Muzički predlog za ove vrele letnje dane (koje ja, iskreno, obožavam) mogao bi biti novi , deseti po redu, studijski album američkih veterana GOV’T MULE pod dirigentskom palicom Warrena Haynesa, gospodina čija je karijera, blago rečeno, impresivna.
Pomenuti umetnik je pisao pesme za američku country mega-zvezdu Gartha Brooksa, svirao sa Nighthawks-ima, Allman Brothers Bandom, Grateful Dead-om, Dave Matthews-om, Derek Trucks-om i još gomilom izvođača sa američke hard rock, blues i country scene. Njegova “radoholija” i hiper-produkcija novih ideja dovela je do toga da Warren Haynes trenutno istovremeno svira u tri benda, novom inkarnacijom Allman Brothers Banda, koji su već puno puta svirali oproštajne koncerte, ali, pošto interesovanje za jednim od najvećih bendova rock i blues muzike ne jenjava, oni stalno produžavaju oproštajnu turneju.
Druga grupa gde Mr. Haynes izvodi gitarske i pevačke radove je Warren Haynes Band, koji ipak neguje malo drugačiji zvuk od ovog benda na koji hoću da vam obratim pažnju, a to je Gov’t Mule ili Government Mule. Bend koji je nastao spontano kao Vorenova želja da improvizuje sa nekim svojim prijateljima, dogurao je do desetog studijskog albuma. Između je snimao i izdavao tribute albume Floydima, Stonesima, Creedensima i ostalim herojima iz mladosti, radio reggae i dub verzije svojih pesama, besomučno svirao i snimao koncerte.
Kažu da postoji zvučni zapis sa svakog nastupa ovog benda i da se svaki može naći na internetu i svaki snimak je odličnog kvaliteta. Na jednom ruskom sajtu postoji fajl koji je besplatan za skidanje, a u njemu se nalazi tačno 301 koncert ove grupe snimljen u razmaku od 1994 do 2011. godine. Ko se malo više potrudi, verovatno može naći i sve ostale zapise ovog neobičnog benda.
A sad malo o albumu. Deluxe verzija ovog albuma koji je izašao 9. juna traje skoro dva sata i znate šta, ploča nijednog trenutka nije dosadna. Šetajući od retro gitarskog zvuka a la James Gang u otvarajućoj ” Stone Cold Rage“, do sledeće “Drawn That Way” koja je blues-rockerska poslastica, dok je treća pesma na CD-u ” Pressure Under Fire” spora i emotivna posveta sa delovima teksta iz Starog Zaveta. U “The Man I Want To Be” možemo čuti i prizvuk gospela i R & B-ja, a “Dreams & Songs” nas vodi u country vode. Dve najbolje pesme na albumu, su po meni, ” Sarrah, Surrender“, jazzirana soul-funk pesma sa odličnim refrenom i naslovna ” Revolution Come…Revolution Go“, bluesy lament o prolaznosti života.
U psihodeličnom bluzu “Burning Point” gostuje i brat legende, Stevie Ray-a, Jimmie Vaughan, a pesma koja zatvara redovno izdanje ovog albuma je pesma Blind Willie Johnson-a “Dark Was The Night, Cold Was The Ground“. Za razliku od originala bend je stvar odsvirao na Hendrixovski način sa wah-wah pedalama i dosta upliva slide gitare. U deluxe nastavku možemo naći još tri potpuno nove pesme koje, apsolutno ne smanjuju kvalitet celog albuma, kao i još, alternativnu verziju naslovne pesme i dve uživo odsvirane stvari sa ploče.
Kao što rekoh, u ove vrele dane, jako mi je prijao ovaj sjajan album izvrsnih muzičara. Sa njima sam se prošetao istorijom američke popularne muzike svedene na jedan CD. Stoga, preporučujem i vama da izdvojite nešto vremena i pođete na tu šetnju.
[youtube https://www.youtube.com/watch?v=Cyp70R6_OEQ&w=560&h=315]
[youtube https://www.youtube.com/watch?v=hqa195cSBfg?list=PLgF3q0_aeW2ciOpw48fhYbUyx3aVnBzvx&w=560&h=315]
1 Pingback