Dotkom

Nepolitikin Zabavnik

RECENZIJE

HARMONIČNO TINJANJE SLOMLJENOG SRCA – recenzija albuma “Redville” subotičkog benda Wooden Ambulance

Piše: Desya Lovorov

Subotički bendovi su uvek bili čudni, kao što je i naš grad nekako hermetičan, maglovit, čak i u letnje doba, a opet ima varnica koje bljesnu s vremena na vreme i one ostave žig kao obeležje na grlima stoke koja pasu slobodno po nekoj nepreglednoj livadi – može i u subotičkom ataru, a može i na nekoj čistini u američkoj nedođiji, dođe na isto. Barem u slučaju, slobodno ću ga nazvati orkestrom, Wooden Ambulance-a.

Okosnica i idejni tvorac WA je Goran Grubišić, mnogima poznat i kao bubnjar najistaknutijeg post-rock benda u Srbiji, Ana Never, a svakako poznati i priznati muzičar u Subotici. Ne može ga čovek ni promašiti, s obzirom da je stamen i visokog stasa, uvek nekako tajanstveno tih, a svi koji su sarađivali s njim imaju samo reči hvale, ja ga izrazito cenim i poštujem i kao muzičara i kao pisca, iako on to ne ističe u bilo kom slučaju. “Drvena Ambulanta” je počela svoj život kao Goranova, opskurna, ali divlja kantautorska avantura, još u doba MySpace-a (nostalgija, ljudi, nostalgija), ako se dobro sećam, ali je vremenom priča prerasla u nešto mnogo ozbiljnije, raskošnije, nešto kao alternativna subotička filharmonija. Ne preterujem, iz razloga što je kroz bend prolazilo mnogo subotičkih muzičara (da počnem da ih nabrajam, bio bi potreban ceo tekst), a njihov broj varira i dalje, u zavisnosti od mogućnosti učesnika i prilike. Činjenica je da ne nastupaju često, ali kad se to desi, to je mešavina nemira (nestalan ritam pesama), divljenja (sastav orkestra i njihova uigranost u mnogoljudnosti) i potpune otuđenosti (žanrovi koji uđu u kombinaciju/osećanje), a rezultat je takav da ne znaš gde se tačno nalaziš, čak i ako si u Subotici. Muzika WA nadilazi sve granice, teritorijalne, iako se zaustavlja u predgrađima i nepreglednim poljanama SADa, muzičke da ne pominjem. Lagao bih kada bih rekao da je to “samo” americana, “samo” folk rock – to je neponovljivo iskustvo i neuhvatljiva vizija spajanja žanrova, koja ti grune u lice, opet zbog članova od kojih svako unosi nešto ‘svoje’, a zatim miluje rastrojene nerve i slomljeno srce – hanzaplastom iz sada već nestale “drvene” ambulante, koja je zaista postojala i tome služila, i na koju bend zapravo čuva uspomenu.

Možda jesam lokalpatriota, ali usudite se da odete na njihov koncert, ukoliko se pojave u vašem gradu i više ništa neće biti isto. Svaki njihov album je postepeno evoluirao sam za sebe, umnožavao i oduzimao broj instrumenta i broj stihova, ali ono što je zajedničko jeste ta sveprisutna pesnička melanholija, gotovo barokna atmosfera pesama (koja duguje to velikanima folk/indie folk, americana velikanima) i dijametralno suprotna, divljačka energija, čak i kada se radi o najtišem komadu. Tu je i Goranov glas, koji se nalazi na tankoj oštrici režanja, gušenja i saopštavanja najtananijih emocija na pomalo šeretski “nespretan” način.

Taj nemir, dakle, koji sam pominjao, kida i dalje, na novom albumu “Redville“, koji su izdali u saradnji sa dobro poznatom POP Depresijom i Kišobranom. Njihovi albumi su uvek duuugosvirajući, jer, budimo iskreni, ovakva muzika bi mnogo izgubila na draži, ako bi se izvodila u ‘pankerskim’ kratkim formama. Imam utisak da govore o nekakvom mističnom američkom mestu zvanom Redville, a priča zapravo obuhvata silinu emocija dajući im fizičku prisutnost, a doduše, istoimena pesma pominje Beograd, na primer. Ostalo se verovatno dešava u ovoj “mitologijskoj” Subotici. Iako sam se već pozabavio samom atmosferom albuma, stičem i utisak da Redville zvuči nekako najzrelije do sad, utoliko ‘opasnije’, jer se granice žanrova mešaju kao u hadronskom superkolajderu, osećanja koja naviru iz pesama su nestalna, turobna, na momente čak i agresivna – uzimajući u obzir osnovu u kojoj se WA kreće. Onaj “hanzaplast” koji sam pominjao zapravo dolazi od glasa kantautorke Anne Marie – da je ne hvalim mnogo, pošto mi je vrlo draga prijateljica – primetićete da upravo ona balansira da pesme zvuče dovoljno smireno, ali da potpaljuju žar u srcu, tinjajući u beskraj. Naročito kada dođe veoma tanki sloj alternative / post-rocka, čak i razigranog doo-wopa/vodvilja, nekakvog vašarskog zvuka (ne balkanskog, već, srećom, američkog), čemu je jednostavno nemoguće odoleti – harmonizacije na osnovne teme pesama su nešto najlepše što sam čuo u životu, sa jakim “vajbom” gospela (“Humble Kid“), “Mother’s Eyes” je mnogo čudna pesma, sa neizdrživim erotskim nabojem, i nisam siguran kako da se postavim prema tome. Takođe, imam fantaziju kada bi Kings of Leon obradili ovu pesmu, zamislite to. Uvodni riff i tema “Like Bon Jovi in the Movies” (da li se on uopšte pojavio u nekom filmu?), topi glečere, i ima potencijal za letnji hit zbog svoje lakoće i treperavosti. “I’ve Been High” ima “klasični” (alt-)country zvuk i mislim da Amerikanci ne bi primetili da im ovo neko pusti onako iz “nevezuše”. Usamljeni jahači po subotičkom peščari ili američkoj pustari, kako ko voli. Definitivno najčudniji i najdivniji deo albuma je “Mr. Mom Gone Absent Father“, kao izlet u pedesete godine XX veka, a Goran je nakratko postao Paul Anka…

…Pored svega što sam nabrojao, čini se da Redville kao album ipak nema strogo određen koncept, već svoju lavinu osećanja prilagođava datom trenutku. Uostalom, takvo je i ljudsko biće, ranjivo i snažno, rastrojeno između društvenih pravila i sirovog životinjskog instikta. Redville je mesto gde se duša leči, a telo primiče mirovanju (možda i grešnom užitku, ima i toga). Ako vas ovo možda i zbunjuje, i ako se premišljate da li da se upustite u preslušavanje albuma, ne oklevajte mnogo i(li) zanemarite moje reči, ovakav raskošan i sadržajno moćan album nećete čuti u skorije vreme, čak i ako niste u životu čuli išta slično.

Leave a Reply

Theme by Anders Norén

%d bloggers like this: