Retro je u modi. To svi znamo. Meni je definitivno drago zbog toga, delom jer sam matori nostalgičar, a delom što sam siguran da su šezdesete, sedamdesete i osamdesete godine najbolje u istoriji čovečanstva. Da li su bile takve na kredit onih godina pre i posle njih dalo bi se raspravljati, ali na nekom drugom mestu.
Greta Van Fleet je bend iz Mičigena, SAD i svira retro muziku, klasični rok sa uticajem bluza, sa jasnom i namernom sličnošću sa velikanima kao što su Led Zeppelin, Cream i Grand Funk Railroad, a zbog prevelike sličnosti načina pevanja i boje glasa vokalnog soliste Džoša Kiske (jednog od trojice braće Kiska koji čine bend + bubnjar Deni Vagner) prozvali su ih novim Led Cepelinima. Što se mene tiče, malo pretenciozno poređenje, ali dobro. Sličnost je zaista frapantna, dok se za kvalitet pesama i muziciranja još uvek ne može reći da su na istom nivou, ali je vreme pred njima jer su još uvek mladi i svi članovi benda su u ranim dvadesetim godinama.
Postoje od 2012. godine i prve tri-četiri godine su se krili po podrumima i lokalnim pabovima gde su učili zanat i snimali demo snimke. Prva dva zvanična EP-ja (Black Smoke Rising iz 2016. i From The Fires izdat godinu dana kasnije) su bili predigra za dugo očekivani dugosvirajući album pod nazivom “Anthem Of The Peaceful Army” koji je izašao pre nekih desetak dana. Pošto su gazde muzičke industrije odlučile da su Greta Van Fleet “sledeća velika rokenrol stvar” u skladu sa tim je išla i reklama i najava debi albuma benda. Nestrpljenje, ali i očekivanja su bila prevelika i shodno tome, reakcije na album su bile predimenzionirane. Deo kritike i deo publike su nahvalili i prehvalili album, po meni, bez jasnih argumenata, dok su drugi “opleli” po ploči i “upljuvali” je, opet, po meni, bez razloga, jer…
…Ovo je dobra ploča. Nije odlična ploča. Odlične ploče se ne snimaju po narudžbini. Ne snimaju se jer je neko rekao i odlučio da ćeš da snimiš odličnu ploču. Odlične ploče samo “izađu” iz umetnika i to se oseti na prvo slušanje. Meni je za ovaj album trebalo nekih četiri-pet slušanja da ga svarim i sad imam mnogo bolje mišljenje nego posle prvog slušanja, ali, ovo nije neka komplikovana muzika za koju treba vreme i koncentracija da bi je slušao. Ovo je album koji možete slušati dok nešto čitate, dok spremate kuću, dok vozite automobil…Ne traži od vas napor da je slušate i to je veliki plus, ali opet, s druge strane, nijedna pesma sa ove ploče nije epohalna, način sviranja nije maestralan, pevanje je odlično, ali vas ne ostavlja bez daha…
…Greta Van Fleet je u startu imala hendikep što svira baš bluz/rok jer je u njemu sve odavno odsvirano i ne postoji način da publici date nešto novo. Veliki publicitet i ogroman marketing koji je pratio izdavanje ove ploče u meni je u startu pokrenuo odbrambeni stav i izvesnu odbojnost prema grupi i albumu. Istina je, kao i uvek, negde na sredini. Ovo je album kome ću se vraćati ponekad jer je to skup solidnih pesama, pogotovo onih bržeg tempa kao što su “Lover, Leaver” sa očiglednom asocijacijom na “ Whole Lotta Love”, “Youre The One” ili “When The Curtain Falls”. Dopada mi se zvuk slajd gitare na “Mountain The Sun”, “The New Day” me podsetio na “ Tangerine” sa LZIII albuma, a “Brave New World” ima sound kao Cream sa kraja šezdesetih. Album zatvara “ Anthem” gotovo u folk maniru Boba Dilana ili Reja Harpera (a svi znamo ko ga je i koliko voleo i poštovao).
Dakle, da nije bilo tolikog preterivanja u očekivanjima ovaj album bih nazvao ugodnim iznenađenjem. Ovako, moram reći, dobra ploča I ništa više. Da bi zaista postali veliki bend, Greta Van Fleet mora da nam ponudi malo originalnosti i bolje pesme. Dotle, kad mi se bude slušao retro zvuk pustiću Svartanaat, Graveyard ili Dead Lord.
Leave a Reply