Nepolitikin Zabavnik

RECENZIJE

Kreativna inspiracija posle dve decenije – BLUE OYSTER CULT : “Symbol remains”, recenzija

Posle pauze od skoro dve decenije (tačnije, 19 godina) kultni američki hard rock bend (koji je, uzgred smislio pojam “heavy metal”) BLUE OYSTER CULT snimio je i izdao novi studijski album pod nazivom “Symbol remains”.

Da budem iskren, dobio sam tačno ono što sam očekivao, još jedan solidan rok album sa elementima psihodelije, art roka, AOR I radio-friendly pesama, retro produkciju i tekstove u rasponu od mističnih do banalnih. Sve je to Blue Oyster Cult već 53 godine (Ok, prve četiri godine bend se zvao “Soft White Underbelly”)  

U poslednje dve decenije bend je bio poprilično (za svoje godine😊) koncertno aktivan, ali su se dogodile i neke promene glede članstva pa je klavijaturista i ritam gitarista i jedan od originalnih članova Alen Lanier zbog bolesti napustio grupu 2012. ( preminuo je 2013. godine). Mala trivija za sve – Alen Lanier je jedan od bivših muževa Patti Smith. Bubnjar Bobby Rondinelli (poznat po sviranju i u bendovima Rainbow, Quiet Riot, Black Sabbath, Riot i mnogim drugim) ih je „otkačio“ 2004. (učestvovao je u snimanju tri poslednja albuma), a i basista Rudy Sarzo (takođe, itekako poznat hard n heavy fanaticima) je otišao svojim putem. Tu su neka nova lica, ali osnova je i dalje tu već 53 godine – Eric Bloom i Buck Dharma !

Što se tiče pojedinačnih pesama ne mogu da budem nezadovoljan. Kvalitet pesama varira – od podnošljivih do odličnih, ali na sve to nas je BOC već odavno navikao. Najvažnije je da je jedan od najznačajnijih i najuticajnijih rok bendova snimio novi album.

Po mom mišljenju pikovi ploče su „Tainted Blood“, sjajna power balada, sa vidnim uticajem zvuka osamdesetih, izvrsna AOR kompozicija „Edge Of The World“ sa stadionskim refrenom i odličnim pozadinskim vokalima, klasična rokačina „The Machine“ sa „Thin Lizzy harmonijama“, imamo malo i usne harmonike i rokabilija u „Train True (Lennies song), a vrlo mi se dopada i „Florida Man“, nalik na neke stare BOC hitove. ” The Alchemist” ima nešto od one monumentalnosti nekih legendarnih pesama ovog benda itd.

Sve u svemu, ovo sigurno nije najbolji album ove kultne grupe i možda je i malo predugačak (14 pesama je možda malo razvodnilo kvalitet), ali neizmerno mi je drago što su Buck Dharma i Eric Bloom (jedini preostali originalni članovi) smogli snage da pobegnu iz klišea i od „prežvakavanja starih stvari“ i imali kreativnu inspiraciju i napisali nove pesme koje, rekoh već, uopšte nisu loše.

Ako volite Blue Oyster Cult, dajte šansu ovom albumu. Vredi.

Leave a Reply

%d bloggers like this: