Kiparsko- američki bend ARRAYAN PATH ima muzičko nasleđe koje datira još s kraja prošloga veka kada su u Bostonu bend osnovali Nicholas Leptos i Clement Fung. Dva prva demo snimka “Return To Troy” i “Osiris” nisu ih izdigli iz proseka, ali je prvi album “Road To Macedonia”, izdat 2004. naterao publiku i kritičare da obrate pažnju na bend. Kvalitetan power metal sa elementima epic heavy žanra je odlika njihovog debija. Na drugu ploču čekalo se čak 6 godina i “Terra Incognita” je bio korak napred. To se otprilike, može reći i za svaki njihov sledeči album, koji je, u proseku, izlazio svake dve godine.
Osmi i za sada poslednji album, “The Marble Gates To Aperion” je izašao pre par meseci, ali se usled nagomilanih obaveza i gomile ostale muzike tek pre neki dan zavrteo u mom plejeru. Zavrteo jednom, pa drugi put i posle nekoliko slušanja zavredio epitete poput “ zanimljiv”, “osvežavajuć” i “šarmantan”. Ovo nije ploča koja pomera granice, ali ima dovoljno kvaliteta i šarma da vam se dopadne. Bar blizu kao meni…A meni se baš, baš sviđa.
Arrayan Path je bend koji je poznat po tome da snima konceptualne albume, mahom sa temama iz grčke mitologije, ali “The Marble Gates Of Aperion” nema svoj izrazitit koncept. Ipak ma centralnu temu koja se tiče ljudske prirode, koja se razvijala kroz vekove i prati njene reakcije na život, smrt, religiju pa i toliko, nažalost, aktuelnu, pandemiju. Naravno da se u tekstovima provlači i nešto grčke mitologije, tek da nastavi tradiciju.
Album je podeljen u tri dela po tri pesme : prošlost, sadašnjost i budućnost. Muzički su sve stvari umotane u epic heavy / power začinjen prog elementima. Dve solo gitare, snažan i kvalitetan vokal, sintisajzeri sa orkestracijama i precizna ritam-sekcija su obeležje cele ploče. Nekoliko pesama ima vrlo dopadljive i “catchy” refrene pa se slobodno može reći da imaju potencijal da postanu hit. Gde, to ne bih umeo da prognoziram. Probajte na UnderGRAND radiju 😊.
Ne mogu da kažem da su bolje od ostalih, ali su mi brže u uho uletele “Metamorphosis” i “The Silent Masquerade” sa sjajnim refrenima, “Virus” sa besnim rifom i najduža i najkompleksnija na ploči “ The Cardinal Order”. “The Cardinal Order” je klasična prog metal pesma sa akustičnim gitarama, “Hammondom” kao podlogom, odličnim gitarskim solom već u prvom delu da bi dobila bombastični krešendo za kraj. Nešto slično se može reći i za “Mask Of Sanity”.
Ni ostale pesme na zaostaju mnogo pa komotno mogu reći da su Arryan Path trenutno na svom kreativnom i muzičkom vrhuncu i zaista me zanima da li su kadri da sledećom pločom odu i korak dalje ili bolje reći više. To bi već bio korak u prvu ligu metal bendova.
Dakle, ako preferirate ovakav zvuk, “The Marble Gates Of Aperion” mora dobiti ozbiljnu preporuku…
Leave a Reply