Iako je u trendu pljuvati po velikanima prog metal žanra, bendu Dream Theater, ja to nikad nisam radio, jer je njihov minuli rad takav da, bez obzira na to šta snimili i svirali do kraja karijere, se moraju svrstati u red najvećih grupa ne samo progresivnog zvuka već i rokenrola u celini. Iako od “Metropolisa” nisu snimili odličan album, tu i tamo su znali da iznenade. Prošli album “ Astonishing” je istina, bio razočarenje, ali mi se čini da “Distance Over Time” bendu opasno diže rejting jer…
…Ovo je dobar album. Složili se sa mnom ili ne, ali čini mi se da su Dream Theater konačno akcenat dali na pisanje pesama, a ne na svoje ego-tripove, tehnička izdrkavanja i mlake eksperimente. I izgleda ih je konačno “duh Majka Portnoja” ostavio na miru. You know what i mean !?
https://www.youtube.com/watch?v=SXJ6m5vLZGo
Ovaj album otvara sasvim dobra pesma koja mi se svakim slušanjem više uvlačila pod kožu. “Untethered Angel” predstavlja povratak korenima, a “Paralyzed” počinje odličnim kratkim Petručijevim rifom nakon kojeg ceo bend donosi toliko potreban gruv. Najžešća pesma na albumu ima i sjajan gitarski solo koji nas podseća koliko je Petruči dobar gitarista. Sledeća “ Fall Into The Light” se sjajno nadovezuje i imam osećaj kao da je snimana u vreme “Train Of Thought” albuma. “Barstool Warrior” ima melodiju koju kao da je pisao Satriani lično, a “Room 137” donosi vokalne harmonije a la Lennon / McCartney. “S2N” mi je malo dosadnjikava, ali je Rudess izvadio stvar sa odličnim solom na klavijaturama. Najduža na ploči “ At Wit’s End” je najduža i logično, najkompleksnija na albumu. Dinamički, predstavlja klasičan rolerkoster. Od vrlo brze do pesme sporog tempa i nazad. “Out Of Reach” je ne baš puno zanimljiva balada, ali je zato “Pale Blue Dot” brza, kompleksna, virtouzna, inspirativna i uzbudljiva kompozicija koja me nekako podseća na “Octavarium” po atmosferi. Po meni, najbolja na albumu. Da li im je bonus pesma “Viper King” (gotovo posveta bendu Deep Purple) bila neophodna, ne znam, ali ovo izdanje je moglo da prođe i bez nje. Ili bar da bude negde u sredini ploče, jer ovako kvari doživljaj koji bi bio bolji da je “Distance Over Time” završen sa prethodnom sjajnom pesmom.
Sve u svemu, liči da se Dream Theater vraćaju i da možemo biti optimisti glede nastavka njihove karijere jer “Distance Over Time” uopšte nije loš album. Naprotiv.
Već su me neki pitali zašto ne dajem ocene na kraju recenzije i dugo sam se tome opirao, ali ću izgleda morati početi da to radim. Zato…
Leave a Reply