Dotkom

Nepolitikin Zabavnik

RECENZIJE

Metak koji me je samo okrznuo…(BULLET FOR MY VALENTINE / NEMESIS, DOB 03. april)

mde

Preksinoć smo moj stari drugar Cane i ja krenuli put raskopane srpske prestonice da ispratimo gostovanje najpoznatijeg velškog benda. Usput nam se desio gumi defekt, ali smo stigli tačno na vreme u Dom Omladine Beograda da vidimo sam početak nastupa cura iz benda Nemesis.

Moj treći susret sa njima i njihovom muzikom uživo samo je potvrdio ono što već znam. Nemesis su dobar bend. Svirački, tehnički, vizuelno. To što ga čine samo pripadnice lepšeg pola može da im bude samo plus.

Šest pesama u pola sata, od toga jedna potpuno nova (Born Worthless) bile su dovoljne i onima koji ih do sada nisu gledali da se uvere da i žene znaju da sviraju death metal (istina, melodični i sa primetnim uticajem thrasha). Ako čitaju ovaj tekst molio bih da mi odgovore na jednostavno pitanje : “ Kad će, bre, taj jebeni album više ?”

Usledila je pauza od više od pola sata koja je prilično ohladila zagrejanu publiku i nije mi jasno zašto je ista toliko trajala, osim da veštački produži euforiju kod mase, pogotovo mlađe, koja je činila većinu sinoć u “Amerikani”. Nešto posle 21 čas, gase se svetla i kreće jedan od hitova sa poslednjeg, prilično različito primljenog i kod kritike i kod publike, albuma “ Gravity”, pesma “ Don’t Need You”. U roku od odmah klinci su podivljali , oni malo stariji pevali zajedno sa Metju Takom, koji je za ovu turneju pripremio specijalni hipsterski imidž sa dugom bradom i skraćenom kosom izbrijanom sa obe strane, a neki matorci stajali sa strane (tu naravno, uključujem i sebe) i sumnjičavo vrteli glavom.

Sledila je “ Over It” sa iste ploče, da bi tek “Your Betrayal” i ostatak publike trgla od zurenja okolo ili u telefone. Ono što mi je smetalo tokom celog koncerta bilo je često odlaženje u bekstejdž i nerezonsko pravljenje pauza kad  im vreme nije. Moje zanimanje za bend je krenulo odmah po izlasku prve dve ploče , pa ne čudi što sam se obradovao pesmi “4 Words” koja je sledila posle jedne od tih pauza, pa sam se i ja trgao iz letargije. Često obraćanje publici prepuno fraza nisu pomogli da moj antagonizam prema pevaču popusti, naprotiv. A pogotovo sve veća upotreba unjkavih clean vokala nalik na moj, verovatno, najneomiljeniji rock bend, Linkin Park, delovala je na mene tako da sam sa većim zanimanjem pratio rezultate Premier Lige na telefonu, nego dešavanja na bini.

Bubnjarski solo (tako nepotreban u moderna vremena) mi nije popravio raspoloženje, iako je isti izvodio čovek (Jason Bowld) koji je više od decenije pripadao bendu koji neizmerno poštujem i pamtim kao jedne od pionira industrial metal zvuka (Pitch Shifter) . Tek je zadnja trećina svirke zadobila moju pažnju jer su konačno krenuli sa starim hitovima (Scream Aim Fire, Suffocating…) pa sam i ja primetno živnuo. Omladina oko mene je sve vreme pevala i skakala , a na “fingiranom” bisu tokom kojeg su izveli “ Tears Don’t Fall” i “ Waking The Demon” je bilo čak i nekoliko spontanih “šutki” u kojim, na svu sreću, nisam učestvovao, jer je to prilično opasno u mojim godinama 😊.

Sedamdeset minuta svirke je bilo sve što smo sinoć dobili od “ Bullet For My Valentine” što je po mom mišljenju premalo za koncert koji bi trebao da dobije epitet ozbiljnog muzičkog događaja. Nisam bio njihov fan, a nisam to postao ni sinoć. Zvuk, rasveta i publika  su sinoć bili na vrhunskom nivou. Bend nije. Previše je bilo šmiranja, foliranja i glume za moj istančani 😊 ukus. Opet, ja tu nisam bitan ni malo. Milenijalci i oni malo stariji su iz Doma Omladine izašli sa kezom od uva do uva. Cane je rekao da je zadovoljan i da mu se dopao koncert. Guma je zamenjena. Sutra je novi dan…

Leave a Reply

Theme by Anders Norén

%d bloggers like this: