Nepolitikin Zabavnik

RECENZIJE

Odabrani biseri iz kaljuge 2020. godine – Daniel Tikvicki (Либрарион)

piše : Desya Lovorov

Ovi trenuci (ne)sreće kroz koju prolazimo bih ja vrlo kiselo okarakterisao kao ulazak u Kali Yugu, ali smo za sad do kolena u neznanju, iščekivanju nekog čuda – Blade Runner scenario će da se ispreči, jebeš mu mater.

 S druge strane, muzika je tu i boga mi, albumi koji su se čekali i pojavili kada treba, da oteraju sivilo, čemer. Pred vama je moj lični izbor, može i ne mora da vam se svidi. Iako se čini da sam prilično trom, u životnom i izdavačkom smislu, ja slušam, prebiram po melodijama i ritmovima albuma koji mi nešto znače i koji su ostavili celovit utisak na mene, da bih napisao koju reč, što iz potrebe da podržim bendove/projekte na taj način i zato što smatram da su zaslužili.

 Za potpuni utisak pročitajte recenzije, a tu je još par albuma za koje fizički nisam stigao da napišem išta, ali su svakako vredni pomena, po nekom meni znanom redu.

 Uživajte i srećna vam Nova 2021. godina, dabogda bila mrvicu bolja od ove! Pravite i slušajte, živite muziku!

Lednik – Celestial Monuments (recenzija): Neprikosnoveno najočekivaniji album godine sa moje strane, a glečerčići se uveliko spremaju za nove avanture u narednoj godini! Zasluženo prvo mesto, bez obzira što su Novosađani na novosadskom portalu! 😛

Brigand – Iza crne duge (recenzija): najbolji alternativni rock bend iz Srbije koji i dalje gazi utabanim stazama podzemlja, ali opet uspeva da pokaže kako se razvija priča oko albuma, kako bi evolucija jednog benda treba da izgleda i da uspeš da ti album objavi prilično mejnstrim izdavač – fantastičan spoj iskustva i modernog rock zvuka sa sludge/doom prizvukom je prisutan na albumu  „Iza crne duge“ i da živimo u normalnom svetu, Brigand bi bio odgovoran za rast srpskog BDP-a. Velibora neću (više) ni da hvalim, jer je odličan za saradnju i zna šta hoće, što važi i za ostatak benda.

Nihil – Satan Resavski (recenzija): ja očekivao EP, kad ono ispao ceo album jednog pre svega gospodina i muzičara. Domaćinski vrag u vidu „Satana resavskog“ je tu da pomuti račune i odnese po koju šalu. Kvalitetni domaći andergraund trap/phonk – samo takav i volim.

NadimaČ – Raspad sistema (recenzija): ako volite spoj predobrog crossover trasha i otrovnu, direktnu društveno-političku kritiku i to na maternjem jeziku, Dača i ekipa su sa „Raspadom sistema“ dokazali da će ovaj zvuk uvek živeti,kao i da je potrebno jasno reći „NE“ SVIM NEPRILIKAMA I POJAVAMA U NAŠEM DRUŠTVU, naročito vlasti koja ne brine za sopstveni narod.

Talog – Ona kojoj tama se klanja (recenzija): čovek koji stoji iza hrvatskog vampiric dungeon synth projekta Talog je iz srednje-starije garde punk/metal muzičara sa vrlo jasnom DIY estetikom i jedan od retkih predstavnika DS-a kao žanra u regionu – uz to je i stari trejder i ima moje puno poštovanje. Album „Ona kojoj tama se klanja“ je predivan, ali izuzetno jeziv ambijentalni uradak i obavezno ga slušajte u gluho doba noći za potpun efekat.

{“key”:”a5″}

АЛ БИ: 002741 (mikstejp, recenzija): jednostavno, volim kad je nešto autentično i dolazi iz mog rodnog grada, Subotice. Trap/phonk sa jasnim nitima old school hip-hopa, na temu svetski poznatih umetnika u oblasti ARHITEKTURE – ne može originalnije! Pozdrav za mog burazera arhitektoničnog, koji je usput i masterirao pomenutu umetnost!

Psihokratija – Eight Wanderings of the Soul (recenzija): jedan od najprepoznatljivijih srpskih goth/indie bendova sa kraja osamdesetih se vratio u velikom stilu, sa modernijim pristupom. Iskreno sam se obradovao činjenici da je kombinacija Krstić-Cvetičanin dobitna, u punom smislu te reči! Vožnja kroz zvukove „mračnjačkih“ bendova, puštanje duše da luta, ali opet, u skladu sa vremenom.

AlogiA – Semendria (recenzija): jedan od najprepoznatljivijih sympho-metal bendova današnjice, smatram da ne postoji metalac koji ne zna za njih, bilo stariji ili mlađi. Tu su braća Branković koji već dve decenije haraju maltene iz senke i postavljaju Srbiju na mapu metal sveta. Na albumu posvećenom njihovom gradu (googlajte), imaju pregršt gostiju-pevača koji će vas iznenaditi svojom pojavom, ali svakako, doprineli su tome da naši Smederevci dobiju zasluženi publicitet i priznanje. Šteta što nisu mogli i na neku turneju.

Eva Ras – Meni nije svejedno…/…Kada odlaziš (recenzija): emoviolence zaista retko slušam, ali mog kolegu Filipa sa scene poštujem i zato me uvek raduje kada izbaci nešto ovako dobro. Doduše, izdao je i split album sa kreativnom snagom zagrebačkog Abergaza, ali još nisam stigao da mu se posvetim, stoga ga pominjem tu: Sonyaphobia/Više prostora za kvir pankere.

Nekroinverted: Magija i koprofagija (recenzija): komšijski punk-metal, ponovo na listi, ponovo jašu po živcima, ali mi je muzika vrhunska, „Magija i koprofagija su uključeni u aranžman“. Kada bude sve u redu, odmah im organizujem koncert!

Atheist Rap – Kompakt disk (EP) (recenzija): snimak nesuđenog maksi-ja koji bi bačvanske happy hardcore dede postavio malo ranije na presto šeretskog rokenrola. Ni ovako im išta ne fali, jer su se opet vratili na gusti sok zbog „Kompakt diska“, a nama koji smo odrastali uz njihove zvuke (ja barem jesam!), ovo dođe kao artefakt.

Elio Rigonat – Nož (recenzija): gitarista mlađe generacije koji melje svojim eksperimentalnim pristupom  je izbacio fenomenalni konceptualni album. „Nož“ je ono što najmanje očekujete od ‘metal’ albuma, ali verujte da radi posao, naročito ako obraćate pažnju na tekstove. Elio je carina!

Isidor – Red Gem (recenzija): Ne može godina i lista da prođe bez mog druga Bobineca, ali – zasluženo! Synthwave/retrowave u punom gasu do Lavkrafta i Herberta uz avanturu do „Crvenog dragulja“, tako da, kad vam dosadi jedan te isti kalup synth-a, trk na slušanje Isidora, a može i odmah.

Loup-Garou – Witchcraft and Spirits (recenzija): Loup-Garou je bend iz Beograda koji nedvosmisleno dokazuje da blues i magijske prakse crnih stanovnika SAD-a mogu odlično zvučati i iz glasa i žica „belog“ čoveka, ako se prema pomenutoj kulturi ophodi sa poštovanjem. Ako ubacimo i malo psihodelije u kombinaciju, „Witchcraft and Spirits“ vas vodi na izvorište rock supkulture, gde su blues napevi i potpisivanje pergamenta rogatom čiki stvar trenutka. S druge strane, elektrifikovani blues će uvek zvučati odlično, jednostavno, ne zastareva.

Revolt X – Nekada smo bili ljudi (recenzija): srpski industrial metal/nu metal je uvek u kriznoj situaciji i knjiga spadne na dva-tri slova, ali se nadam da Revolt X neće stati samo na ovome, jer je album odličan, i naterao me je da zagrabim malo dublje u bit srpskog nu metala (o, da!)

Lepša Brena – Prazni gradovi plešu: iako je pisanje recenzijeu toku, a moja žena je čudnovato reagovala na ime benda (Fahreta je najlepša, po njenom mišljenju), moram reći da je album fenomenalan, pun odličnih gitarskih pasaža i synthpop ritmova, u vrlo čudnoj i prosto, lepoj kombinaciji, dok su tekstovi nešto što ne očekujete u „pop“ muzici, jer se oslanjaju na arhitekturu i pozorišnu umetnost. Iza njih stoji muzičar iz Subotice, što je vrlo zgodno za pomenuti.

Black Magick SS – Rainbow Nights (recenzija): Ne volim NS, ne volim AFA-u, mrzim oba entiteta podjednako, ali ezoterija je sasvim druga stvar – ona ne poznaje naciju, ideologiju, već se bavi magijskim praksama koje potiču sa trista strana sveta. Australijanci BMSS su van svake kategorije i zauvek ću ih slušati, pa makar dobio još koje ‘no-no’ u inboks zbog apsolutno benignog albuma „Rainbow nights“. Na albumu samo fali Dr. Iggy sa očima u pomenutoj boji.

Orc – s/t (recenzija): jedini ozbiljni kandidati za epitet Led Zeppelina za XXI vek umesto onih mlohavaca Greta Van Fleet. S tim da je formacija bass-bubnjevi u pitanju, a zvuče kao ih ima petoro. Masivno, moćno i vrišteće!

Habitus: Markhor (recenzija):
https://www.dotkomsite.com/recenzije/retka-tisina-grmljavine-habitus-markhor-2020/

Eksperimentalna sludge/doom poslastica sa vrlo dobrim twistom post-žanrova. Iskreno sam oduševljen Mihailovom intervencijom i ponosan na to što je ovakav album snimljen upravo u Srbiji. Verujem da bi mnogo volje ‘prošao’ da dolazi sa Zapada, međutim, ovo je dokaz da imamo među nama kvalitetnih i sposobnih muzičara, koji imaju mnogo strpljenja i dovoljno inventivnosti da sve iznesu iz svoje sobe. O imenu albuma neću ni da počnem, već uzmite pa googlajte, još neviđeno na našim prostorima, i koncept i pristup.

Invisible Hate: Holy murder (EP) (recenzija):
https://www.dotkomsite.com/recenzije/sumadijsko-zakucavanje-u-potaji-invisible-hate-holy-murder-ep-i-the-enlightener-sp-2020/

Ko kaže da mlađe generacije ne znaju za doom/NWOBHM ili još bolje, da ne umeju da odaberu uzore i krenu da prave sjajnu muziku u pomenutom maniru? Pored Larske, Invisible Hate je još jedan kragujevački bend koji gaji vrlo moderni pristup muljevitim slojevima teškaškog zvuka, s tim da su IH prilično u okultnim vodama i time se izdvajaju, prvenstveno, jer se tu radi o prilično mladim ljudima i u manjku smo sa bendovima koji se voze linijom i dalje opskurnih bendova osamdesetih i devedesetih. Nedavno su izbacili kasetno izdanje preko NecroVoid Recordsa.

Pomenuo bih još ponešto, što sam slušao tokom godine:

Gazorpazorp – Od vazduha i sunca, Cape Fear – Near Dark, Mud Factory – The Sins of Our Fathers, Blue Oyster Cult – Symbol remains, Brkovi – Brkovi su da se vole, Cirith Ungol – Forever black, King Gizzard and the Lizard Wizard – K.G., Necroez – Retrograde, Ničke 3000 – Dummy Nicc, Zeal & Ardor – Wake of a nation, Repetitor – Prazan prostor među nama koji može i da ne postoji, Altin Gün – Ordunun Dereleri (singl), VERGA – Moj put (singl), Nikolas Boleslavski & Ljubazni Leš – Praznici nam gmižu, Multietnička Atrakcija – I ja sam opasan (singl)…

(Visited 4 times, 1 visits today)

Leave a Reply

%d bloggers like this: