oath“, koji je inače, drugi po redu ovih Amera iz „grada Mormona“ Solt Lejk Sitija, sam pronašao uticaje svih ovih bendova kao i evidentno nasleđe jednih Manowar, Omen ili ranih Maidena, dakle apsolutni omaž metalu osamdesetih. 
 

Prijatno sam iznenađen kvalitetom svirke, a čak ni pevač nije onako iritantan kako znaju da budu frontmeni trve metal grupa. Produkcija je malo tanja, ali verujem da je i to urađeno namerno, ne bi li se dobio pravi šmek osamdesetih. Naravno, tekstovi su o ratnicima, mačevima i kraljevima, a omot je kako i treba, prilično smešan i predstavlja ženu ratnika na oklopljenom konju ispred nekog zamka. Ono što mi se dopada su odlične melodije sa sjajnim refrenima koji se lako pamte i još lakše pevuše. Bolje od ostalih su svakako, „Warrior Queen“ koja je i prvi singl sa albuma. Preporučujem da spot ne gledate jer se u njemu smenjuju bend u pokušaju da liči na Judas Priest, pre svega imidžom i pokretima i kvazi ratnik sa mačem i buzdovanom. U sporijem delu pesme čujemo i flautu koju na spotu svira pevač, a mrzelo me da istražujem da li je svira i na albumu. Ako vas zanima izguglajte. Prilično brza „Blades In The night“ je izvrsna za skakanje sa bine, recimo, a „Salt City“ je potpuno zaličila na najbolje dane grupe KISS (zajedljivci će se upitati da li je takvih dana uopšte bilo, ali ja Kiss-ovcima skidam kapu za sve što su uradili u popularizaciji metala i rokenrola). Uostalom, momci znaju da prave pesme i smišljaju „catchy“ melodije . To što mi se njihov imidž ne sviđa je moj problem. Mišljenja sam da treba da postoje ovakvi bendovi koji nas podsećaju na šta je ličio metal kad je bio mlad. 
 
Conquerors Oath“ je dobar album i ako vam se sluša pravi heavy metal (neki ovo ubrajaju i u power, ali ne bih se baš previše složio sa njima) dajte šansu „Visigoth“-u…Stalno mi je u glavi scena kako pet metalaca sa redenicima i bodljama šetaju kroz reku mormona koji ih gledaju popreko ☺)

 

Leave a Reply

Theme by Anders Norén

%d bloggers like this: