Nepolitikin Zabavnik

RECENZIJE

Dvokomponentna čestica riffa – Orc: s/t (2020)

piše : Desya Lovorov

Volim kada čujem dobar duo, gde muzičari zvuče kao da ih ima petoro, kao i kada je njihov zvuk masivan i “lepljiv”, bilo da grade teške riffove ili da imaju pop-potencijal. Domaći andergraund predstavnici koji mi svakako padaju na pamet jesu Multietnička Atrakcija i Süpersolid, iako oni pripadaju drugim žanrovima.

Verujem da je izuzetno teško održati takav tempo i neretko oba muzičara simultano rade više “poslova” odjednom, ali samo najuporniji uspeju u nameri da nam pruže vrhunsko iskustvo. Među njima su svakako Orc, relativno novi američki bend koji stvara na ivici progresivnog (heavy) metal-a i stoner rock-a, kombinaciji koja se u ovakvoj postavci retko može čuti. Mislim da su pobrali simpatije publike koja voli virtuoznu izvedbu, a s druge strane direktni sudar sa “masnim” riffovima i jednostavnu strukturu pesama. Rekao bih i da uživaju u tome, a ta lakoća se čuje u svakom odsviranom tonu i udarcu.

Kako i sami navode, svoj zvuk vezuju za bendove kao što su Soundgarden (iako bih ja rekao pre Audioslave), Mastodon, Fu Manchu, ali je evidentna činjenica da se konačno pojavio bend čija bi se vizija bolje uklopila sa soničnom zaostavštinom ranih Led Zeppelina, umesto izvikanih GvF (preveliki hajp, malecna muda). Orc ima sve potrebne elemente da budu Cepelini za XXI vek, štaviše, sa eksplozivnošću koja bi potukla i pomenute velikane i taj osećaj me ne napušta prilikom slušanja njihovog debi-albuma.

https://orcmi.bandcamp.com/releases

Ritam-sekcija u stoner rocku nikad nije bolje zvučala, ogoljena i samostalna, nabijena sirovom energijom, pre svega zato što su uveli eksperimentalne deonice i česte ritmičke promene, čije prelaze nećete gotovo ni osetiti. Njihov rad i usklađenost na albumu su zaista fantastični. Sve to bez prisustva gitare, koja bi tu bila suvišna – verujte mi na reč.
Što se tiče glasa, neosporno je da Andyjev ton podseća na Chrisa Cornella, ali vriskove, intonaciju i energiju duguje gospodinu Plantu. Ja mu se zaista divim kako uspeva da iznese sav taj gitarski rad i da peva kao manijak. Naravno, bez bubnjeva slika ne bi bila potpuna, zato i ne mogu da prestanem da slušam album iznova i iznova.

Omot albuma je takođe vrhunski urađen, ali i dalje nisam siguran koliko se uklapa u tematiku albuma, jer se uklapa samo u ime benda. Pastelne boje na omotima su me uvek zbunjivale, valjda tako deluju na moju psihu. U pogledu estetskog merila lepo-ružno, muzika jeste agresivna, ali zbog svojih izraženih lepih i vrlo vešto izvedenih elemenata svakako ne zaslužuje epitet “ružne”. Naprotiv.

Teško je podariti nešto novo u prilično monolitnom žanru kao što je stoner, ali Orc je uspeo u svojoj nameri da pomeri po koju granicu, polazeći od minimuma članova benda, do novih uticaja-uzora u starijim generacijama u muzici koja ne trpi mnogo promene – sve je to do stava i koncepta.

Od srca preporučujem ceo album, kao primer savršenog debi-albuma, koki vas odmah uvuče u svoj vrtlog, bez određenih predloga, jer vredi svake sekunde utrošenog vremena.

Ono što očigledno niko nije primetio jeste da se određena melodijska linija u strofi pesme “The Villain” savršeno poklapa sa frazom iz Kraftwerkove “Computerworld/Computerwelt” – poslušajte i procenite sami. Verujem da se radi o slučajnosti, ali mi nije čudno znajući da je i sam Kraftwerk uticao na progresivnu stranu rock-a kao subkulture.
Momci iz Orc-a samo nastavljaju tom linijom u drugom žanru, koristeći svoje umeće i stvarajući muziku koja će imati odjek za koju godinu i uticati na neke nove bendove koji će doći, što im iskreno želim, jer uveliko rade i na drugom albumu.

Leave a Reply

%d bloggers like this: